Ljubiša Tumbaković/Sportski žurnal

BEOGRAD – Nekadašnji fudbaler Partizana, Vardara i Radničkog iz Sombora, Ljubiša Tumbaković ostvario je vrhunske rezultate u trenerskim vodama. Postao je najtrofejniji strateg Partizana. I u Kini je na dobrom glasu. Kasnije je bio selektor Crne Gore, ali i Srbije.

Ljubiša Tumbaković pripada onoj grupi autoriteta čije ime je u fudbalskim leksikonima ispisano velikim slovima. Zvanično je najuspešniji trener u istoriji Partizana. Čovek uspeha.

On je rođeni Beograđanin. Na svet je došao 2.septembra 1952.godine. Logično da se sportom počeo baviti u nekom od klubova iz glavnog grada. To je bio Radnički Novi Beograd, a kasnije je došao Partizan.

„Ja sam rođen u blizini Narodnog pozorišta, u Francuskoj ulici. U neposrednoj blizini te male kućice gde sam rođen i živeo sa roditeljima i sestrom je bio beogradski Radnički. Kao svi klinci iz kraja bio sam u Radničkom. Nakon nekoliko godina preselio sam se na Autokomandu. Opredelio sam se za Partizan, prvo mlađe selekcije, a onda i profesionalni ugovor sa crno – belima“, podseća Ljubiša Tumbaković.

U seniorskom timu Partizana proveo je šest sezona, igrao je i u Vardaru, u Radničkom iz Sombora. Ipak, na vreme je shvatio  da je talentovan za trenerski izazov. I onda slede: Radnički Beograd, Obilić, Kaitan u Kuvajtu, mlađe selekcije Partizana, pa prvi tim crno – belih. Nije bilo jednostavno naslediti Ivicu Osima. On se nije plašio izazova. Prihvatio se posla i sa Partizanom šest puta osvajao domaće šampionate , uz tri trofeja pobednika kupa.

„U Partizanu se nisam naigrao, uglavnom su to bile prijateljske utakmice. Ono što sam igrao u velikoj Jugoslaviji je Vardar, kasnije u drugoligaškom društvu za Radnički iz Sombora. Usledila je povreda jedna, pa druga, a onda čovek shvati da život ide u jednom drugom pravcu. Ja sam se na vreme opredelio za trenerski poziv. Prvo sam se obrazovao na Fakultetu za fizičko vaspitanje, pa sam počeo sa mlađim kategorijama Radničkog. Najlepše mi je bilo kada sam promovisan za trenera Partizana, 1992.godine. Predsednik kluba i Vlade Srbije bio je Mirko Marjanović, Nenad Bjeković bio je direktor Partizana, a Žarko Zečević generalni sekretar. Bjeka je doneo odluku da nakon Miloša Milutinovića i Ivice Osima da šansu koji nema nijednu komponentu na nivou trenera koje sam naveo. Tada sam pokazao potencijal i kreativnost u radu sa mlađim selekcijama Radničkog i napredovali smo za dve sezone dva ranga takmičenja. U Partizanu, klubu bogate istorije, trebalo je imati petlju dati priliku meni. Sve što ste naveli je tačno i lepo je. Najlepše su mi bile derbi utakmice, a najružnije je ono što nismo mogli igrati u Evropi. Bili smo ekonomski zatvoreni. Neke najbolje generacije nisu mogle da se takmiče u evropskim kupovima. Mislim na Stanojkovića, Mijatovića, Jokanovića, Petrića, Vujačića, Krčmarevića, Bogdanovića, Zahovića, Vorkapića... Evropu nisu igrali ni generacija koju su činili Ćirić, Milošević, Nađ, Vasiljević, Svetličić, Tomić, Mirković, Krstajić... Izolacije su ostavile traga i to je ono najgore u mojoj karijeri“, naglašava Tumbaković.

U istoriji večitih derbija Tumba je apsolutni rekorder sa 27 mečeva – tih sportskih svetkovina prvenstvenih. Slede Ileš Špic sa 16, kod Zvezde Miljan Miljanić sa 15 vođenja svojih timova u mečevima posebne vrste.

„Uz kup derbije i one iz TV lige šampiona, kada smo pored Zvezde i Vojvodine mi uvek slavili, ja sam vodio Partizan u 40 derbija. I svaki je bio poseban. Kod Zvezde meč je gledalo oko 90.000 gledalaca, a kod nas 50.000 ljudi. Posebno pamtim kup utakmicu. Prvu smo izgubili sa 1:0, a na našem terenu poveli smo sa 1:0. U finišu je Zvezda iskoristila jedanaesterac i izjednačila. Onda je bio penal za nas i povedemo sa 2:1. Praktično, u poslednjim trenucima meča Peđa Vasiljević je sa oko 20 metara postigao prelep gol. Pobedili smo sa 3:1. To je jedan od najuzbudljivijih i najlepših derbija koje sam vodio. Naravno, bilo je još mnogo značajnih mečeva dva naša najveća kluba. Ta svetkovina derbija mora da se sačuva i da navijači i Partizana i Crvene zvezde budu dostojanstveni, da negujemo ono što imamo i što su generacije ispred nas podizale i nama ostavile“, ističe Tumbaković.

Slede atinski AEK, pa povratak u Partizan, pa Al Naser, Šandong itd. U Kini je osvojio dva nacionalna Kupa. I tamo je i danas na ceni.

„Te 1999.godine, kada je počelo bombardovanje naše zemlje, atinski AEK došao je u Beograd da pruži podršku narodu Srbije. U isto vreme ostvarili su konekciju sa mnom u pogledu mog prelaska u AEK. Pošto nije bilo izgledno kada će se igrati fudbal , a ljudi iz tog kluba bili su izuzetno korektni, rekao sam da nema problema, ali da mogu da dođem tek kada bude završen rat. Ljudi su iz Grčke to prihvatili. Bila je to epizoda koja je na samom početku imala svoj neslavni kraj. Otišao sam tamo, a stalno sam razmišljao o Partizanu koji za tih godinu dana nije ništa osvojio. Vratio sam se u Partizan, oformili smo tim koji su činili Rade i Saša Ilić, Duljaj, Trobok, Krstajić, Ćirković, Rašović, Danko Lazović, pokojni Delibašić. Nakon Partizana otišao sam u Al Naser, a onda izvrsna ponuda iz Kine gde sam proveo šest sezona i osvojio pet trofeja. Šandong je moj drugi klub, odmah iza Partizana“, otkriva Tumbaković.

Bio je selektor Crne Gore i pokazao kako se voli svoja zemlja, Srbija. Odbio je da vodi reprezentaciju „đetića“ u meču sa tzv.Kosovom. To je bio razlog prestanka rada u Podgorici. Ili nije bilo razumevanja za takvu njegovu odluku ili je Tumba osetio da mu je mesto u gradu gde je rođen.

„Crna Gora me prihvatila kao selektora i te tri i po godine su nezaboravne. Zajedno smo s tim ljudima, koji su radili u Savezu, sa igračima, sa novinarima stvorili fantastičan fluid koji se osetio. Napravili smo pomak na planu rezultata i organizacije fudbala u Crnoj Gori. Nažalost, došla je ta utakmica sa Kosovom. Mislim da je logično bilo da svi mi koji smo sa prostora sa kojeg sam ja i iz mesta gde sam rođen jednostavno dam podršku narodu iz Srbije. To je moja država. Takođe sam smatrao da je Crna Gora isti narod, ali druga država. Oni imaju pravo na svoj stav, na svoje mišljenje. Jednostavno smo se razišli svako na svoju stranu. Ja sam nakon par meseci postao selektor Srbije. Žao mi je što sam na taj način otišao iz Crne Gore, ali to je logična posledica nekog trenutka životnog u kojem čovek mora da reaguje na način koji je jedini logičan i normalan“, pojasnio je Tumbaković.

Postaje selektor Srbije. Međutim, nije odveo „orlove“ na šampionat kontinenta, penali su bili kobni.

„Period od nepune dve godine koliko sam bio selektor bio je turbulentan. Bila je korona, neka specifična priprema utakmica. Međutim, mnogo sam ponosan na sve ono što sam napravio, jer kao posledica jednog selektivnog procesa koji je napravljen i odabir nekog načina igre koji je bio prisutan dok sam ja bio selektor kasnije je eskalirao sa tim istim igračima sa nekih 90%, mislim na igrače koje sam ja osmislio, odabrao, skautirao. Imali smo mi i velike rezultate, onaj u Norveškoj, pa 2:2 u Turskoj, pa protiv Rusije 5:0 itd. Tamo gde smo imali najjači sastav pokazali smo ozbiljan pomak u pogledu evropskog i svetskog nivoa takmičenja. Međutim, desi se pad koncetracije protiv Škotske i ne pobedimo slabije od sebe. Penali su bili kobni, pa sam podneo ostavku i dao šansu nekom drugom“, kaže Tumbaković.

Utisak je da Partizan sa mladim snagama stasava u ozbiljniji kolektiv i kada bi ostali zajedno, za dve,tri sezone mogli bi da ostvare mnogo, i u Srbiji i na međunarodnoj sportskoj sceni.

„Mogu za sebe reći da sam afirmisao izuzetnu grupu mladih igrača Moja cela fudbalska ideja usmerena je ka mladim igračima, pogotovo u okolnostima kada igramo našu ligu. Mislim na ceo region. Tu treba da dominiraju mladi igrači. Želim da kažem, ispada da se hvalim, da 45 igrača Partizana koje sam ja ubacio kao mlade igrače u prvi tim Partizana postali su reprezentativci. Od Save Miloševića, Nađa, Mirkovića, Ćirića, Saše Ilića, Ivića, Vukića, Duljaja, Troboka, Paunovića... Ima ih jako puno. Mladi igrač donosi posebnu energiju. Naravno, treba ih kombinovati sa iskusnim igračima. Drago mi je da rukovodstvo Partizana shvata da jedina tržišna vrednost je u mladim igračima. Apsolutna podrška ideji da se reafirmiše Partizanova škola koja je uvek bila među najboljim u Evropi. Uz strpljenje, jer će doći do padova u igri i ponašanju. Treba da ih vodimo na pravi način, a onda ćemo da poentiramo i da napravimo izvanredan rezultat“, procenjuje Tumbaković.

Red je da se dotaknemo i Crvene zvezde. U domaćim merilima verovatno će biti tim broj 1 za narednu titulu, a ima lepe šanse da se plasira u Ligu prvaka Evrope.

„Zvezda je posle desetak godina napravila ovog leta izuzetnu ekipu. Međutim, postoji trenutak gde fudbal kao živa stvar nikad ne može sa sigurnošću doneti rezultat kakav očekujemo. Kada smo 1993.godine bili ekonomski zatvoreni, Partizan je prodao celu ekipu i počeli smo da igramo sa izuzetno mladom ekipom. Svi mi u timu smo boga molili da budemo među pet ekipa. Zvezda je posle osvajanja Kupa šampiona ostala sa ozbiljnim mladićima: Rambom Petkovićem, Ivićem, Đorovićem, Radinovićem itd. I svi su očekivali da Zvezda lagano bude šampion, a mi smo sa decom osvojili duplu krunu, prvu nakon skoro pola veka. Dakle, jeste Zvezda favorit za velika dela, ali mnogo toga utiče na konačan ishod“ dodao je Tumbaković.

Čak osam puta je proglašen trenerom godine u SR Jugoslaviji i dva puta trenerom godine u Kini. Malo ko se može podičiti takvim individualnim ostvarenjima.

„Sebe smatram potpuno normalnim čovekom. Lične uspehe sam doživeo kao posledicu timskog rada. Pre svega, moja velika sreća je što sam postao trener Partizana u situaciji kada Partizan tog momenta je organizaciono bio najmoćniji u svojoj istoriji. Ta konstalacija ljudi koja je bila u Partizanu bavila se fantastičnom organizacijom kluba. Uz potencijale pojedinaca uspeh mora doći. Imao sam sreću i kada sam otišao u Šandong. To je veliki klub, to je država u okviru Kine koja ima 100 miliona stanovnika, a grad gde sam bio devet miliona. U sredinama gde imaš sve uslove i tvoja posvećenost moraju doneti rezultate. Uz sve navedeno, čovek mora da ima i puno sreće“, zaključio je Ljubiša Tumbaković.

Mnogo je trenera koji su vodili velike klubove, ali malo njih koji su ostvarili tolike uspehe. Ljubiša Tumbaković je ličnost za svako poštovanje. Njegovi trofeji večito će da sjaje.