Tuzlanska so i Glavina odneli titulu

Vukašin Petranović

MOSTAR – Vukašin Petranović bio je jedan od najpouzdanijih čuvara mreže osamdesetih godina prošlog veka. Bio je kapiten mostarskog Veleža. Pored golmanskih bravura izdvajao se kao neko ko nikada nije imao dlaku na jeziku. Uvek je govorio ono što misli.

Velež, onaj dragulj crvene boje ispod „Bijelog brijega“, voleli su mnogi. Znala je raja iz Mostara šta vredi. Još ako se zna da su čuvari mreže bili asovi za koje su se raspitivali svi u Evropi, uspesi iz osamdesetih godina prošlog veka nisu bili slučajnost. Kada je Enver Marić podigao standarde, „rođeni“ nisu smeli da promaše kada su pravili izbor narednih čuvara mreže. Došlo je vreme za Vukašina Petranovića, ispostavilo se, bio je pravi potez i pun pogodak. U ovom razgovoru saznaćete zašto je bio drugačiji i kakve je uspehe dokučio.

Rođen je u Cetinju 6.novembra 1962.godine. I karijeru je započeo u Lovćenu. Tako je u fudbalski svet krenuo i kasnije kapiten Partizana i Jugoslavije Ljuba Radanović. Cetinju se vraća uvek kada mu obaveze dozvoljavaju.

„Na Cetinju mom časnom i poštenom imam dva brata. Roditelji su mi davno preminuli. Uvek kada mi vreme i obaveze dozvoljavaju odem u moj rodni grad“, kaže na početku razgovora legendarni golman.

Prešao je u zagrebački Dinamo, a ne recimo u Budućnost ili Sutjesku. Na Maksimiru je proveo tri sezone i tamo nije bilo posebnog učinka.

„Ja sam dete Dinama, prošao sam sve njegove selekcije. Prošao sam i školu ’Hitrec – Kacian’ koja i danas postoji. Tvrdim da je jedna od najboljih u Evropi i svetu. Mlad sam služio vojsku, ali nisam dobio pravu šansu. Realno govoreći, nisam zaslužio da branim. Bio sam mlad i neiskusan, Dinamo je tada bio šampion Jugoslavije. Pokojni Miroslav Ćiro Blažević je ’poslao’ Tomislava Ivkovića u Dinamo iz Vinkovaca. Na golu je gospodario Marijan Vlak, a ja sam šansu čekao sa klupe. Vreme belog šala, te 1982.godine. Ruku na srce, mogu sve najlepše reći o svojoj mladosti koju sam proveo u Zagrebu“, priča Petranović.

Prešao je u GOŠK Jug i u „gradu na Lapadu“ proveo je jednu sezonu, ima 30 vrhunskih nastupa. To ga je i preporučilo Veležu.

„Ja sam te godine postao amaterski reprezentativac Jugoslavije. Zatekao sam Marina Kurtelu, bivšeg igrača Hajduka i Dinama. Tamo je bio i Krstović, pa Hajdukov Milan Petrović...Bila je to sjajna generacija koja je mogla lagano da stigne u najjače jugoslovensko takmičenje. Međutim, neke političke igre presudile su da to uspe neko drugi“, seća se Vukašin Petranović.

„U gradu na Neretvi“ proveo je pet sezona kao iz bajke. Osvojili su Kup Jugoslavije jer su 1986.godine pobedili Dinamo sa 3:1, u šampionatu su 1987.isprašili Crvenu zvezdu sa 5:0, bedili su i ostale klubove tzv.velike četvorke. Lep utisak ostavljali i na međunarodnoj sportskoj sceni.

„Jako sam ponosan na sve ostvareno. Vrhunski sportski novinari ne zaboravljaju ono što ste vi zapamtili. Kada smo osvojili kup Maršala Tita to je za jedan od najlepših gradova na svetu značilo mnogo. Narod se toliko radovao , kao da sada osvojite Ligu šampiona. Moram reći da je Mostar grad sa najviše mešanih brakova u lepoj, ali nesrećnoj Jugoslaviji. Baš zato je i najviše nastradao. Što se tiče Mostara on meni, ali i ja njemu dali smo mnogo toga. Nadam se, kada dođe zla ura, da ću tamo biti sahranjen. Da ostanem u Mostaru i da počivam pored moje kćerke“, govori Vukašin Petranović.

Velež je imao priliku da dokuči trofej , jedini koji nije osvojio u domaćim merilima, da postane šampion Jugoslavije u leto 1987.godine. Međutim, na zatvaranju sezone izgubio je u Tuzli i novi šampion bio je Vardar, odnosno Partizan sudskim putem.

„Nikada dlake na jeziku nisam imao, pa neću ni sada, ali se nadam da ćete verno preneti ovo što kažem. To što nismo postali šampioni Jugoslavije najžalije mi je u mojoj karijeri, a zaslužili smo da budemo. FS SFRJ, na čelu sa Miljanom Miljanićem, nisu nam dozvolili da budemo prvaci. Bili smo moćni, kvalitetni, šalili smo se sa svima u najjačem jugoslovenskom takmičenju. To nam je namestila beogradska kuhinja. Utakmicu u Tuzli sudio je Glavina iz Klisa, dosudio je dva kaznena udaraca za Slobodu, a čist penal nad Peđom Jurićem nije svirao. Psovao mi je majku i govorio da cela Jugoslavija soli nema. Ja nisam znao da tuzlanska so može da nam odnese titulu. Na poluvremenu je legendarni Enver Marić rekao mi da budem oprezan u komunikaciji sa sudijom. Tada su specijalci prebili naše navijače Red Army. Nisam više policije u životu video. I ja sam tada preskočio ogradu i branio naše navijače, baš muški. Dobio sam batine, ali sam ih i dao“, priseća se Petranović.

Iz Veleža je prešao  u Trabzonspor i 1992.bili su osvajači Kupa Turske. Po povratku iz te zemlje nastupao je za još nekoliko slovenačkih i bh.klubova. Kada se osvrne, vrhunska golmanska karijera je iza njega.

„Ništa ne bih menjao. Nikom se nisam dodvoravao. Žao mi je što nemam pedesetak utakmica za reprezentaciju, zasluživao sam. Pre smrti Ivice Osima, bio sam u Sarajevu i s njim pričao na tu temu. Nisam toliko ljut na njega koliko sam naljut na Dušana Bajevića, koji je meni bio šef, a Osimu pomoćnik. Semir Tuce je bio najbolji fudbaler Jugoslavije zadnjih nekoliko decenija. On i ja smo morali imati po 50 nastupa u državnom timu. Semir iz svemira bio je jedan i jedini“, nastavlja Petranović.

Tomislav Ivković, Mauro Ravnić, Vladan Radača, Fahrudin Omerović, Dragoje Leković nekako su pre njega , Branka Davidovića, Stevana Stojanovića, Čede Marasa i Dražena Ladića dobijali priliku kod pokojnog Ivice Osima. Jednom prilikom , Zoran Simović je priznao: „Nikada neću prežaliti što za Jugoslaviju nisam nanizao 50-ak nastupa!“

„Isto kao sada, sve po ključu. Osim pozove šest Bosanaca, pa iz Beograda kažu da mora biti iz Slovenije Srećko Katanec, a sa Kosmeta mora doći Fadilj Vokri i da svi budu zadovoljni. Sve je moralo biti po nacionalnom ključu. Moj pokojni otac Danilo bio je šofer, pa nismo imali dovoljno para. Mnogi su ulazili u reprezentaciju po političkoj liniji ili sa parama, a ja na taj način nisam hteo delovati“, tvrdi Petranović.

Odlučio se za trenerski poziv. Radio je  u Al-Itihadu, Rudaru Velenje i timu Vis Smim Bau.

„Trenutno sam u Beogradu i došao sam da pomognem jednom mom bivšem golmanu oko škole golmana. U hotelu Prestiž sam kod prijatelja Bojana Radovanovića. Očekujem dobar transfer, da nekih tri godine radim. Zdravlje me dobro služi, pa nakon dobrog transfera vratio bih se u svoj najlepši sunčani grad, Mostar“, najavljuje Petranović.

Mnogi ističu, pa i on sam, da su živi Jole Musa i Milan Jelić da bi klubovi iz BiH mnogo bolje prolazili širom kontinenta.

„To su dva velika gospodina i dva najveća imena u fudbalu BiH. Kada se njihova mena spominju svi treba da ustanemo. Da su oni živi, BiH bi bila drugačija i bolja. To vam ja garantujem svojim imenom i prezimenom. Voleo sam i jednog i drugog i poštovaću ih do groba“, setno će Petranović.

Vukašin Petranović ima prijatelje u Beogradu, Zagrebu, Ljubljani, Skoplju, Sarajevu, Banjaluci, Nikšiću, Mostaru…

„Imam sa svim svojim prijateljima kontakte. I kada se dogodio nesrećni rat, sve sam poštovao. Tako sam i decu vaspitavao, da ne dele ljude po veri, naciji, boji kože i jeziku nego na dobre i loše ljude. Narod i raju niko nikada neće zavaditi. Meni je lopta donela sve. Obišao sam svet celi. Ništa ne bih menjao, ali ću otići na onaj svet tužan što nam FS SFRJ i Miljan Miljanić nisu dozvolili da budemo šampioni lepe zemlje 1987.godine. Velež je bio najbolji, zaslužio je to“, zaključio je Vukašin Petranović, legendarni fudbalski golman.

Cetinjanin je zahvaljujući fudbalskom sportu postao građanin sveta. Možda najbolje partije imao je u Mostaru, danas je čovek sa pregršt uspomena. Godinama je gledao planinske visove i u fudbalske visine je izrastao.

Međutim, i da se vrati u Mostar, i da ponovo gleda u Prenj i Velež, sve su prilike, opet bi Lovćen video…