Ako hoćeš, istorija je jednostavna nauka: praviš izbor ljudi i događaja, odluka i svih drugih stvari zbog kojih se nikad nećeš kajati. Ona je ustvari, ono što se dogodilo, a ne što se smatra da se dogodilo: grupa rukometnih entuzijasta, veterana Rukometnog kluba Borac, uopšte rukometna javnost predvođena Miroslavom Mirom Bjelićem, nekad odličnim Borčevim krilom, kasnije izuzetnim rukometnim radnikom, ponukana i serijom tekstova u Sportskom Žurnalu, predložila je Gradu Banjaluci da se, kroz spomen-obeležje, ulicu ili nešto drugo, večno oda počast prvom kapitenu Borca Petru Peri Peroviću, samim tim i prvoj zlatnoj generaciji Borca koja je odredila zlatni pravac svemu onome što će kasnije rukomet doneti Gradu kestena i lipa i čudesno zelenog Vrbasa.

Predlog je podržala i navijačka grupa “Lešinari” i sportski radnici iz fudbala, košarke, boksa, odbojke, kajaka, šaha… sa jasnom namerom da se istraje u ovom zahtevu i Banjaluka se tako oduži jednom izuzetnom sportskom stvaraocu i uopšte ličnosti za najdublje poštovanje.

Moja priča o rukometašu Petru Peri Peroviću seže daleko… Stegla zima, okovao led, zasuo sneg, Banjaluka u dekoru “Deda Mraza”, godina 1961; u školama smo obeležavali 15 godina pobede nad fašizmom, učili napamet rodoljubive pesme o partizanskim jurišima na Naretvi i Sutjesci, peglali crvene pionirske marame, zgužvane od proslave Dana Republike, a pripremali se za slavlje Dana armije. Naš nastavnik fiskulture Kadir Kapetanović, baš te godine došao na službu u prekovrbaski kraj, Osnovnu školu “Kasim Hadžić”, kaže nam posle jednog časa: “vaš razred je najbolji u rukometu, a najbolji učenici za nagradu idu da čiste sneg na Stadion sportskih igara, tamo kod Železničke stanice, i posle će gledati rukometno finale Borac – Zagreb.”

-Upoznaćete velikane sporta na čelu s Perom Perovićem! - još nam je rekao.

Na Stadion sportskih igara smo stigli rano ujutro i odmah prionuli na posao, a kAda smo ga završili, s našim nastavnikom Kadirom u društvu, prilazi nam visok čovek kao orijaš: prepoznali smo ga, jer smo njegovu fotografiju već videli u “Malim novinama”. Petar Pero Perović srdačno se rukuje sa svima, a mi smo u njega gledali kao u božanstvo. Borac je u finalu pobedio Zagreb rezultatom 14:9, a svako od nas pojedinačno upamtio je sve majstorije Perovića.

Godine su letele na oblacima života i sećanja, a Pero je bio i ostao sportska legenda Banjaluke, čija zvezda ne gasne, ni sedam godina otkako je otplovio u svoje večno more.

U svemu je bio izuzetan. Sportista od glave do pete, veliki rukometni majstor, kreator prvih velikih trijumfa banjalučkog sporta upravo kroz rukometaše Borca, od prve utakmice Borca pa sve do okončanja karijere bio je njegov kapiten, za reprezentaciju Jugoslavije odigrao je 22 utakmice, a izuzev debitantske na svih preostalih 21 i kapiten reprezentacije. Oličenje čojstva i junaštva, časti i poštenja, skromnosti i ljudske bliskosti; da ga poželiš za oca ili brata!

U svojoj životnoj ispovesti, u knjizi koju sam naslovio “Lopta za Peru Perovića” pričao je o svom korenu, o pradedi serdaru Andriji Peroviću, o đedu Raki nosiocu Obilićeve medalje iz 1876. godine, ocu Baji i majci Femiji, braći i sestrama, a prababa mu je bila Njegoševa sestra Marija, žena serdara Andrije Perovića… rodoslovlje za ponos i diku.

Ali, uz sve što je u životu radio, a bio je izuzetan prosvetni radnik i direktor Osnovne škole “Ivan Goran Kovačić”, posle veoma uspešan poslovni čovek kao direktor građevinske firme “Vranica”, ali Borac mu je uvek i u svakoj prilici bio na prvom mestu. Pripadao je onoj generaciji sportista koji su tu oblast ljudskog stvaralaštva doživljavali kao nešto najuzvišenije, tako da od Borca i rukometa nije uzeo ni jedan jedini dinar. Za celi svoj sportski vek sa “peticom” na leđima nosio je samo dva dresa i branio samo dva grba – Borčev i jugoslovenski.

Pero Perović

Svim izazovima Petar Pero Perović uspeo je da odoli, ulazeći pred kraj života i u polemike i verbalne okršaje jer nije mogao da shvati, a još manje da razume, dolazeće vreme prokletstva i pohlepe. Njegovo društvo uvek su činili ljudi istomišljenici i o sportu i o filozofiji života, njegovi sportski životni ideali nosili su u sebi nešto mitski, čovekovoj naravi blisko.

Ostao je upamćen po tome da je rukometnu loptu simbol naše planete i zatvorenog kruga života doživljavao kao svoje viđenje sveta koji se okreće oko Sunca sreće.

Jednom prilikom, na osami pokraj Vrbasa, pričao mi je:

-Možda sam ja imao i sreće da me je mimoišlo vreme gde nikome nije jasno, ili je svima jasno, da li se Olimpijada i druga velika evropska i svetska takmičenja održavaju zbog sportskih ideala, više, jače, brže… ili zbog majica, teniski, šorceva i trenerki velikih svetskih korporacija i zemalja koje guraju tobože novi svetski poredak. Mimoišlo me je i doba u kojem su najčešće, najveći sportisti, mega zvezde, lica koja ne silaze sa ekrana satelitskih televizija, polupismeni ili nepismeni, a samo u mojoj generaciji u Borcu su igrali Jerko Karadža, doktor medicinskih nauka, Vladimir Jović i Petar Čivić diplomirani inženjeri, Boba i Mima Stanivuković, stomatolozi, Zoran Prohaska profesor… Stižu me i godine, ali nikad ne bih menjao ono svoje vreme za ovo koje gledam danas sa periferije i ne mogu čudom čudu da se načudim.

Završava li se ovim razmišljanjem i priča o Petru Peri Peroviću?

Nisam siguran: bio je prvi savezni kapiten iz Socijalističke Republike Bosne i Hercegovine, dakle i Banjaluke, kada je vodio rukometnu reprezentaciju Jugoslavije, a kod njega debitovali golobradi mladići: Branislav Pokrajac, Milorad Karalić, Hrvoje Horvat… kasnije su bili i okosnica reprezentacije koja je stekla svetsku slavu i izrasla u olimpijskog pobednika, bio je jedan od osnivača Rukometnog saveza Republike Srpske, jedan od utemeljivača Fakulteta za fizičku kulturu u Banjaluci, idejni tvorac rada s mladima koji će se kasnije, nazvati, prepoznatljiv i u svetu, “Borčeva škola rukometa”.

Petra Pere Perovića nema više, ali još živi i živeće čovek iz sportske legende Petar Pero Perović, koji je zaslužio, kao možda niko drugi, da ga Banjaluka i celi ovaj deo regiona večno pamte i stvore besmrtnim.

Imao se rašta i roditi.

                                                                                                                                                                                              Tomo MARIĆ

Nagrade i priznanja

Za svoj rad Petar Perović za života dobio je brojna priznanja: Orden rada, Aprilsku i Majsku nagradu Grada Banjaluka, zlatne plakete Rukometnog saveza Jugoslavije i BiH, Zlatnu povelju Rukometnog saveza Republike Srpske, Nagradu časopisa “Svijet sporta” i Sportskog društva Partizan iz Beograda za životno delo u sportu, ali od svih njih on je posebno izdvajao Zlatnu značku ZRENA koja se, u prvim poratnim godinama Drugog svetskog rata, dobijala za sportsku umešnost u deset različitih disciplina. Dobili su je na prostoru Jugosla vije samo retki sportisti, baš kakav je bio Petar Pero Perović.

Predsednik Republike Srpske Rajko Kuzmanović 2009. godine odlikovao je Petra Peru Perovića Ordenom Njegoša drugog reda.

Jović o Peroviću

Legendarni Borčev golman Vladimir Jović, član prve zlatne generacije Borca, o svom kapitenu Petru peri Peroviću je rekao:

-Nisam siguran da je uopšte u Jugoslaviji bio takav sportista i tako karakteran čovek. Mi, njegovi saigrači, i u Borcu i u reprezentaciji, bespogorovno smo ga slušali, poštovali i cenili. On je za mene bio i ostao oličenje čoveka, čak ponekad i sa svojom onom karakterističnom crnogorskom principijelnošću do kraja, kao obrazac čoveka, kakav će, verujem u to i danas, jednog dana ljudi biti.