Petar LJumović: Još boli finale protiv Hajduka
Petar Caco Ljumović/Fejsbuk
PODGORICA – Petar Caco Ljumović jedan je od najvećih fudbalskih legendi Budućnosti. Doduše, bio je asistent i paker, češće nego što je pogađao protivničku mrežu. Čak 12 sezona nosio je dres plave boje, a kasnije je igrao u Grčkoj i u Francuskoj. Bio je i fudbalski trener duži niz godina.
Petar Caco Ljumović podgorička je živa sportska legenda i fudbaler jedne od najsjajnijih generacija Budućnosti, u kojoj je proveo 12 godina.
Ljumović je simbol generacije koja je igrala finale Kupa Jugoslavije.
Rođen je 15. aprila 1954. godine u Titogradu. Na početku – o nadimku!
„U rodbini su mi tepali Cule-Caco, Cule-Caco i ostalo Caco. Gde god da pitate za Caca, znaće vam reći, a ako pitate za Petra Ljumovića, neki će se dobro zamisliti da kažu. U to vreme svi smo mi imali nadimke, tako smo bili obeleženi“, pojašnjava Ljumović.
Zanimljivo je čuti kako je postao fudbaler.
„O tome sam razmišljao tek kada sam postao trener. Tamo gde sam ja živeo bilo je dosta livada i na svakom ćošku se fudbal igrao. Možda najviše dugujem mom pokojnom stricu Joški Ljumoviću, bivšem igraču Budućnosti i Bora. On me forsirao, a jednom je u Makarskoj Ante Biće Mladinić za mene rekao: ’E, sad ćete da vidite šta je suvi talenat!’“
Proveo je šest sezona u OFK Titogradu. Ostalo je uspomena iz tog perioda.
„U OFK Titogradu sam proveo četiri sezone, južna grupa Druge lige. Mnogo je dobrih igrača tu bilo: Ante Miročević, Nikola Jovanović, Učeković, ja... U tom klubu sam bio od 1968. do 1972. godine. Prešao sam u Budućnost na zahtev trenera Dušana Nenkovića, koji je bio i trener splitskog Hajduka“, napominje Ljumović.
Došao je u Budućnost i plavi dres nosio je od 1972. do 1984. godine. Dakle, punih 12 sezona. Budućnost je igrala lepršav fudbal, a Caco se kao pojedinac izdvajao.
„Tu su bili niz kvalitetnih igrača. Bili su Ante i Janko Miročević, Dragan Vujović, Vojo Vukčević, Mojaš Radonjić, Rajko Folić, Momo Vujačić... Sjajna generacija koja je uvela Budućnost u Prvu ligu Jugoslavije. I nikad nismo bili u poziciji da strepimo za opstanak. Neki procenjuju da je to takmičenje po kvalitetu bilo među tri u Evropi“, ističe Ljumović.
Upisao je 293 nastupa, po čemu je među 10 najboljih u istoriji kluba. Postigao je i 25 golova, a bio je poznat kao veliki esteta igre i majstor asistencija.
„Interesantno, Marko Vilotić je u Makarskoj na pripremama zagrlio me i rekao da trebam povesti računa i o sebi. Najdraže mi je bilo da pripremim gol Radonjiću, da asistiram“, govori Caco.
Posebno ga boli izgubljeno finale Kupa Jugoslavije, 1977. godine protiv Hajduka.
„To je bilo finale gde je Hajduk tek u produžecima nas dobio. Imali smo tri sjajne prilike, ali u produžecima su oni dobili. Šurjak, Peruzović, braća Vujovići, Đorđević... Igrali su drugi produžetak kao da je početak utakmice. Ostao je žal, jer da smo dobili i igrali u Evropi, mnogi od nas bi se skupo prodali u inostranstvo, a i trofejna sala Budućnosti bila bi bogatija“, smatra on.
Za njega je Željko Petrović rekao sledeće: „Ja sam u Caca Ljumovića gledao kao u televizor i samo sam sanjao da zaigram za Budućnost!“
„To mi imponuje. On je bio odličan fudbaler, sjajne karijere. Velike su to reči, prijatno sam se iznenadio. Na jednom memorijalnom turniru na Cetinju igrali smo Dejo Savićević, on i ja. Tada sam video da je velemajstor, da odlično igra i mali fudbal“, uzvraća Ljumović.
Nije imao nastupa u reprezentaciji Jugoslavije.
„Ruku na srce, potrošio bih mnogo vremena da brojim sve klubove, a tek one igrače koji su za njih igrali. Klubovi velike četvorke, pa Velež, Sarajevo, Napredak, Rijeka... Uteha moja je da sam bio standardan kod tri trenera, velikana. To su Gojko Zec, Marko Valok i Dušan Nenković. Nisu mi davali striktne zadatke, nego su mi davali na volju da me mašta nosi. Dakle, bila je jaka konkurencija, svestan sam toga. Nismo mogli svi igrati za reprezentaciju“, priča Ljumović.
Igrao je i u inostranstvu, kaže da je stekao pozitivna iskustva.
„Mnogi su se čudili da sam otišao u Grčku, a imao sam svih 30 godina. Meni je tamo bilo prelepo. Nakon dve godine sam, na nagovor jednog rođaka, otišao u Francusku. Mislio sam da ću tamo odigrati godinu dana, a ostao sam tri. Znam da su se smejali Safet Sušić i Vahid Halilhodžić, što ne odustajem. Gde sam kod nas sve trenirao, a kod Francuza imaš šest terena, bazene, saune, stotinu čuda. Onda sam desetak godina radio kao trener u Budućnosti, jednom sam bio i glavni trener“, govori Ljumović.
Koliko još čekati da za crnogorski fudbal dođu bolji dani?
„Dosta stvari se promenilo. I politika unakazi ljude. Crna Gora je mala zemlja, ali je sportska zemlja. Imali smo pet prvoligaša: fudbal, košarku u obe konkurencije, rukometašice i karate klub. Tek bokseri. Onda se umešala politika, a ona ne donosi dobro mladosti i sportu. Danas sa 17 godina dete se proda, ne mogu da ga zadrže dve ili tri godine. To nije dobro. Od jugoslovenskih republika samo Crna Gora nije išla na neko veliko takmičenje. Valjda ćemo uskoro otići“, priča Ljumović.
U lozi Ljumovića nema onih koji bi bili Cacini naslednici.
„Ne! Imam dvoje unučadi. Unuk je počeo da igra fudbal, ali se razočarao zbog dece koja voze besna auta. Oni imaju privilegiju da igraju, počaste trenere ručkom, pa igraju. Tako se moj unuk razočarao i pokvario je karijeru. Unuka mi je zainteresovana za odbojku. Sada je šesti razred škole. Ima talenat, ima sve, videćemo šta će vreme da donese“, zaključio je naš sagovornik.
Petar Caco Ljumović, legendarni vezista i jedno od zaštitnih lica zlatnog doba podgoričkog fudbala...
Budućnost sa Ljumovićem/Vijesti
