Na Srpskom pravoslavnom groblju “Sveti Pantelija” u Banjaluci snimljena je jedna od scena kultnog serijala “Bili su rukometni anđeli”. Kamera Rade Dade Mićevića zuji, pisac i novinar Tomo Marić besedi, jedan deo iz svog oproštajnog pisma nad večnom kućom Momira Mome Golića, po kojem je serijal i dobio ime “Anđeli”…
Povetarac rashlađuje sunčeve zrake. Zastajkuju ljudi koji su u groblju, obilazili su svoje najmilije, gromka tišina, svi ćute, a reči pogašaju i u dušu i u srce… 
Kasnije, iz svoje biblioteke vadim kultnu trilogiju “Banjalučke priče” upravo Tome Marića, u kojoj je objavio oproštajno pismo, pročitano na dan sahrane Momira Mome Golića pred nekoliko hiljada Banjalučana. Bilo je to 24. februara 2006. godine.
“Momiru Momi Goliću trebalo bi danas odsvirati ‘rukometnu simfoniju’, ko ume otpevao bi najlepšu rukometnu ariju, meni ostaje oproštajno pismo velikom rukometnom maestru, pravom drugu i prijatelju, čoveku po ljudskoj veri, baš kako je jedanput pesnik rekao – prijatelju, ako se ne vratim, ti o meni progovori.
Dragi moj Momo, ovo nije čitanje po protokolu, ovo ja sa svojim srcem pričam o Borcu, o Banjaluci, o tvom kratkom životu, blistavom kao sneg, a možda pričam i o svima nama.
Minulih dana potrošeno je more mastila da je otišao veliki rukometni romantičar, ali ne znam da li je do kraja i rečeno da je Momir Momo Golić bio veliki borac života i rukometni umetnik sa golemom dušom i uvek rasklopljenim srcem za sve ljude ovog sveta. 
Posle toga, sve drugo je bio, i brat, i otac, i muž, i stric, i veliki rukometaš i neprevaziđeni Borčevac i zaljubljenik u svoju Banjaluku. Kad se umorio u toj neravnopravnoj borbi sa životom, u ovom zlu vremenu i ko zna uvek s kakvim sve ljudima, Momo je klonuo. Veliki laf rukometne arene izgubio je poslednju bitku, prvo sa svima nama, a onda sam sa sobom, sada je kraj.
Grad Banjaluka i Rukometni klub Borac moraju da pamte i moraju da poštuju: Momo Golić sa petnaest godina postao je prvotimac Borca i narednih, ravno sedamnaest godina, nosio je njegov dres. U tom periodu koji bi, meren danima, dostigao brojku veću od šest hiljada dana i isto toliko noći, odigrao je i 328 utakmica i postigao 280 golova, a gotovo sve ijedan od njih za Borac vredio zlata. To se već zove istorija u kojoj je Momo Golić rukomet igrao dobro kao retko ko, a lepo kao niko drugi.
Momo Golić je veliki deo te ogromne istorije. Hroničari su zapisali da je za Borac osvojio šest kupova Jugoslavije i četiri puta bio prvak te zemlje; zemlje koja je tragično nestala, a Momo je nikad nije prežalio. Sa Borcem se 1976. godine popeo na vrh rukometne Evrope i tako su, sa celom generacijom, i dvojica Golića, i Momo i njegov brat Boro, otplovili u besmrtnost i nezaborav. I to zauvek, ukoliko i zauvek u surovom sudaru vremena, događaja i ljudi više i postoji. 
Mnoge godine kasnije, kao sportski funkcioner i direktor kluba sa Borcem je osvojio i evropski Kup IHF i u istoriji sporta velike Jugoslavije Borcu obezbedio privilegovano i nedostižno mesto kao jedinom rukometnom klubu sa dve različite evropske titule. 
Dragi moj prijatelju, 
orpoštajnim pismom i pričom sa svojim srcem o tebi, jer znam mnogo toga što danas neću reći, ustvari neću nikada reći, već ću kao svoju i tvoju malu-veliku tajnu nositi do sudnjeg dana kao svedočanstvo o jednom vremenu, otvaraju se i sve druge lepe priče o tebi i tvom životu. Ponekad sigurno svi razmišljamo šta je život na ovom Balkanu, kad je koliko Božji dar, toliko i njegova kazna. Čovek se umori i iscrpi na tom dugom putu kroz razna bespuća, u šta si se Momo i sam uverio, kad su te znali ugristi i za srce. Oprosti svima, prosto im bilo, priča je završena, i nikoga i ništa ne krivi, a neka svako svoj krst nosi sa sobom. Uostalom, bio je tragičan i kravavi rat, mnogi su tada pokazali svoje naličje, a ti opet svoje lice časnog čoveka.
Dragi moj Momo,
mi možda tek danas na ovom mestu postajemo ono što mislimo. Život je početak i dobra i zla, smrt uvek samo dobra. Zato ovog dana kao malu kaznu svima nama, a ogroman dar jedino tebi, neću pominjati tvoje nezaboravne igre u Borcu, neću pominjati tvoju nesebičnost, neću pomenuti nijedan podatak, ni gol niti rezultat, velikih Borčevih pobeda, a izuzev Đurđe, Nebojše, Bore, Andreja, Aljoše i Rahe neću pomenuti nijedno ime, nijedno prezime, neka svako sam pred sobom i svojom savešću kao veliki dug prema tebi prelasti požutele komplete novina i Borčevu monografiju iz 1985. godine. Ako nikad pre nije, tada će shvatiti da su bili ljudi posebnog kova, baš kao što si bio ti, koji su se imali rašta i roditi. Ponekad duša bude prazna, samo očaj u njoj ostane, ali živeti se moralo i tako, zato putuj prijatelju, moj dragi Momiša, od čestitih Golića, i neka te i dalje prati beskrajna dobrota...”
Posle snimljene besede na groblju “Sveti Pantelija” nismo se razišli kućama, već, po Hrišćanskom običaju otišli u kafanu na piće “za dušu” našeg Momiše, gde nam je Tomo Marić rekao:
-Uveče te noći otišao sam na obalu Vrbasa, abacija pusta, to vam je uvek bilo banjalučko kupalište. Seo sam na stepenice uz samu reku. Isplakao sam se kao čovek.
Ko zna kako, ali oproštajno pismo Momi Goliću putem društvenih mreža otišlo je u veliki svet i pročitalo ga je nekoliko stotina holjada ljudi, u slavu i zahvalnost Momirzu Momi Goliću.
Tomo Marić još kaže:
-Možda mi je tada i sinula ideja da jednog dana napišem scenario za serijal i nazovem ga “Bili su rukometni anđeli”, po svim sjajnim rukometašima Borca, ali pre svega Momiru Momi Goliću, možda i najsvetlijem među svim Borčevim anđelima.
Momir Momo Golić i danas svetli, a u februaru će da bude dvanaest godina kako nas je zauvek napustio, ali ne i njegov nasmejani, anđeoski lik. Velikani se nikada ne zaboravljaju.

Slavko BASARA/Sportski Zurnal

Momo Golic