Zvali su ga “mali Šaja”, Branko Šajić 1950 – 2018.

Odlaze mi drugari i časni ljudi. Tiho i nečujno. Onako kako su i živeli.

Branko Šajić, živa enciklopedija banjalučkog sporta, omiljeni vragolan i obožavalac sportskog viteštva, zaljubljen u svoj Grad i sve ono što je Banjaluku činilo sportskom metropolom. Bistrica i pametnica posebnog kova, bez parade i foliranja, znao je da u životu nema slučajnosti, već sve nosi svoju svrhu i nameru, a kad se oni u ovom suludom vremenu izgube – zbogom svima, ma gde bili.

Sportsku Banjaluku, i ne samo nju, Šajin odlazak pritisnuo je tugom. Govori to i poslednji pozdrav sestre Dušanke i brata Ljubomira, sa suprugom Ružicom, te ćerkama Tatjanom i Biljanom, onda redom: Graja, Puhi, Daca, Jaca, Dule, Peđa, Krajmo, Nemanja, Mrvica, Momo, Bilan, Marinko, Ljuban, Slavica, Dragana, Slobo, Radovan, Vaso, Envera, Minja, Cvijetin, Baja, Tatjana, Biljana, Julijana, Markus, Šunkići…

U svoje novo more tako je otplovio veliki navijač rukometnog i fudbalskog Borca, BSK-a, Slavije, Mladog Krajišnika… svoj životni krug zatvorio je sportski zaljubljenik koji je bio blizak sa svim asovima ovdašnjeg sporta, a posebno sa bokserskim velikanom Marijanom Benešom. Uostalom, bio je vidljivi i nevidljivi junak moje knjige upravo o Marijanu Benešu “Bio jednom jedan šampion” po kojoj će kasnije biti snimljen i film u kojem je Šaja imao “glavnu ulogu”, ponovo i znan i neznan, tako je hteo! Kad je predsednik žirija slavni reditelj Miomir Miki Stamenković uručivao veliku nagradu “Srebrni bor” za pominjani film rekao mi je, između ostalog, da bi Branko Šajić mogao da bude i prvorazredni glumac, kako se dobro “susreće” s kamerom. Šaja se na tu izjavu, kad su ga mnogi tapšali i slavili, nasmejao od srca da je grmela Gospodska ulica, uz šeretski komentar:

-Ja glumac, sačuvaj me Bože! Dovoljno mi je što sam Šaja!

Bokserskom svetskom matadoru, kroz celu karijeru, bio je na izvestan način i anđeo čuvar, blizak do bratstva, i kad je veliki šampion rušio, ali i kada su njega rušili. Šaja ga je i hrabrio i sa njim tugovao.

Mogao si ga u bilo koje doba ili noći pitati i za najsitniji detalj iz Benešove karijere, odgovorio bi ti pre nego što bi i postavio pitanje. Činio je to sa mnogo šarma i nenametljivosti, Marijan ga je valjda i zbog toga poštovao i cenio. Sve mi se i danas čini da je Šaji verovao više nego ikom drugom iz sveta boksa. Posle su im se, na neki čudesan način, životne sudbine i susrele.

Legendarni Borčev rukometaš Miro Bjelić, bez velikih reprezentativnih znamenja i titula, ali majstor na levom krilu kojeg su Banjalučlani kroz nekoliko generacija obožavali, kasnije i uspešan sportski pregaoc, za Šaju kaže da je bio – nešto posebno.

I bio je. Neponovljiv!

Prijatelji su mu poručili da ga zbog svih njegovih ljudskih osobina nikad neće zaboraviti, a da se teše da on odlazi na bolje mesto.

Putuj mirno dobri momče iz prvog banjalučkog nebodera, onog na Bulevaru, znanog i po tebi, Branko Šajiću Šaja.

Baš se svaki susret života i smrti završava bez reči.

Tomo MARIĆ

Branko Šajić Šaja