Detinjstvo leči svaku tugu, a sve životne lomove čini prolazne; posle bude i drugačije…

Kad dođe vreme tmurnih oblaka, sumorne susnežice, a čoveka obuzmu svakojake misli, najmanje one vesele i radosne, izduži se Platonova ulica koja vodi ka Gradskom stadionu u Banjaluci, gde Fudbalski klub Borac stanuje duže od 72 godine. Zapravo, dobio ga je kao dar od SK Krajišnik, voljom komunističke vlasti, jer Krajišniku, tada najčuvenijem klubu Vrbaske banovine istu presudu su izrekli i Titovi proleteri i Pavelićevi zlikovci, sve što je “mirisalo” na Kraljevinu Jugoslaviju, s etiketom veliko-srpski, moralo je da nestane, i nestalo je!

Ponešto je, zakašnjelom savešću, vraćeno i sačuvano, pogotovo večno poštovanje Svetom Vladiki Platonu kojeg su ustaški koljači zverski ubili 1941. godine.

Krajišnik je ostao uspomena “bilo jednom u Banjaluci”, a Borac je u Gradu lipa i kestenova, lepih žena i čudesno zelenkastog Vrbasa, stamene tvrđave Kastel kao čuvara i sjajnih sportista kao zaštitni znak, postao i, evo, ravno nepun vek, ostao banjalučko opšte dobro. Za razliku od Krajišnika, nadživeo je ratove i političke lomove, nastajanje i nestajanje državnih zajednica, razorne zemljotrese i katastrofalne poplave, sve to i ko zna šta još, ali niko mu nije mogao ništa. Sve do ovih sumornih dana, kad iznad njega lebdi usud da bi lako sam sebi mogao doći glave!

Otkud takvo viđenje Borčeve zbilje, nije lako ni objasniti ni shvatiti. Svako od nas čeka, pa i Borčeva navijačka armija “Lešinari”, koji su praktičan život pretvorili u svoju navijačku filozofiju “Bog, nebo i Borac”; dakle, svi mi tražimo i želimo “svetliju” budućnost koja nas čeka nekad i negde, bilo gde, Borac je više od sudbine.

Ostavlja li takvu nadu i današnji Borac, koji izlaz traži u promenama i smenama snage “Bengalske vatre”, umesto da zaplovi u nemirno more suštinskih i korenitih reformi. Ovako, zavađen sa svim i svakim, najviše sa samim sobom, trapavo i neuverljivo, na šesnaest prvenstvenih utakmica postigao je samo deset golova, osvojio 21 bod, klub koji je ušao u desetu deceniju života bezmalo preživljava od utakmice do utakmice kao da se bliži propast sveta. Za pola godine promenio je pet trenera, svi različitog profila: od poletnog mlađanog Trivunovića, preko talentovanog, učtivnog i odgojenog Tešića, razložnog i ne baš ambicioznog Vranješa, iskusnog i sa oreolom evropskog kalibra Milinkovića, do analitičnog i sugestivnog Jankovića. Neće valjda biti da oni ne znaju posao za koji su se životno opredelili, i to svi do jednog; pre će biti da Borac ne zna šta hoće, a o tome nikad, nigde treneri nisu odlučivali, već oni drugi.

E, ti drugi trebaju dobro da se zagledaju prvo u sebe, pa tek onda u celi svet, pogotovo “Borčev svet”! Oni trebaju da donesu i sprovedu krucijalne odluke, one koje je pre nešto više od godinu dana na svečanoj donatorskoj večeri jasno, glasno i precizno izdeklamovao član Upravnog odbora Darko Milunović, zadužen za reorganizaciju kluba. Šta je od toga ostvareno?

Zato se i eho elegije natkrilio nad Platonovom ulicom, oprosti, presveti Vladiko! Problem je u nama: da smo pametniji i bolji “Borčevci” i Borcu bi bilo bolje, pogotovo što nijedna glupost ili zlo nikad neće ugasiti zavet “Lešinara”: Sve dok Vrbas Banjalukom teče, Borac živeće.

Nijedan put nikad nije bio neprohodan za dobru nameru, znanje i vrlinu.

                                                                                                     Piše: Tomo MARIĆ(Sportski žurnal