Ivan Budinčević/RB

SUBOTICA – Bio je golman šampionskog Hajduka. Nastupao je za Mediteransku reprezentaciju Jugoslavije, zaradio mnogo, pa bio najamni radnik u poljoprivredi. Danas je Ivan Budinčević penzioner koji je za 70 godina života preživeo mnogo toga, da bi se roman mogao napisati.

Ivan Budinčević , vrhunski golman i izvanredan čovek, stasao je u subotičkom Spartaku, odakle je prešao u splitski Hajduk. Sa Splićanima je osvojio naslov prvaka Jugoslavije.. Pre dolaska u vinkovački Dinamo je branio za ljubljansku Olimpiju. U gradu pored Bosuta proveo je pet godina , ostavivši neizbrisiv trag. Sa reprezentacijom Jugoslavije učestvovao je na Mediteranskim igrama. U njegovoj karijeri bilo je uspeha, sreće, povreda, suza, svega...

Rođen je 27.januara 1955.godine u Subotici. Kada je o fudbalu reč, za njega je sve počelo na severu Bačke.

„Neke stvari se  ne zaboravljaju, a neke pokušavaš sam što pre da izbrišeš iz sećanja. Ljudi su me na neki način otpisali, nažalost. Otišao sam iz Spartaka kao afirmisan golman, ali nikada me nisu pozvali na jednu od toliko proslava koje je Spartak organizovao. Niko se mene nije setio. Ne da me boli, nije u redu“, na tužan način počeo je svoju priču Budinčević.

Proveo je nezaboravne četiri sezone u Hajduku. U Splitu je slavio šampionsku titulu 1979.godine. U ljudskoj naravi je da pamti i velike stvari, radosne trenutke.

„Ostaje nezaboravno. To je moj najveći uspeh. Gde sam branio uvek je bila borba za opstanak ili za sredinu tabele. Samo sam u Splitu radovao se šampionskim ostvarenjima. Poseban osećaj. To se ne može zaboraviti. Jednom se dogodilo, ali hvala nebesima da je bilo i to jednom“, kaže Budinčević.

Do uspeha su došli, iako su imali 10 remija i četiri poraza u toj sezoni. Međutim, u Evropi, izgubili su u drugom kolu od Arsenala, a u Kupu Jugoslavije odmah na startu poraženi su od zrenjaninskog Proletera. Ujedno, to je poslednja titula za Splićane u onoj zajedničkoj zemlji.

„Na konto toga ušao sam u legende Hajduka. Danas, ovi mlađi, mene se i ne sećaju. Ostalo je zapisano u knjigama da sam nekakva legenda Splićana. Inače, da nije tako, niko za mene ne bi ni čuo. Bilo je, a to se gumicom ne briše“, nastavlja on.

Ta zlatna generacija zaslužuje da se istakne: Budinčević, Primorac, Krstičević, Luketin, Peruzović, Rožić, Zlatko Vujović, Mužinić, Đorđević, Šalov, Šurjak, Zoran Vujović i,u prvih deset kola, golman Špiro Ćosić. Sve je dobro posložio Tomislav Ivić.

„Špiro Ćosić je slučajno bio na golu. Ja sam pojačao treninge, a imao sam nekakve probleme zdravstvene. Međutim, dva meseca su me vodili da sam bolestan, a nisam bio bolestan. Lečio sam se od ničega. Onda sam sa dva treninga poveden u Arsenal. Da nije bilo tako, ja bih od početka sezone branio za Hajduk. Inače, nemam kontakte sa nekadašnjim saigračima. Imao sam sa Gudeljom, ali svako je otišao svojim putem. I ne putuje mi se više. Imam problema sa kukovima i kolenima. To je moj život. Kakav je, takav je“, govori Budinčević.

Iz Splita je otišao u Ljubljanu. Dve godine nosio je dres Olimpije. Ni iz šampionskog Hajduka nije se moglo u inostranstvo.

„Nije se moglo vani jer sam imao 25 godina. Tada se odlazilo sa 28. Otišao sam u ljubljansku Olimpiju. Ona je tada tavorila, a ja bio najbolje ocenjeni golman Jugoslavije. Tada su u Hajduku kukali što su me pustili. Međutim, došao je izvanredni Zoran Simović. Doduše, on je prvu godinu branio tanko, pa su Splićani žalili što me nisu zadržali. Branio sam u Olimpiji odlično. U Ljubljani su me tada lepo primili“, kaže Budinčević.

Pet lepih sezona proveo je u vinkovačkom Dinamu. Međutim, na meču protiv Iskre iz Bugojna doživeo je povredu, da su prognoze bile da može ostati prikovan za postelju do kraja života. Zbog toga je u 33 godini života prekinuo profesionalnu karijeru.

„Ja tu utakmicu nisam trebao braniti, ostali su mi dužni novac, bio sam revoltiran. Međutim, molili su me da branim, da ću sigurno dobiti svoj novac. Povredim se na toj utakmici, a novac koji sam zaradio nikada mi nisu uplatili. Gospodin Rudež nikada mi se nije više javio, a tako me povredio. Što je najgore, ubrzo je došao da igra u Vunkovce, kada sam ja otišao iz kluba“, priseća se Ivan Budinčević.

Sa mediteranskom reprezentacijom Jugoslavije učestvovao je 1975.godine na 7.Mediteranskim igrama u Alžiru. Predivno iskustvo.

„To je za mnoge bilo veliko iznenađenje. Moj Spartak je tada bio ispao u Vojvođansku ligu. I pozvali su me u Mediteransku reprezentaciju. Tu su bili još Maršalek i Đurić. Zaista, predivno iskustvo. Mnogo mi je značilo to takmičenje. Iznenađenje da golman iz Vojvođanske lige bude pozvan, ali meni se to dogodilo i ponosan sam na tu činjenicu“, kaže Budinčević.

Svojevremeno je izjavio da nije znao da pronađe način da dođe do novca koji je pošteno zaradio igrajući fudbal. Hajduk je bio korektan, ali ostali klubovi – nisu!

„Tada su bili ugovori sa famoznim aneksima. Pogotovo sam izigran u Vinkovcima. Doživeo sam tešku povredu, obećavali su uplatiti dug, a kada sam se oporavio rekli su mi da sam slobodan. Nažalost, tako je bilo“, drhtavim glasom poručuje Budinčević.

Bavio se i poljoprivredom, bio  je jeftina najamna radna snaga, samo da bi porodica preživela. Život baš ume da pokaže svoje obe strane.

„Kada sam doživeo tešku povredu, u 34.godini, osećao sam se da mogu još deceniju braniti. Po oporavku, nudio sam se Spartaku, subotičkoj Bačkoj, Zorki... Samo što mi nisu osmrtnicu postavili na vrata. U istoj godini povreda, žena me ostavila i otac mi preminuo. Bilo je jako teško. Razočarao sam se i nisam više od dve godine otišao da pogledam neku utakmicu. Svi su mi okrenuli leđa. Tužan sam što sadašnju suprugu nisam upoznao ranije. Došli smo u Bajmok, sve smo radili. Motiku na leđa i išao sam kopati, raditi poslove na njivi. Nema tu laži, to je moja stvarnost“, govori Budinčević.

Hajduk je ostao korektan i uz nekadašnjeg golmana, kada mu je bilo teško.

„Kada je bilo 100 godina Hajduka, nije me klub zvao. To je bio pokojni novinar Milorad Bibić Mosor koji je poslom  bio u Novom Sadu i došao je i kod mene. Istog trenutka je intervenisao i uputio apel ’Idemo pomoći Budi’. Moji drugari, mimo fudbala, Tonči i Zlatko, pozvali su me i držali me u hotelu sedam dana. Tada sam se strašno razočarao u Hajduk, u povodu veka postojanja kluba. To me jako boli“, otkriva Budinčević.

Dakle, nakon raspada Jugoslavije bio je u Splitu, odlazio je i u Vinkovce, ali u Ljubljani se nije pojavljivao.

„Od kada sam branio u Olimpiji nisam bio u Ljubljani. Kada sam bio u Splitu, zadivilo me koliko me ljudi pamte i zaustavljaju na ulici, pozdravljaju i žele da se fotografišemo. U više navrata bio sam u Vinkovcima. Divno je kako su me ljudi tamo srdačno primili. Bilo mi je fantastično, a u Ljubljanu nisam odlazio“, govori Budinčević.

Nije zagovornik Regionalne fudbalske lige, po uzoru na košarku i neke druge sportove.

„Nisam za to! Ne bi to uspelo. Bio bi rat, prvo na tribinama, pa i na terenu. Drugačije je u dvoranskim sportovima. Bolje je da u to ne ulazimo, nažalost. Ja sam protiv toga, pošteno govoreći. Sve su to tuga lige, zna se unapred ko će biti prvi, a ko drugi. Kako se uspeh ne prašta, bilo bi svega. Nisam za to. Treba sačuvati mladost, ljudske živote“, zaključio je nekadašnji golman.

Ivan Budinčević bio je golman koji, da je mlađi tri - četiri decenije, bio bi milioner. Samo, što tako kvalitetnih čuvara mreže danas skoro da i nema. Život gura po svom, svestan da se često ne može izbeći surovost tog života.

Bremenitost trajanja...