Radovan Krivokapić/FKVojvodina

NOVI SAD – Radovan Krivokapić ostvario je lepu karijeru, a nosio je dres više srpskih i inostranih klubova. Naravno, najviše je postigao u Crvenoj zvezdi, sa kojom je osvojio tri duple krune. Solidan učinak ostvario je i u inostranstvu i voli reći da je fudbal igra emocija.

Mnogo je Krivokapića činilo sportsko uzvisje Jugoslavije i Srbije, ali svako je na svoj način dolazio do slave. Radovan Krivokapić je nošen talentom i upornošću dosanjao svoje snove. Uljudan , kao retko koji sportista, veliki radiša je davno shvatio da se u fudbalu najbolje snalazi. I danas mu verno služi.

Prvi fudbalski koraci vezani su mu za Njegoš iz Lovćenca.

„Nekako od malena pokazivao sam afinitete prema lopti. Nikad me niko nije na silu nagovarao da igram. Takav sam se rodio. Igrajući na ulici ispred rodne kuće primetili su me tadašnji treneri u rodnom Lovćencu. Taj prvi trener mi je sada kum, krstio mi je sina. Neki moji počeci vezani su za tog čoveka i za FK Njegoš, gde sam sa devet godina kročio na fudbalski teren“, započeo je razgovor Radovan Krivokapić.

Rođeni je u Bačkoj Topoli, 14.avgusta 1978.godine. Seniorska karijera počela je u Vojvodini, u koju će se vratiti nakon jednogodišnjeg boravka u Bečeju.

„Nakon početaka u Njegošu , tada su bile selektivne utakmice gde su me primetili skauti Vojvodine i na poziv pokojnog Petra Nikezića došao sam u Vojvodinu, prošao sve selekcije, osvojivši mnoštvo trofeja u mlađim uzrastima i kada je došlo vreme za seniorski fudbal ja sam otišao u Bečej, a pre toga bio sam na jednogodišnjoj pozajmici u Kabelu. Dakle, imao sam dobar put i dobar razvoj, mislim da je to bio dobar potez Vojvodine i mene i to sam prihvatio na najbolji mogući način. U današnje vreme kada saopštite mladom igraču da treba da ide negde na pozajmicu i dokazivanje, ne shavti kako treba. Međutim, ja sam to prihvatio na najbolji mogući način i to mi je mnogo pomoglo da se jednog dana ponovo vratim u Vojvodinu kao senior i standardni igrač i nastupao sam za sve mlađe selekcije tada Jugoslavije. Nakon mog povratka iz Bečeja u Vojvodinu postao sam A reprezentativac“, kaže Krivokapić.

Budući da je u „staroj dami“  iz Novog Sada postao nosilac igre, nije čudo da je stekao status reprezentativca, ali nije mnogo puta oblačio dres s državnim grbom.

„U to vreme bio sam jedan od vodećih igrača Vojvodine, jedan od kapitena. To je bila fantastična reprezentacija. Kada u tom timu imate jednog Jugovića, Mijatovića, Jokanovića, pokojnog Mihajlovića, Stankovića, Miloševića..., onda vam je jasno o kakvoj se selekciji radilo. Bilo je jako teško da neko iz naše lige bude konkurent njima, a ja sam pozivan godinu dana. Međutim, zabeležio sam samo četiri nastupa, jer je bilo jako teško da dobijete šansu da igrate pored takvih asova. To mi je jako pomoglo, mnogo sam i naučio od njih samih i to mi je pomoglo za dalji tok karijere“, priča Krivokapić.

Prešao je u Crvenu zvezdu i tamo je slavio dve titule, dva kupa, odnosno dve duple krune. Neki kažu i tri. Lep je to učinak.

„Iz ove perspektive, jako mi je drago što sam iz Vojvodine otišao u Crvenu zvezdu. Imao sam tada brojne ponude iz inostranstva, već sam bio A reprezentativac i jedan od glavnih igrača Vojvodine. Svi su nekako očekivali da odem u inostranstvo. Međutim, preovladala je moja želja da pređem u Crvenu zvezdu. To sam učinio na zadovoljstvo mene samog i moje porodice. Zvezdaši su mi otac, majka i brat tako da mi se ispunila želja da igram za naš najbolji i najtrofejniji klub . Posle osvojene prve duple krune bilo je veliko zadovoljstvo, pogotovo i nakon osvojene druge duple krune. Čak se vodim i kao član tima koji je osvojio treću duplu krunu, ali nisam puno igrao jer sam otišao na pozajmicu u Vojvodinu, pa sam kasnije otišao u inostranstvo. Međutim, zvanično se vodim kao vlasnik tri duple krune“, pojašnjava Radovan Krivokapić.

Igrao je i večite derbije. To je privilegija posebnih i probranih. U polufinalu Kupa postigao je pogodak protiv Partizana.

„Osećaj je neverovatan! Možemo o tome da pričamo koliko hoćemo, ali to mora da se doživi. Jednostavno, kada na našem najvećem stadionu prođete kroz čuveni tunel i kada osetite huk navijača sa severa, neopisiv je osećaj. Ja sam to doživeo mnogo puta. Naročito kada sam postigao gol protiv Partizana za prolazak u finale Kupa, to me činilo ponosnim i srećnim. Jer, sanjao sam da jednog dana dajem gol Partizanu i da trčim na sever da podelim radost. Ta želja mi se ispunila. Otišao sam ispunjen u inostranstvo“, priča Krivokapić.

Pre odlaska u pečalbu iz Zvezde se na kratko vartio u Vošu. Utisak je da je uvek lakše sa Topčidera odleteti u inostranstvo nego iz novosadske ravnice.

„Poslednjeg dana ugovora u Crvenoj zvezdi, otišao sam u Vojvodinu zbog neophodnog broja nastupa u matičnom klubu. Odigrao sam 15 utakmica i potpuno spreman otišao u inostranstvo“, nastavlja Krivokapić.

Šest godina internacionalne karijere obeležili su i značajni pogoci. Onda je usledio povratak, ali ne u Zvezdu ili u Vojvodinu nego u Šumadiju, igrao je za Radnički.

„To mi je ostalo u lepom sećanju, jer bio sam pomalo skeptik kada sam se vratio u srpski fudbal. Malo i iz porodičnih razloga. Supruga mi je bila trudna, a želeo sam da poslednje dane igračke karijere provedem u Srbiji i uz porodicu. Usledio je poziv Radničkog. Malo sam se pribojavao tog povratka, jer Radnik tada nije bio na nekom nivou. Međutim, nakon godinu dana provedenih u Radničkom karijeru sam završio punog srca. Radnički mi je za kratak vremenski period ostao u jako lepom sećanju“, priča Krivokapić.

Zaplovio je trenerskim vodama. Vodio je TSC, Cement Beočin, Vojvodinu, Srbiju do 17 godina, bio je korodinator rada mlađih selekcija Crvene zvezde... Gde god je radio tražio je emociju u igri, svestan da bez emocije nema pobede, radosti, zadovoljstvo, ljubavi, nema ničeg...

„Volim da ekipe koje treniram igraju lep fudbal, da je to sa emocijom, sa žarom, da nije stereotipno, da nije uobičajeno kao što 90% ekipa igra, tako da uvek težim ka tome. Da ostavim nešto iza sebe , nekakav trag, da onaj ko dođe posle mene ima nešto da nasledi. Uvek se trudim da dam sve od sebe, a to tražim i od svojih saradnika. Tako sam i krenuo u taj trenerski posao. Nakon okončanja igračke karijere usledio je poziv TSC koji je tada bio u četvrtom rangu. Pošto sam se navikao na profesionalni nivo, pribojavao sam se izazova u nižim ligama. Međutim, krenuo sam tim putem i velika zahvalnost TSC. Da nije bilo njih, pitanje je da li bih išao ovim putem“, u dilemi je Radovan Krivokapić.

Možda jednog dana bude viđen na klupi Crvene zvezde.

„To je moja neskrivena želja. Ja se nadam da će doći taj dan. Naravno, potrebno je dosta strpljenja, da se još razvijam kao trener, da stičem iskustvo. Ubeđen sam u ono što radim i verujem da će doći taj dan“, nada se Krivokapić.

Određeni broj nekada saigrača i saradnika umeju reći za njega da bi još dalje dogurao da nije predobar čovek, preskroman, a da je izuzetan potencijal – juče kao igrač, danas kao trener. To je on i valja se s tim nositi.

„Uvek gledam da ona ljudska strana preovlada i da bude ispred svega drugog. Danas je najteže biti čovek. Patrijarh Pavle je rekao da budemo ljudi. Uvek težim ka tome. Ako ste ispravni i ako težite ka tome, ako je sa ljudske strane kako treba, uvek će se to negde vratiti. Da li sam mogao više ili manje? Ja sam zadovoljan svojim životom i svojim radom. Uvek na sve gledan sa optimizmom i nastojaću da budem dobar čovek i veliki radnik“, zaključio je on.

Talentovan, predobar, preskroman, uspešan, u naponu snage i želje da se iznova dokazuje. Radovan Krivokapić na vreme je shvatio da je fudbal kao i život – večito dokazivanje.

Igra emocija...

U dresu Beograđana/SD Crvena zvezda