Miodrag Martać, lična arhiva

RAŠKA – Miodrag Martać bio je pred potpisom za Partizan, pa za Crvenu zvezdu, ali je sve što je tražio dobio u Budućnosti. Malo je nedostajalo da kao fudbaler drugoligaške Trepče bude deo reprezentacije Jugoslavije na Mundijalu u Španiji. Kasnije je bio trener Zemuna, radio u Fudbalskom savezu Srbije i Crne Gore, bio pomoćni trener u Crvenoj zvezdi.

Miodrag Martać bio je sjajan i pouzdan fudbaler. Nosio je dres Trepče, pa Budućnosti Titograd, Sutjeske iz Nikšića, igrao je i u Turskoj.

Rođen je 7.juna 1957.godine u Raškoj. Obilazio je oko Topčidera kao kiša oko Kragujevca, a po fudbalskim vrednostima mogao je nastupati za Partizan ili za Crvenu zvezdu.

„Ja sam 1978.godine iz rodne Raške prešao u Trepču, odveo me Vladica Popović. Imao sam pravo da iz drugoligaša nakon dve godine idem u viši rang. Ja sam to iskoristio, Partizan je tada bio zainteresovan. Trener je bio Toma Kaloperović. Potpisao sam pristupnicu i sve što treba za registraciju. Međutim, Crvena zvezda je pratila moj rad u Trepči preko Vladice Popovića i čuli su da sam ja u Partizanu. Oni su tada sklonili Nikolu Jockovića, generalnog sekretara FS Beograda. U upravi Partizana bio je Đoka pilot, na njegovo ime sam prijavljen u hotelu. Tada me pozove Vladica Popović u 2 časa noći i kaže da se vratim u Rašku i dao mi broj Dragana Džajića. Sve sam sa Partizanom bio dogovorio. Da na ruke daju 12.000 dolara, kupili su mi kartu za pripreme u Torontu. Trebali su mi dati dvosoban stan i zaposliti suprugu. Ipak, vratim se kući i pozovem Dragana Džajića. On mi savetuje da se vratim u Trepču na pola godine, pa da dođem u Zvezdu. Štampa je o meni mnogo pisala, pa sam na leđima uvek imao dva protivnička igrača. Jedva sam dao dva gola za šest meseci. Tada je Džaja predložio da još sačekam. Imao sam sreće da mi je selektor u Olimpijskoj reprezentaciji bio Aleksandar Tirnanić, a trener mi je bio Abdulah Gegić koji me vratio na poziciju libera. Kao takvog me Tirke pozvao u Olimpijsku reprezentaciju, u njoj sam nanizao 13 utakmica. Sećam se da je 1982.godine Džaja poslao Šekularca i Đorića da me gledaju. U Užicu smo igrali protiv Slobode. Ja sam namestio gol, poveli smo. Meč se završio nerešeno 1:1, a dva dana kasnije bio sam kod Dragana Džajića u kancelariji. Tu su bili Šeki i Đora, pričali su o meni sve najbolje. Tada sam tražio 150 miliona dinara, dvosoban stan, posao za suprugu, imao sam sina starog godinu dana. Džaja mi je rekao da su angažovali Repčića i Savića za 105 miliona. Prvi je tada bio najbolji igrač Jugoslavije, a drugi je bio najefikasniji strelac. Objasnio je da mi ne mogu dati toliki novac. Miljan Miljanić me pozvao na ručak i tamo mi je predložio da idem u Budućnost. Oni su mi za dve godine dali 120 miliona. Nakon godinu dana tadašnji klupski direktor Bata Bulatović predložio mi je da produžim ugovor za još četiri godine i da mi ispune sve tražene uslove. Prihvatio sam, pa sam u Budućnosti proveo pet sezona“, kazuje Miodrag Martać.

Dakle, bio je centarfor, pa defanzivac. Stasavao je u klubu Bane iz rodne Raške. Afirmisao se u tada dobroj Trepči, pa prešao u Budućnost. Pet sezona na stadionu pod Goricom su za nezaborav.

„1982.godine trener je bio Đorđe Gerum, bio je samo šest meseci. Posle njega došao je Mića Duvančić. Pola godine posle mene došao je Dejan Savićević. Dečko sa 18 godina. Odmah se videlo da je ekstra talenat. Mi smo tada započeli naše prijateljstvo i do danas to mi je najbolji drug. Ja ga smatram kao brata. Odgovarao sam mu na terenu. Ja sam igrao u defanzivi, on se nije mnogo vraćao pozadi, tada sam igrao zadnjeg veznog, a Deja Savićević bio je leva polutka. Čuvao sam mu leđa, gađao ga dobrim loptama. Tako smo srušili Partizan na našem stadionu. Potom je za trenera došao Milan Živadinović i tada smo bili u samom vrhu jugoslovenskog fudbala. Sećam se da smo igrali protiv Zvezde u Beogradu. Trener Velibor Vasović otišao je da snima Zvezdinog evropskog protivnika, a tim je vodio njegov pomoćnik Dragoslav Šekularac. Mene je tada gledao trener jednog tima iz Belgije. I Dejo Savićević prođe po levoj strani, ja dam gol Stevanu Diki Stojanoviću. Onda je Zvezda izjednačila, ali smo u samom finišu došli do pobede. Dragan Vujović je centrirao sa leve strane, pimim loptu, usledi „lažnjak“, oslobodim se Milivoja Bračuna i dam gol levom nogom. Ipak, Budućnost me nije htela prodati. Igrali smo polufinale kupa Jugoslavije protiv Rijeke, a bili smo drugi na prvenstvenoj tabeli. Imao sam ponude i iz Sportinga Lisabon, Arisa... Na nagovor Dejana Kaličanina, jednog od tada naših najboljih menadžera, otišao sam u Karšijaku i tamo proveo dve sezone“, priča Martać.

Turska je raširila mu ruke, Karšijaka ga je angažovala na dve  sezone. Lep učinak i tamo je ostvaren.

„U to vreme je već Bata Bulatović bio generalni sekretar FS Jugoslavije. On je predložio da dođe Branko Stanković u moj novi klub. I tu polusezonu odigrali smo odlično. U Jugoslaviji su počeli nemiri. Nas dva odemo da produžimo ugovor, tražili smo po 200 hiljada dolara. Meni ponude vilu, ja odbijem i dođem u Sutjesku“, nastavlja Martać.

Onda sledi povratak u Crnu Goru, tačnije u Nikšić. I tu je bio negde kraj njegove karijere, ali mnogi su smatrali da je mogla da potraje.

„Ja sam se zadnju sezonu povredio, igrao sam povređen. I tada, kao zadnji vezni, dao sam osam golova. Bio sam najbolji strelac. Sutjeska je bila voljna da mi plati 200 hiljada dolara, ali pojavio se nekakav bon servis koji su morali da plate. Ja sam se vratio u rodnu Rašku, a u moj stan u Podgorici uselio se Caco Ljumović. Ja sam taj stan kasnije dobio sudskim putem. Ostao sam u fudbalu. Vodio sam Bane u viši rang i dogurali smo do druge lige. Završio sam trenersku školu, pa sam od 1996.godine radio kao instruktor u FS SR Jugoslavije. Bio sam selektor jednog broja selekcija, bio pomoćni Savićeviću u A timu, a nakon ubistva Bate Bulatovića otišao sam u Zemun za sportskog direktora. Tu sam ostao dve godine i napravili smo veliki rezultat. Tada su bili golman Stojković, Milijaš, Basta, Krasić, Milovanović...“, priseća se on.

Miodrag Martać bio je takav as da je prosto neverovatno da nije bio sudionikom svetske smotre fudbala u Španiji, 1982.godine.

„Meni je čast da sam tada bio na pripremama. Našao sam se među 28 igrača. Sećam se da smo u toj grupi bili Sulejman Halilović i ja, oba drugoligaši. On u Vinkovcima, a ja u Trepči. Tada smo imali pet kapitena: Pižona Petrovića, Ivice Šurijaka, Safeta Sušića, Zlatka Vujovića, Dragana Pantelića i Nikolu Jovanovića. Čuveni sudija Sorensen je prekršaj izvan 16 metara okarakterisao kao kazneni udarac. Bolje je što nisam išao u Španiju. Ipak, za ceo život ostalo je da sam bio na spisku Miljana Miljanića, kao drugoligaški fudbaler“, ponosan je Martać.

Voli reći da su na njegovu karijeru najviše uticali Abdulah Gegić, Vladica Popović i Aleksandar Tirnanić.

„Vladica Popović preuzeo je Trepču. Bili smo na Kopaoniku na pripremama, a tada je tamo bila i Crvena zvezda sa trenerom Brankom Stankovićem. Tu su bili Ljukovčan, Jelikić, Keri, Muslin, Jovanović, Borovnica, Blagojević, Šestić, Savić, Milosavljević...Izgubili smo utakmicu koju smo odigrali odlično. Kasnije smo igrali protiv te Zvezde. Gubili smo 5:0, a ja sam za Trepču dao utešni pogodak. Posle utakmice mi je prišao Vladica Popović i tražio da odem kod njih. Nakon dve godine ekonomije na fakultetu u Kragujevcu ja sam se opredelio za fudbal i potpisao za Trepču. Nisam se pokajao. Nisam ništa propustio, napravio sam odličnu karijeru“, priča Miodrag Martać.

Ima mnogo toga da kaže o jugoslovenskim trenerima i igračima koji su doprineli uzdizanju turskog fudbala 70-ih i 80-ih.

„U to vreme jugoslovenski igrači i treneri napravili su turski fudbal. Prvi je led probio Abdulah Gegić. Tada su u Feneru bili Ljukovčan i Pešić, U Galati su nastupali Kovačević, Prekazi i Simović. U Turskoj su tada igrali i Rade Zalad,  Vladan Radača, pa Bijedić, Maršalek...Sećam se prve godine pred Novu godinu leta iz Istanbula ka Beogradu. Pun avion bio je nas ’jugovića’.To se nije znalo, ali Gegić je prvi uveo dublje analize i taktiku za svakog protivnika. Mnogo mi je pomogao Gegić, pa Gerum, Miša Folić, koji je bio nekada fudbaler Hajduka, onda Vladica Popović. On mi je bio kao otac. Dok je kordinator u savezu bio Duca Nenković, ja sam u Zemun doveo Abdulaha Gegića i profesora Pavla Opavskog, prvog stručnjaka za fizičku pripremu sportista u Jugoslaviji. Tada su se mnogi smejali, imali su skoro po 80 godina. Međutim, oni su mi mnogo pomogli. Bili su sazdani od znanja i dobrote“, zaključio je on.

Miodrag Martać, nekadašnji san Zvezde i Partizana, svoje snove dosanjao je na nekom drugom mestu. Pamte ga navijači Budućnosti i večno su mu zahvalni za one golove protiv Zvezde u Beogradu ili protiv Partizana u glavnom gradu Crne Gore. Ne zaboravlja ni on Budućnost i tamošnje poklonike najpopularnijeg sporta.

Uspomene za sva vremena...