Dim pirotehnike ugušio večiti derbi i oterao istinske ljubitelje fudbala sa stadiona

Nekada se Večiti derbi između Crvene zvezde i Partizana čekao mesecima kao praznik fudbala, a danas se jutro posle utakmice češće otvaraju stranice hronike nego sportske rubrike. Spektakl na tribinama, koji je nekada fascinirao inostrane medije, pretvorio se u zonu visokog rizika, gde su fudbaleri, sudije i autentična publika postali taoci pirotehničkog rata. Poslednji incidenti, poput onih na 178. večitom derbiju, gde je južna tribina gorela, jasno pokazuju da je situacija izmakla kontroli.

Bakljade i dimne bombe su decenijama deo navijačkog folklora na Balkanu. Međutim, granica između estetskog spektakla i ugrožavanja života odavno je izbrisana. Danas derbi ne počinje zviždukom sudije, već gustim, toksičnim dimom koji redovno prekida meč već u uvodnim minutima. Topovski udari koji odjekuju stadionom, gađanje igrača na terenu pirotehničkim sredstvima i uništavanje imovine postali su podrazumevani scenario. Umesto da gledamo nadmudrivanje trenera, gledamo sudije koje povlače ekipe u svlačionicu dok se vazduh na stadionu ne raščisti.

Disciplinska komisija Fudbalskog saveza Srbije redovno izriče sankcije, ali sistem "nulte tolerancije", uveden pre nekoliko godina, očigledno ne daje rezultate. Novčane kazne, koje se kreću od stotina hiljada do nekoliko miliona dinara po meču, klubovi plaćaju kao neku vrstu "poreza na luksuz". Kada kazne postanu rigoroznije, pa se Zvezda kazni sa 1,8 miliona dinara, a Partizanu zabrani organizovano gostovanje navijača, ili kada se izrekne mera igranja pred praznim tribinama, najveći gubitnik ostaje sam fudbal. Prazni stadioni i sablasna atmosfera samo dodatno ubijaju ionako nizak rejting domaćeg šampionata.

Najveći apsurd svakog derbija leži u bezbednosnim prstenovima. Kako je moguće da, pored stotina pripadnika žandarmerije, privatnog obezbeđenja i rigoroznih pretresa na ulazima, na tribine uđe količina pirotehnike dovoljna da snabde manju vojnu jedinicu? Izveštaji delegata redovno ukazuju na katastrofalne propuste u organizaciji domaćina, što otvara opravdanu sumnju da opasna sredstva na stadion ulaze danima pre meča, često uz prećutnu saglasnost ili nemoć onih koji bi trebalo da upravljaju objektima.

Nekada su očevi vodili sinove na istok ili zapad da uživaju u magiji fudbala. Danas su te tribine postale tampon-zone i mete za zalutale baklje i topovske udare. Strah za sopstvenu bezbednost ispraznio je stadione od autentične publike. Ostali su samo najekstremniji, dok prosečan ljubitelj sporta bira udobnost fotelje i televizijski prenos, svestan da odlazak na stadion donosi rizik od povreda.

Večiti derbi je preživeo smene država, sistema i ekonomske krize, ali pitanje je da li će preživeti sopstvenu autodestrukciju. Dokle god su baklje bitnije od golova, a incidenti od lepih poteza, naš najveći sportski brend ostaće samo bleda, zadimljena senka onoga što je nekada bio.