Nađ je istakao da uvek želeo da postane trener Partizana, ali da nije mogao da bira trenutak kada će to da se dogodi.

- Sigurno da je želja postojala, ali ne možeš da biraš momenat kada ćeš da budeš trener Partizana već jednostavno onog momenta kad te pozovu i kad traže i zahtevaju od tebe da probaš da promeniš nešto i da napraviš bolje nego što je bilo. Ne mogu da kažem ništa jer je u prethodnom periodu Duljaj učinio veliki posao za ekipu, za rezultate. Međutim, od prvog momenta sam shvatio da mi je kofer odmah iza vrata i jednostavno rezultati te održavaju na mestu na kome sam ja sada - rekao je Nađ. - Onog momenta kada nemaš rezultate, hvataš kofer i tražiš drugu sredinu, ili te ljudi iz kluba zamole da ideš. Ponavljam još jednom, najveću odgovornost imam prema pokojnom ocu, koji je davne 1987. godine saslušao moje srce koje mi je reklo da ne trebam da idem na crveno-belu već na crno-belu stranu Topčiderskog brda, jer je to bio moj životni san. Posle toga kada sam došao i kada sam rastao ispunjavao sam želje koje je on imao - postao sam prvotimac, kapiten, u jednom periodu čak i najmlađi u istoriji Partizana. On je preminuo pre dve godine i nije dočekao da postanem trener i možda najveću odgovornost imam prema njemu.

- Bio sam sa njima pre podne, jer smo morali da ispunimo sve zadatke, bez obzira da li to bio ja ili Duljaj, odradili smo neke stvari, danas ćemo se videti na treningu. Ne možemo mnogo da promenimo. Postoje neki kadrovski problemi na koje moramo da reagujemo i da donesemo najbolju odluku za koju smatramo da će nam doneti rezultat. Lično verujem u svakog igrača koji je u timu - istakao je Nađ.