Baš je čudno aprilsko Sunce; prži, ponekad, žešće nego avgustovsko, dok jurim autoputem u društvu Rodoljuba Petkovića, znanog fudbalskog radnika i Zorana Trninića, rukometnog trenera, na susret sa Velimirom Petkovićem, rukometnom stručnjakom svetske reputacije, aktuelnim trenerom bundesligaša Berlina koji u Našicama igra susret četvrtfinala Kupa EHF protiv domaćeg Neksea, uz Zagreb, najbolji klub Hrvatske.

Od skretanja put Osijeka sve odiše lepotom proleća, ono što je staro podmlađuje se, a mlado se sokoli u svom poletu. U samom centru, u hotelu “Park”, cele Našice na prvi pogled doživeo sam kao golemi park, čeka nas junak ove priče. Srdačan i prijateljski susret, s Rodoljubom, kako i priliči, bratski, dok sedamo Zoran mu, kao navijen, nabraja pozdrave iz Banjaluke: od Brane Kovačevića, Brane Ivankovića, Mire Bjelića, Nebojše Golića, pa Trive, Cane, Belog… Velimir posle kaže:

-Blizu 30 godina sam u “belom svetu”, ali nema dana, pogotovo noći, kad u mislima i mašti, ne vidim Banjaluku, ne setim se Borca, pa onda Laktaša, gde sam išao u Osnovnu školu. To su pečati koje nosiš celi život. 

Misli lete na mladalačku rukometnu generaciju koju je vodio Pero Janjić:

-Njemu je to bio trenerski početak, a nama početak ljudskog i rukometnog odrastanja. Ti se drugari nikad neće zaboraviti: Halvadžija, Iva nković, Bašić, Đuđar, Milekić, Glavaš, Iveljić, Helić, Šamlija, Sklepnik… Vreme je to kad je Borac već izrastao u velikog šampiona, Janjić u istog takvog stručnjaka, ubrzo je stigla i titula prvaka Evrope, a Nebojša Popović, Milorad Karalić, Dobrivoje Selec, Abas Arslanagić, kasnije Zlatan Arnautović i Zdravko Rađenović, u olimpijske pobednike. Moja generacija imala je sreću da je učila, ne samo rukomet, već i život od takvih veličina, ali i “nesreću”, jer je pokraj takvih velemajstora teško bilo izboriti status prvotimca. Kasnije smo, neki od nas, igrali za Borac, kad su pominjani velikani već išli sa scene.

“Fenomen Borac”, kako ga on vidi, kroz sve decenije trajanja ovog sportskog kolosa:

-Tek kad sam otišao u “veliki svet” shvatio sam gorostasnost kluba svog života. Banjalučani nisu ni svesni šta i koliko planetarno Borac znači. Zdravko Rađenović i danas se smatra za jednog od najboljih rukometaša 20. veka, a Milorada Karalića rukometni analitičari svrsta vaju u obrazac sportskog pregnuća, racionalnosti i požrtvovanja… Golmani Abas Arslanagić i Zlatan Arnautović postavili su temelj na kojem počiva i današnja filozofija odbrana velikih vratara, dok je Nebojša Popović dostigao kosmičku slavu, prvi kao pivotmen, olimpijski pobednik, reprezentativac sveta, ali kao i stručnjak u medicini pred kojim se klanja cela kugla zemaljska… Gde bi me tek odvelo da govorim o prvoj zlatnoj generaciji Borca, o Vladimiru Joviću, Jerolimu Karadžić, Petru Peroviću, Božidaru Stanivukoviću, Bartolu Rodinu…, ili o momcima s kojima sam 1991. godine osvojio Kup IHF: Aleksandru Kneževiću, Senjaninu Maglajliji, Božidaru Joviću, Andreju Goliću, Istoku Pucu, Goranu Stuparu, Drašku Prtini, Samiru Nezireviću… Svi oni su kasnije, kad se nesrećno rasturila Jugoslavija, otišli na raztne strane i napravili velike karijere u reprezentacijama Hrvatske, Slovenije i Srbije. Sličan primer nema, ne u rukometu, već u svetskom sportu uopšte, da je iz jednog, ipak malog grada po broju stanovnika, izraste kroz nekoliko generacija toliko sportskih veličina, uz to i vrhunskih stručnjaka u raznim oblastima života.

Iznenada stiže i Bogdan Lukač, bokser Slavije iz njenog šampionskog vremena, tamo sedamdesetih godina prošlog veka, s Velimirom išao u banjalu čku gimnaziju čuvenu “Realku”, došao na viđene, pominje svoje sportske saborce: Beneša, Bisića, Košpića, Zembu, braću Pale… pokazuje fotografiju koja je dominantna na njegovom mobilnom telefonu – šampionska postava Slavije na otvaranju Sportske dvorane “Borik” 1974. godine! Tek se tada raspričala pruiča, jedan drugog sustižu u besedi, uključili se i Rodoljub i Zoran:

-Banjaluka je bila najsportskiji grad u Jugoslaviji, u odnosu na broj stanovnika. Slavija šampion Jugoslavije, rukometaši Borca prvaci i osvajači Kupa, više puta zaredom, potom vicešampioni i šampioni Evrope, sa brojnim osvajačima olimpijskog, svetskog i evropskog zlata; šahisti Milan Vukić i Enver Bukić bili su prvi velemajstori u istoriji BiH, igrali na međuzonskim turnirima za prvaka sveta; sjajne košarkašice Mladog Krajišnika predvođene osvajačima olimpijskih medalja Mersadom Bećirspahić i Slađanom Golić; fudbaleri Borca u Kupu kupova Evrope pobedili slavni Anderleht sa Robijem Rensenbrikom i Van Der Elstom, tada možda i najboljim igračima Evrope i sveta, a Anderleht bio pobednik tog takmičenja sa samo jednim porazom, i to od Borca u Banjaluci; pa kajakapši predvođeni Zlatanom Ibrahimbegovićem, biciklisti sa Tanasijom Kuvaljom, atletičari sa Bilkom Kačarom… mogli bismo nabrajati do jutra, a veliko je pitanje da ne bismo nekoga ispustili…
Noć već osvaja Našice, a priča o Banjaluci i njenom sportu ne prestaje. Na red je došao monolog Velimira Petkovića, u povodu velike nagrade Grada Banjaluka – Zlatni grb. Tajac natkrilio naš sto, ne prilaze nam ni konobari, a reči Velimira Petkovića zvuče kao svojevrsna zakletva:

-U mom životu bilo je svega i svačega, kao i u svakom drugom, između ostalog bilo je ne malo nagrada i priznanja, ali ovo odličje Banjaluke stavljam ispred svih. Doživljavam ga i kao veliku zahvalnost za moje stvaralaštvo u rukometu, za odricanje i sve ono kroz šta moraš proći kad izabereš put koji sam ja izabrao, ali ga još više doživljavam kao priznanju Borcu, nikom nego Borcu, jer svi mi, ma šta bili i kojoj visini dostigli, samo smo Borčeva deca, o tome sam nedavno u Kataru razgovarao i sa Nebojšom Popovićem i s tim treba da se ponosimo. Iskreno i iz srca ja se ponosim!

Ko je ono rekao: “kad umrem, ostavite balkon otvoren”, a ko zapisao: “da ništa nije slađe od kriške hleba večnog detinjastva u gradu svog života”, čuješ li Velimire Petkoviću, već šest decenija minulo je čistog životnog i rukometnog računa; ima dana, evo i noći, kad se sve završava, bliže užitku i sreći, nego bolu u suzi, baš kao i ovaj susret u tuđini.

Tomo MARIĆ


Berlin

Velimir Petković danas je trener bundesligaša Berlina:
 

-Stigli smo do četvrtfinala Kupa EHF, verujem da ćemo moći i dalje, ali osciliramo u formi. Povređeni su nam ključni igrači Marko Kopljar, Paul Bruks, Stipe Mandalić, a u januaru klub je prodao ključnog igrača ekipe Petra Nenadića. Nije sada lako složiti ekipu koja će imati kontinuitet u formi, a samim tim i u rezultatima. Međutim, prionuo sam na posao i nema nazad. 


Borčeva škola

O Borcu danas i sutra:
 

Velike promene desile su se uopšte u sportu, samim tim i u rukometu, novac je postao presudan faktor i on određuje kvalitet sporta. Borac ne može igrati tu “utakmicu”, njegovo opredeljenje treba dlja bude “Škola rukometa”, čuvena banjalučka škola koja je znana bila u celom rukometnom svetu. Nije to lak posao, ali treba istrajati. Borac, u ovim prilikama, mora rezultatski, i u svakom drugom pogledu, biti dominantan u svom regionu, a on to i može i mora, i zbog svoje prošlosti, ali i zbog sadašnjosti i budućnosti. 


Juga koje nema 

O rukometu u državama nastalim raspadom Jugoslavije:
 

-Najkvalitetnije rade Slovenci, imaju nekoliko izuzetno kvalitetnih klubova i odličnu reprezentaciju. Prisutni su u Evropi i istrajavaju na ulaganju u Škole rukometu. Slično rade i Hrvati, ali klupski rukomet im je spao na dva slova, na Zagreb i Nekse. Oslanjaju se i oni na škole rukometa. Makedonija je uradila nešto sasvim drugo – uložen je veliki novac i stvorene su sjajne ekipe Vardara i Metalurga. Pitanje je do kada će to trajati. Srbija je najviše nazadovala. Nekvalitetna liga, nesređeni odnosi u reprezentaciji, stalni sukobi, ne zna se više ko je protiv koga, a ko za koga, ne može to na dobro izaći. Reč je o sredini koja je uvek imala vrhunski rukomet i nekoliko sjajnih klubova, pre svih Metalopastiku, Zvezdu, Partizan, Železničar, svojevremeno i Crkvenku…


Pokrajac

O Branislavu Pokrajcu:
 

-U svetu rukometa smrt Branislava Pokrajca odjeknula je baš bolno. Svi su ga cenili i poštovali, prvo kao velikog majstora kao igrača, a onda kao i istinskog stručnjaka sa velikim trenerskim dometima. Uostalom, teško je naći u bilo kojem sportu, ne samo u rukometu, da je neko bio olimpijski pobednik i kao igrač i kao trener, a to je uspelo Branislavu Pokrajcu. Za života je zaslužio da mu Srbija podigne spomenik! Baš sam poštovao i voleo tog čoveka.

Trninic, V. Petkovic, Maric i R. Petkovic