XS
SM
MD
LG
4:1
5:0
4:2
0:2
0:0
22.08
17:30
25.08
17:00
25.08
17:00
25.08
17:00
25.08
17:00

Rukomet, život i ljubav

Kako se piše ljubav, ako uopšte piše, možda živi u priči o banjalučkom Rukometnom klubu Borac.

Rukomet, život i ljubav.

Čudo su požutele fotografije, zaturene u nekom albumu, kao ova koja toliko toga govori: na fotografiji dvanaest mladih ljudi, a iza i ispred njih život i celi svet. Njih jedanaest, članovi Rukometnog kluba Borac, on dvanaesti Abebe Bikila, čuveni maratonac, dvostruki olimpijski pobednik, prvi Afrikanac sa olimpijskim zlatom.

Na dve strane sveta život će pisati dve samo njemu znane priče – jednu lepu, drugu tužnu, obje i originalne i istinite.

Dakle, život…

Bila je 1968. godina, zgrada starog minhenskog aerodroma, uobičajena belosvetska gužva. Preko razglasa ženski umilni glas na nekoliko svetskih jezika saopštava:

-Stigao je avion iz Meksika!

Ubrzo će iz “čelične ptice” izaći čovek u kojeg su svi gledali – Abebe Bikila. Kretao se polako, uz pomoć štapa. Bio je gost Međunarodnog Olimpijskog komiteta na tek minuloj meksičkoj Olimpijadi. Igre su završene, vraćao se kući u Etiopiju.

U blizini su bili rukometaši banjalučkog Borca. Čekali su avion koji je trebalo da ih odnese u Španiju, prvac Barselona, na jednu od prvih turneja nove generacije koja je već stasavala. Okružili su slavnog maratonca i to ovekovečili: Kekerović, Arslanagić, Pavlišin, Popović, Janjić, Bikila, Demirović, Markus, Tuzlić, Karalić, Vujinović i Bjelić. On slavan, već legendaran, a pritisnut svojom nesrećom (nekoliko godina ranije “pokosio” ga je automobil dok je na treningu trčao auto-putom i od tada je mogao da hoda samo uz pomoć štaka), oni mladi ljudi, tek kročili u veliki rukometni svet, a pred njima otvoreni životni i sportski horizonti, baš onako kako je u mladosti, kad sve možeš i sve hoćeš.

Razišli su se uz stisak ruke.

Više se nisu sreli.

Ostala je požutela fotografija iz 1968. godine i “mali milion” sećanja i uspomena.

Svako od njih dvanaest išao je nekim svojim, samo njemu znanim putevima: Arslanagić, Popović i Karalić, uopšte Rukometni klub Borac tragali su za svojim dometima, počeli su kao mali igrači, u početku ih je vodio legendarni Petar Pero Perović, rasli su i učili, na kraju prvo kod Voje Misaljevića, a kasnije kod Pere Janjića, postali asovi. Arslanagić je izrastao u svetskog golmana, biti olimpijski pobednik, Popović će igrati u reprezentaciji sveta, postati olimpijski pobednik, Karalić će osvojiti sve ono što su osvojili Popović i Arslanagić, a sa Borcem bili neprikosnoveni u Jugoslaviji i šampioni Evrope. Posle će biti i izuzetni stručnjaci, Popović u medicini, Karalić, Arslanagić, Pavlišin i Vujinović u rukometu i sportu uopšte, Bjelić će biti u bivšoj Jugoslaviji i gotovo Evropi znan sportski radnik.

Ostali: Vujinović, Janjić, Demirović… biće igrači i treneri velikog kluba pred kojim se klanjala cela Evropa.

Svi oni davno su otišli sa sportske scene, uz sportski nezaborav nasledili su ih mlađi: Arnautović, Knežević, Jović, Marković, Puc, Stupar... koji će u gotovo kataklizmičkom nestanku Jugoslavije osvojiti Kup IHF, i tako Borcu za sva vremena odrediti mesto u sportskoj istoriji, kao jedini Rukometni klub u trajanje zemlje koje više nema sa dva različita evropska trofeja.

U rodnoj Etiopiji Bikila je, nakon susreta sa rukometašima na aerodromu u Minhenu, dočekan s nadom i strahom. U posetu Olimpijadi u Meksiku, on je na dalek put pošao tragajući za lekom svoje bolesti. Nije ga našao.

U Adis Abebi čekalo ga je u suzama nekoliko stotina hiljada skrušenih ljudi. Abebe više nije mogao u kolonu za maraton. Ali, to nije i kraj jedne ljudske drame koja će imati tragičan završetak. U svet je 1973. godine emitovana vest koja je objavljena na naslovnim stranicama svih novina: umro je Abebe Bikila!

Bio je olimpijski pobednik u Rimu 1960; do tada najbolje vreme u maratonu 2:15,16,02, olimpijski pobednik u Tokiju 1964. godine, tada najbolje vreme u maratonu: 2:12,11,01.

Trčao je bosonog!

Jedne već davne prolećne noći 1987. godine sa Abasom Arslanagićem, golmanom sveta, već afirmisanim trenerom i rukometnim publicistom šetao sam banjalučkim ulicama. Po džepu je preturao požutelu fotografiju. Gledamo je zajedno. Oteo mu se uzdah:

-Što ti je život!

Dalje smo ćutali.

Etiopija u kojoj i danas čuvaju uspomenu na Abebea Bikilu nam je bila tako blizu.

...na istom smo mestu u banjalučkom kafiću “988”, zima već polako steže, možda i remetimo idiličnu atmosferu mladima glasnom pričom. Prednjače Bjelić i Kekerović, Pavlišin uživa u opijenosti slave nakon izlaska mu knjige “Igrali smo se rukometa”, tu je i Pejaković, “Mali Graja”…

Lete godine i decenije, “vrti” se i priča o minhenskom aerodromu, putu za Barselonu, Borcu koji je bio marka u svetu, a Pavlišin kaže:

-Kako da se ne sećam i dan danas susreta sa Abebe Bikilom, zajedničku fotografiju nas i Bikile uvrstio sam i u svoju knjigu, mlađi i ne znaju ko je on bio, drugi danas zakoni važe, drugi su i idoli. Međutim, naše društvo, pogotovo mi veterani Borca uživamo u onom vremenu i ništa nam ga ne može zameniti.

Ne prestaje priča “Bili su rukometni anđeli”, a i zbog čega bi se zaboravilo vreme – kad je lopta imala dušu.

Tomo MARIĆ

 

Razišli se po belom svetu

Izuzev Mile Kekerovića, Nikole Pavlišina, Milorada Karalića, Mire Bjelića, Zdravka Rađenovića i Rade Unčanina niko više od zlatnih rukometaša, a i onih, koji su se susreli sa Abebe Bikilom, ne živi u Banjaluci: Abas Arslanagić je na relaciji Za greb – Novalja, ponekad je u Banjaluci, Boro Golić u Francuskoj, Nebojša Popović je negde u belom svetu, od Belgije do Katara, Pero Janjić u Zagrebu, Mirko Markus u Švajcarskoj, Halid Demirović u Sarajevu, Nedjeljko Vujinović u Nemačkoj, Momo Golić i Dobrivoje Selec nisu više među živima…

Radovan Rašo Pejaković

Radovan Rašo Pejaković, uvek uz banjalučke sportiste, član rukovodstava brojnih banjalučkih klubova, kaže:

-Nisam siguran da će se više ikad pojaviti tako darovita generacija rukometaša, ne samo u Banjaluci, kao što je bila ona koju su predvodili: Arslanagić, Karalić, Popović, Selec, kasnije im se pridružio i Rađenović i ništa manje majstori ove igre Bjelić, Unčanin, Vukša… Valjda je to i zakon života da se u jednom veku desi jedno čudo baš kao što je bio naš Borac.