Tomo Marić i Miroslav Blažević u "Esplanadi" 2015. godine

Nema ljudi koje je poslalo priviđenje, zna se ko je taj, ali imaju unikatni, makar i na svoju štetu, baš kako je kroz život od gotovo 86 godina putovao Miroslav Ćiro Blažević, fudbalofil, ma gde bio, radio, nizao uspehe, ovenčane bronzom hrvatske reprezentacije na Svetskom prvenstvu u Francuskoj 1998. godine.

U “Svetim nedjeljama”, kod Samobora, vodi još jednu bitku, u nizu dosadašnjih, ovog puta sa zdravljem, optimizam i vedar duh ga ne napuštaju, štaviše:
-Meni je kroz celi život suđeno da budem pobednik!!! 
Nabrajam mu koga je sve pozdravio: Džaja, Ćure, Vico, Petko, Basara, Čedo, Trkulja…  a on im odreda odzdravlja:

-To su, dobri Tomo, moji prijatelji i moja braća, jedni bez drugih nikosmo i ništa, ali u istorijskim lomovima, od naših predaka, krvimo se i satiremo, pa tražimo oprost, ili svaljujemo krivicu jedni na druge, prati nas to prokletstvo otkad znamo za sebe…

U sve to uverio se i sam u Drugom svetskom ratu s obzirom šta je prošla njegova porodica. O tome mi je, skoro suznih očiju, ne osvrćući se na brojne ljude oko nas, pričao svojevremeno u zagrebačkoj “Esplanadi”:

-Ubijeni su mi i otac i brat, bili su na pogrešnoj strani, koliko se samo namučila moja majka Kata da me othrani, vaspita i podigne. Na koga sam mogao da budem ljut, kad su mi pobednici tog rata kao svog rođenog i u Travniku, posle u Sarajevu, Rijeci, Dinamu, Prištini pazili i gurali kroz život. Sve što sam postigao, ostvario sam zahvaljujući i njima… Pisao je moj zemljak, često ga citiraš i ti, genijalni Ivo Andrić, da se od sebe ne može ozdraviti, zato je život i borba sa samim sobom. Ništa posle te borbe ne može bez časnih i dobrih ljudi!

Belina i čudna tišina bolničke sobe nije odvela Ćiru u tugu za izgubljenom nadom, naprotiv:

-Borim se, hoću da još trajem, da se opet nagledam dobrih i časnih ljudi, da uživam u fudbalskim majstorijama kao posmatrač, želim i da polemišem, da tragam za fudbalskim savršenstvom, ako je do njega moguće uopšte doći. Ćiro nikad neće podići obe ruke u znak bilo kakve predaje; nikada, a ni tada…

Govori dalje da je okružen pažnjom u “Svetim nedjeljama”, da svi brinu da se oporavi, bezmalo kroz zvonak osmeh priča:

-Kad čovek proživi buran život kao što je bio moj, ne osvrće se mnogo na reagovanja drugih, ne mislim pri tome na iskrene prijatelje i dobronamernike, već sam sebe bodrim… 

Uz srdačan pozdrav rastajemo se, uz Ćirinu poruku:

-O svemu što smo u ovom razgovoru pričali umni ljudi bi rekli da je govor i slika duše.

Drž’ se Miroslave Blaževiću, život je uvek izazov.