Ponos Banjaluke
Hteli mi to priznati, ili ne, ali svakodnevno se potvrđuje: živimo u čudnom vremenu sumanutih tabloidnih vrednosti koje i javnost počinje da priznaje, i prerastaju u pravilo života, dok se oni pravi kvaliteti, i ljudski i sportski, izvrgavaju ruglu.Ali ništa, valjda, neće biti doveka!
Jer, na sreću, ima i suprotnih primera kao ovaj banjalučki, kad su se u Gradu na Vrbasu, u njegovom samom centru, našli na okupu sportisti koji su Banjaluku proslavili u svetu. Sve je organizovao, više spontano nego sa nekom posebnom namerom, ali zato je draže i vrednije, Ljubomir Šajić – Šaja, desno krilo prve juniorske generacije rukometnog Borca šedesetih godina minulog veka.
U jednom od omiljenih gradskih sastajališta kafiću „Fokus“ na jednom mestu su se našli sve as do asa i jedna sportska kraljica. Dakle, u minula vremena vratili su se, kroz prijatnu priču, i sećanja koja hrabre, odnosno uče, olimpijski pobednici: rukometaši Milorad Karalić, Zdravko Rađenović i Abas Arslanagić, bokserski šampion Anton Josipović, olimpijsko srebro koje je u Banjaluci uvek sijalo kao zlato, Slađana Golić, zatim rukometni reprezentativac Jugoslavije i član zlatne generacije Borca koja je 1976. godine bila prvak Evrope Rade Unčanin, kapiten košarkaša Borca iz vremena kada su igrali u jugoslovenskoj Prvoj „B“ ligi Dragoljub Obradović – Cober, te već pominjani Ljubomir Šajić, inače veliki ljubitelj i Fudbalskog kluba BSK.
Priči nije bilo kraja, Anton Josipović je još jednom prepričao svoje briljantno izdanje na Olipijskim igrama u Los Anđelesu 1984. godine, kada se za njegovo boksersko majstorstvo čulo na celoj planeti. Zdravko Rađenović – Beli, podsetio je kako se na toj istoj Olimpijadi rukometna reprezentacija Jugoslavije popela na krov sveta, najmanje ističući sebe iako su ga te Igre, uz sve do tada ostvareno, promovisale, u najboljeg rukometaša bivše Jugoslavije svih vremena.
Legendarni kapiten Borca i bivši ministar sporta Milorad Karalić s ushićenjem je pričao o Olimpijskim igrama u Minhenu 1972. godine kada je Jugoslavija postala olimpijski pobednik te o nezaboravnim mečevima iz 1976. godine kada su Banjalučani postali pobednici Kupa šampiona, a on kao kapiten predvodio tu zlatnu generaciju. U svim srcima Banjalučana košarkašica Slađana Golić sa 400 i više utakmica odigranih u dresu nacionalnog tima, što je možda i svetski rekord, pričala je o Mladom Krajišniku i o olimpijskom srebru u Seulu 1988. godine.
Abas Arslanagić za Banjalučane je bio i ostao pojam rukometnog golmana, bio je i ostao najbolji golman sveta. Njegove odbrane u finalu Kupa šampiona 1976. godine protiv danske Fredericije otvorile su Borcu put do pobedičkog trofeja. Posle će svoje ogromno rukometno znanje i isto tako iskustvo na rukometnom golu pretočiti u knjigu koja je postala za sve golmane sveta obavezan rukometi udžbenik.
Rade Unčanin oblačio je dres one nezaborave reprezentacije Jugoslavije koja je harala svetom šest puta, a bio je jedan od važnih igrača Borca kada je pokorio Stari kontinent. Dragoljub Obradović Cober u sećanju ljubitelja košarke ostao je upamćen kao nesebični kapiten koji je svom košarkaškom Borcu pripadao i dušom i srcem. I tako reč po reč „plela“ se nezaboravna banjalučka sportska priča. Slušali su je svi prisutni u kafiću „Fokus“. Nije tu bilo jadikovke o današnjem vremenu već iz svake reči i rečenice ovih sportskih velikana proizilazila je vizija budućosti uz samo jednu napomenu – iskreno pripadanje sportu i bezgranična ljubav ponovo će otvoriti Banjaluci sve planetarne sportske puteve.
Možda je u celom tom društvu najsrećniji i najzadovoljniji bio Ljubomir Šajić – Šaja, sportski zaljubljenik kojem se ostvarila želja da na jednom mestu, uz piće i kafu, najvrednije u banjalučkom sportu kroz celo njeno trajanje bude na okupu na jednom mestu. I bilo je, dabogda se češće ponavljalo.
