Željko Petrović: Ne mogu bez fudbala

Željko Petrović/EPA

PODGORICA – Željko Petrović je sa lakoćom postizao pogotke, iako je u reprezentaciji Jugoslavije igrao na poziciji desnog beka. Ističe da je ponosan na činjenicu da je u Sevilji igrao zajedno sa Dijegom Armandom Maradonom, verovatno najboljim igračem sveta svih vremena.

Niti je svaka pobeda majka, niti je svaki poraz maćeha. To je najbolje osetio Željko Petrović, igrajući fudbal za podgoričku Budućnost, zagrebački Dinamo, više inostranih klubova i reprezentaciju Jugoslavije.

Na ovaj svet došao je 13.novembra 1965.godine u Nikšiću. Fudbal je počeo igrati u Budućnosti, a ne u Sutjesci.

„Moj otac je 1970.godine pošao da radi na brodogradilištu u Holandiji. Onda je svoju porodicu preselio u Podgoricu, da deci bude lakše u školi, a da porodica oseti veće i povoljnije mogućnosti i uslove života“, otklonio je nedoumicu Željko Petrović.

U Podgorici je igrao tri godine, bilo je i golova, iako je odbrambeni fudbaler. Danas u prestonici Crne Gore ima dosta prijatelja, neke od saigrača iz tog vremena viđa, druguju.

„Ja sam u Budućnosti igrao četiri godine i po prirodi sam odmah igrao za seniore. Bio sam tada najbolji igrač malog fudbala u Jugoslaviji i nisam hteo da igram mlađe selekcije. Tri meseca pre 18.rođendana uhvati me za uho Gano Cerić, kupi mi kopačke i povede me na turnir. Iz poštovanja prema legendama Budućnosti pošao sam i bio sam najbolji igrač i najefikasniji strelac turnira. I potpišem ugovor sa Budućnosti na četiri godine. Odmah sam otišao da služim vojsku. Inače, samo sam u početku bio defanzivac, a kasnije sam igrao u ofanzivnim redovima. Samo u reprezentaciji Jugoslavije igrao sam beka, jer teže bih ušao u tu priču da sam čekao poziv selektora kao napadač, zbog konkurencije. Svađao sam se u Budućnosti da ne budem bek, jer sam znao da valja igrati protiv Nikole Nikića, Marka Mlinarića, Dejana Savićevića, Semira Tuce... Onda sam poslušao velikog Mišu Folića, koji je igrao i za Hajduk, dao mi je dva saveta. Od toga sam primenio jedan i kao bek sam dao dosta golova, stalno išao napred, to me napravilo igračem“, pojašnjava Petrović.

Otišao je  u zagrebački Dinamo i za godinu dana odigrao 32 meča. Nova sredina, novi klub, pa i novo iskustvo.

„Otišao sam u klub tadašnje tzv.velike četvorke. Tamo sam igrao sa Bobanom i Šukerom i onda je došao nesrećni rat. Niko me tamo nije uvredio. Čak su njima nekada zviždali, a meni nikad. Davao sam sve od sebe bilo gde da igram. Tako sam se postavio, uvek pružao 100 % mogućnosti. Onda je dozvoljeno Davoru Šukeru i meni da odemo. Ja sam trebao da potpišem za Fortunu, a Šuker je prešao u Sevilju. Onda me je on uveče pozvao i rekao da i mene hoće ljudi iz Sevilje. Seo sam u prvi avion i iz Dizeldorfa odleteo u Sevilju“, govori Petrović.

Da, iz Dinama je prešao u Španiju. U Sevilji je igrao zajedno sa Dijegom Armandom Maradonom. Kaže da mu je u najlepšim uspomenama ostao, po mnogima, najbolji fudbaler sveta svih vremena.

„Kada sam došao u Sevilji je bio Pablo Bengoečea, više puta proglašavan najboljim igračem Urugvaja. Bili su i Davor Šuker, Ivan Zamorano i ja. Tu sam odigrao neke utakmice, a kasnije su došli Maradona i Diego Simeone. Onda je došla utakmica protiv Burgosa i gubimo sa 2:0. Negodujem što ne igram, trener me uvodi u igru, postižem dva pogotka i treći namestim, ali me u narednoj utakmici nije bilo ni na klupi. Hteo sam da odem. A što se tiče Maradone, trebalo nam je sat vremena da dođemo od hotela do treninga, svi su ga zaustavljali. Nije imao konkurenciju. Vrhunski fudbaler, veliki humanitarac, genijalac u svemu. Takve veličine zaslužuju da žive, ali prerano je otišao. Živeo je kako je živeo i to nije moglo da potraje“, kaže Željko Petrović.

I u Holandiji i u Japanu je tresao protivničke mreže kao od šale.

„Ja sam samo u reprezentaciji igrao kao desni bek, u klubovima sam bio u ofanzivnim ulogama. Mene je prvi pozvao Ivica Osim. Tada su me pamtili kao beka, pa sam u državnom timu bio desni bek. U toj reprezentaciji bili su sve sami majstori fudbala. Pa, zašto bih se trpao pored Stojkovića, Savićevića, Jugovića, Mijatovića, Kovačevića, Miloševića... Pozadi sam bio sa pokojnim Mihajlovićem ili Đukićem i Baticom Mirkovićem. Na zatvaranju reprezentativnih zadataka sam jednu utakmicu odigrao na poziciji veznog“, nastavlja Petrović.

Da, za reprezentaciju Jugoslavije ima ubeleženih 18 nastupa. Debi je bio u Belfastu protiv Severne Irske. Bio je učesnik Mundijala u Francuskoj. Poseban doživljaj, da se pamti za sva vremena.

„To je najviše nešto što možete postići. Igrao sam za mlađe selekcije finale prvenstva Evrope u Sarajevu protiv Rusije. Međutim, Mundijal je nešto posebno. Ne prati se ni Liga šampiona ili Liga Evrope toliko. Mundijal je interesantan na svim kontinentima. Jedan osećaj koji se nikada ne može zaboraviti. U Francuskoj je šest igrača bilo iz Budućnosti. To je respekt za sve nas“, ističe Željko Petrović.

Otisnuo se trenerskim vodama. Poduži je spisak klubova i reprezentacija gde je sve radio. Zanimljivo, nije bio trener u Crnoj Gori.

„Još sam relativno mlad, imam energiju. Nastavio sam život u Holandiji i jedini sam stranac u toj zemlji da sam završio profi licencu. Radio sam sa Grantom, Advokatom, Gulitom itd. U više zemalja sam radio kao pomoćnik, a u 14 klubova bio sam glavni trener. Kako starim, vuče me u naše krajeve, pa sam bio i trener Zrinjskog iz Mostara. U Crnoj Gori nisam radio, jer ne dozvoljavam da mi komanduje neko ko nema pojma o fudbalu. Ja malo pričam, puno radim i mislim da sam svagde ostvario lepe rezultate. Volim da radim u klubu gde se ceni rad. Rezultati se postižu strpljivim radom, a u fudbalu ću da radim dok me noge nose“, podvlači Petrović.

Da stigne poziv Crvene zvezde, Partizana, Hajduka ili Dinama, možda bi reagovao drugačije.

„Neće za mene nikada stići poziv. Bilo ih je , ja išao da potpišem, a onda se neki ljudi izvan fudbala umešaju i spreče. Meni je u Mostaru bilo fenomenalno. Radio bih u Srbiji u jednom ili dva kluba, oni su izvan Beograda. Što se tiče Hajduka ili Dinama, nemoguće je da tu budem pozvan. Ja ću da živim i da radim tamo gde ja hoću, volim i gde mi srce oseća da je to pravo rešenje. Voleo bih da radim par godina u Budućnosti, da se sve promeni, da napravimo zdrave temelje. Kod nas se može deset puta bolje nego na zapadu. Treba mukotrpno raditi par godina da bi stigao profit. Voleo bih da stvorim generaciju od desetak igrača koja će da prođe prvo, drugo ili treće kolo u evropskim takmičenjima. Kod nas je sve tužno, o igraču se najmanje vodi računa. Zato radim po belom svetu, ali voleo bih da dođu bolje vremena, da jednog dana budem trener Budućnosti, ali trener koji će imati autonomiju u radu. Da stvorim takve rezultate gde bi se ubirao profit od tog rada duži niz godina. Ne mogu da verujem da crnogorski klubovi od devet evropskih utakmica imaju devet poraza. To se mora menjati, ali odmah. Kasnije će biti prekasno“, zaključio je on.

Uporni Željko Petrović često je pogađao u stilu rasnog strelca, nadarenog napadača, kao dokaz da je moguće. U trenerskim vodama pliva uspešno i uvek ima posla. Kvalitet se uvek cenio...