---

Prije pet godina beogradski Sportski Žurnal je objavio priču-ispovijed Zorana Smileskog , trenera koji je s Borcem 1992. godine osvojio jedini evropski trofej banjalučkog kluba - Mitropa kup. Tekst je objavljen u povodu dvije decenije od ovog uspjeha, autor je Slavko Basara. A pislao je ovo: Bila je sreda, dan koji čovečanstvo i svaka četvrta godina dobiju gratis od Svevišnjeg i po tome bude obeležena kao prestupna, vreme popodnevnog predaha i odmora, duboke misli mi je prekinulo zvono telefonskog mobilnog aparata. Počela je pesma "Sve dok Vrbas Banjalukom teče..." Ustao sam i pogledao u displej, video sam znak "plus" i broj koji je imao više od deset cifara, a počinjao sa +989... Ko je sad ovo i odakle zove, koja je ovo zemlja? - zapitao sam se buljeći u mobilni telefon. Odlučih da se javim sa: "molim". - Gde si Basinjo? Kako je u Republici Srpskoj? Šta se radi tamo? Kako je u našem Borcu? Kakva je danas Banjaluka, ima li lepih žena? Vidim Avduka (Asmir Avdukić, op. a.) došao kod mene, u najslavniji ovdašnji klub Persepolis. Oni baš imaju love, mora da je napravio dobar posao - začuo sam dobro poznat glas sa druge strane signala iako je dolazio sa drugog kontinenta. Zoran Smileski, poznati fudbalski trener, dete Borca, je u trenu sručio sijaset pitanja, odgovora i konstatacija... - Ostao je uvek isti, ni pare ni slava ga nisu pokvarile - zaključih sebi u bradu. - Šta se radi šefe, kako je u Iranu, plašite li se rata? Hoće li biti bombardovanja? - upitao sam makedonskog stručnjaka. - Narod je uplašen i ne želi da priča na temu rata. Ali, Iran je mnogo jak i vojno i ekonomski. Neće to biti šala! Opasne igre se vode oko Irana. Mene što se tiče navikao sam na rat i bombe. Kod nas na Balkanu, pa kod Sadama Huseina u Iraku, voleo bih da se istorija ne ponovi kod Mahmuta Ahmedinedžada. Ipak sam došao ovde da radim i zaradim, fudbal u Iranu je u ekspanziji, plaćaju "suvim zlatom", sve je u dolarima. Ovde sam već četiri godine i nisam na lepe oči ostao toliko. Ni tvoji te ne drže toliko, a kamoli tuđin i to u skroz nepoznatom svetu. Znanje se ipak ceni gde god dođeš, to sam se najbolje uverio na sebi - iskreno je počeo eksluzivnu ispovest za Sportski Žurnal Republike Srpske nekadašnje vihorno desno krilo banjalučkog Borca i Partizana.

Trijumf Zvezde, pa Borca

Iran, i dešavanja u ovoj azijskoj zemlji su bili samo uvod u neispričane fudbalske priče sa uvek zanimljivim sagovornikom, čovekom i stručnjakom koji priča običnim jezikom, da ga svi razumeju, onako "iz duše". U momentu mi je kroz glavu proletela ideja - Mitropa kup. Borčev jedini međunarodni trofej, osvojen 29. maja 1992. godine u Fođi je specifičan po svemu. Stigao je tačno posle godinu dana i nezaboravnog trijumfa Crvene zvezde u Bariju, u Kupu evropskih šampiona. Taj nastup Borca u Evropi je međa, nestao je jugoslovenski, a rodio se srpski fudbal. To je prvi, a za sada i jedini međunarodni pehar Republike Srpske osvojen u svim kolektivnim sportovima. - Voleo bih da mi ispričate, iz vašeg ugla, onako precizno i verodostojno, kako ste videli uspeh Borca u Fođi 1992. godine kada ste bili trener - zamolio sam Smileskog. S druge strane signala čulo se Uhh, zatim kratka pauza, pa pitanje: - Hoćeš direktno, umotano ili ukrašeno? - pitao me Smileski i postavio pred mene trilemu. - Onako kako znate samo Vi, direktno, bez pardona i okolnog puta, o ljudima i njihovim delima bez suzdržavanja i zaobilaženja istine - odgovorio sam mu. - Uvek sam bio direktan, a to mnogima nije odgovaralo. Zato sam često i ispaštao jer svima kažem u brk ono što mislim. Ne ljutim se što me mnogi nisu shvatili, to je njihovo pravo, ali i intelektualne sposobnosti koje neću da komentarišem. Basinjo, naoštri pero, krećemo... - podigao je nivo frekvencije svog glasa. Sav sam se pretvorio u uho. S nestrpljenjem sam spremio olovku i svesku A4 formata, računsku, koja mi se našla pri ruci. Pre zvaničnog dela onako šeretski sam upitao: - Šefe, hoćete moći platiti račun, znate Iran je daleko, impulsi skupi... Usledeo je snalažljiv i brz odgovor: - Samo ti uživaj i ne brigaj, Bata Smile je sebi zaradio da može nesmetano da se čuje sa prijateljima i leči nostalgiju. Postavljaj pitanja, ja ću odgovarati.

Najveći uspeh u istoriji

Rekao sam mu da me interesuje samo Mitropa kup, dešavanja pre, za vreme i posle takmičenja u Fođi i to je bilo jedino pitanje koje sam postavio. Elokventan, iskren i, sa dozom žala, Smileski je počeo, iz svog ugla, potpuno otvoreno da priča o Borčevom putu do trofeja Mitropa kupa. - Kako je vreme brzo proletelo, već je 20 godina od Borčevog najvećeg uspeha u klupskoj istoriji, a to je, ne znam zbog čega, minimizirano i ostavljeno po strani. Smatram da je Mitropa kup sve ove godine nekako potcenjen, a osvojili smo veliki i težak trofej, lep, sav od srebra... Sada, sa ove vremenske distance Fođa je bila kao neki lepi san. Bila su to teška vremena, neposredno pred rat. Vratili smo se iz Barija trajektom dan pre uvođenja sankcija inače bi ostali zarobljeni u Italiji i bilo bi veliko pitanje kao bi se vratili. Izbegli smo sudbinu reprezentacije Jugoslavije koja je bila zatočena u Švedskoj pred start Evropskog prvenstva - prisetio se Smileski. Nije mu dugo trebalo da nastavi, sekunda-dve: - Bili smo poslednja ekipa bivše, velike Juge, koja se takmičila na međunarodnoj sceni. To pravo smo stekli plasmanom na četvrtu poziciju u domaćem šampionatu. Zemlja se cepala uzduž i popreko, mi predstavljali zemlju koja je sve više bila oblivena krvlju. Osećala se podela u ekipi. LJudi nemaju pojma koliko je tada bilo teško voditi Borac. Svako je vukao na svoju stranu. U banjaluku se s nama nisu vratili muslimani Jasmin Agić, Amir Kaltak, Amir Sušić... NJihov kolovođa je bio Fuad Šašivarević koji je ostavio roditelje u Banjaluci, gradu u kojem je rođen i odrastao, a Borac mu sve dao. Pomenuti igrači tražili su od predsednika Anđelka Grahovca pasoše, on dobar čovek, dao im dokumenta. Ostali su u Italiji. Bilo mi je teško kao treneru Borca u svom našem slavlju zbog osvajanja jedinog međunarodnog pehara u klupskoj istoriji. Ekipa se raspadala poput zemlje koju smo predstavljali... Smileski je istakao da tu nije bio kraj mukama Borca, već i po povratku u grad na Vrbasu bilo je svega. - U to vreme direktor Husnija Fazlić i sekretar Idriz Saltagić nisu nas dočekali kod kuće, zbrisali su u Nemačku i sa sobom odneli klupske pečate. Podelili su ispisnice Zvonku Lipovcu, Mariju Mataji i još nekim igračima. Borac nije dobio ni dinara obeštećenja. Tako se raspala jedna sjajna generacija, imali smo strašnu ekipu. U Banjaluci smo pobedili Crvenu zvezdu iz Barija 2:0 golovima Vite Štavljanina. To je jedna od najvrednijih prvenstvenih pobeda Borca u dugoj istoriji, ali se sve brzo zaboravilo. Žao mi je što Banjaluka tako minimizira stvari s kojima svi treba da se ponosimo - rekao je Smileski.

Direktor Marić odličan

Kontra loših uvek postoje i dobri ljudi, čelične volje, večitog optimizma i zdravih rezona. U svom stilu, Smileski, ne zaobilazeći istinu, govori: - Direktor kluba je ugledni novinar Tomo Marić, odlično je obavio svoj posao, mukotrpno je danima i noćima tražio put sa stignemo do Italije zajedno s predsednikom Anđelkom Grahovcem. Bili su strašan tandem. Tomo je retko pametan i elokventan čovek, ima mnogo više dobrih strana nego mana bezkojih nije niko. U to vreme je trebalo mnogo balans odnosa kada se svaka reč merila trostruko, a bila težine malja. On se tu dobro snalazio. Ja sam bio mnogo "oštriji" i zato sam "platio" određenu cenu, ali šta mogu takav sam kakav sam. protiv prirode se ne može. Predsednik Grahovac je bio izuzetno hrabar čovek, energičan i principijelan. Promenio sam mnogo predsednika klubova, i kod nas i u inostranstvu, ali takvog sam retko gde susreo. Volio je fudbal i Borac, ništa ga nije moglo uplašiti niti iznenaditi. Spreman sto odsto. I ispravan, iako su se naši pogledi često razilazili! Velike zasluge za odlazak Borca na "čizmu" pripadaju i legendarnom asu Crvene zvezde Dušanu Dudi Maraviću koji je bio delegat na utakmicama u Fođi. - On je zaista ispao laf! Bio nam je na usluzi, tada je bio visoki funkcioner UEFA, znao je sve "krivine" i pravne začkoljice, kasnije je pomogao Borcu i oko igranja u jugoslovenskoj ligi kao jedinom klubu koji nije bio sa teritorije Srbije i Crne Gore. NJegova pomoć Borcu je nemerljiva i klub mora to da ima u vidu. Putovao je zajedno s nama u Italiju, obaveštavao Nion da je sve u najboljem redu iako su nas u Bariju i Fođi čuvali karabinjeri s psima i dugim cevima - podvukao je Smileski. Strateg "crveno-plavih" iz 1992. godine se ovsrnuo malo mi na teren. - Put u Italiju je bio neizvesan i pun zamki, iscrpljujući. Bukvalno smo spavali na jedno oko i tako umorni izašli na megdan domaćinu. Stadion pun, svi su očekivali pobedu Fođe i plasman u finale. iznenadili smo Italijane, prošli na penale, naš junak bio golman Milan Simeunović. Branio penale kao drogiran. Isto se ponovilo i u finalu protiv mađarskog Vašutaša.Koliko su domaćini bili ljuti govori i gest trenera Fođe Zdenjeka Zemana koji mi nije ni prišao posle utakmice niti mi je čestitato pobedu. Kad se turnir završio želeli smo što pre da se vratimo u Banjaluku, kućama i porodicama. Na trajektu pri povratku smo se toliko napili da nam je sve bilo svejedno, ali smo pehar ljubomorno čuvali. U Banjaluci nas je dočekala manja grupa navijača i poklonika Borca, podelili smo s njima radost. Potom smo otputovali u Skoplje na utakmicu protiv Vardara koja je završena 1:1 poslednju u sklopu Prve lige velike Jugoslavije. Tako je završena istorija jedne zemlje i njenog fudbala - rekao je na kraju Zoran Smileski, u ispovesti svoje fudbalske istorije i svedok jednog vremena u kojem je banjalučki klub odigrao vrlo važnu ulogu za jugoslovenski i srpski fudbal. Svako vreme ima svoje breme i protagoniste. Borčeva zvezda je i danas sjajna na nebu i banjalučki klub može da bude ponosan na svoju istoriju koja traje od 1926. godine. Da nije bilo Mitropa kupa i nastupa Borca u jugoslovenskoj ligi od 1992. do 1995. godine klub bi, gotovo je sigurno, doživeo sudbinu Krajišnika - kojeg više nema.

Biografija za ponos

Zoran Smileski je rođen 9. januara 1950. godine u Splitu, a omladinsku karijeru započeo je u splitskom Hajduku, kasnije prešao u Partizan. Igrao je za Borac u dva navrata, Partizan, Vaker Tirol i BSK iz Banjaluke. Trenirao je: Borac, Omladinac, BSK (Banjaluka), Omarsku, Škendiju, Sileks, Pelister, Pobedu, Renovu (Makedonija), Janjinu, Trikalu, Tivu, Olimpijakos Lutraki (Grčka), Petrohimi Tabriz, Kašine sazi Tabriz i Foled jazd (Iran). Bio je selektor mladih reprezentacija Makedonije i Iraka. Svestran u Borcu Makedonski stručnjak Zoran Smileski je jedinstven i svestran kada je istorija Borca iz Banjaluke u pitanju. U akciji "Glasa Srpske" organizovane povodom 80 rođendana "crveno-plavih" Smileski se nalazi u idealnom timu banjalučkog kluba. U organizaciji revije "Svijeta sporta" izabran je za najboljeg trenera Borca u 75. godina dugoj istoriji kluba, a na klupi banjalučana je sedeo nekoliko puta.

Republika Srpska

Zanimljiv detalj u životu Zorana Smileskog je činjenica da je rođen istog dana kad i Republika Srpska, ali različite godine. Na Svetog Stefana 1950. godine Zoran je ugledao svetlo sunca i na to se ponosi. - Ja se, pre svega osećam kao Srbin, Borčevac i Banjalučanin. Ponosan sam što je na moj rođendan formirana i Republika Srpska u koju uvek volim da dođem, vidim prijatelje i braću. I sada, iz Irana, želim da joj čestitatm 20. rođendan i ako Bog da dugovečnost i beskonačan život - re4kao je Smileski.

Foled jazd

Smileski je trenutno trener iranskog drugoligaša Foled jazda (Azedegan liga). - Prošle godine jedva smo ostali u ligi, odtvarili smo planirani cilj, zbog toga sam i došao iz Tabriza. Ove sezone smo dugo bili prvi vrhu, sada smo u zlatnoj sredini, a sledeće možda napadnemo plasman u elitu. Fudbal u Iranu je u ekspanziji, a zemlja je toliko moćna što govori i sledeći detalj. Jazd je grad u centralnom delu zemlje, okružuje ga pustinja preko koje je, 200 do 400 kilometara dovedena voda i struja iz susdenih gradova - reportirao je Smileski.