Radmilo Ivančević: Godine za nezaborav!

Ramilo Ivančević/FKP

GORNJI MILANOVAC – Nesuđeni rukometaš, Radmilo Ivančević, postao je uspešan fudbalski golman i sa Partizanom stigao do titule, nakon sušnih 11 sezona. U Humskoj je branio u dva mandata. Bio je i u Fenerbahčeu, a branio je i za Olimpijsku reprezentaciju Jugoslavije.

Radmilo Ivančević, član Partizana postao je 1975.godine, a pre toga je bio član Šumadije iz Aranđelovca. Ubrzo je postao prvi golman i došao do šampionske titule, koja se pre toga čekala punih 11 sezona. Bio je standardni golman Partizana sve do odlaska u turski Fenerbahče, 1977. godine.

Klubovi za koje je sve branio su Takovo, Šumadija, Partizan, Fenerbahče, Klivlend Fors.

Rođen je 4.septembra 1950.godine. Karijeru je započeo u Takovu , u rodnom Gornjem Milanovcu. Na početku je sve ukazivalo da bi mogao da postane dobar rukometaš, ali...

„Ja sam bio talentovano dete. Kada sam otišao u srednju školu, počela su školska takmičenja, igrao sam u veznom redu i nosio četvorku. Međutim, na rukometnoj utakmici nije imao ko da brani, pa sam ja stao na gol. Kako sam igrao fudbal za omladince Takova, bilo me sramota da branim i u rukometu. Međutim, na utakmici Takovo – Borac Čačak nije došao golman na utakmicu. Tada sam stao na gol, izgubili smo sa 1:0, a proglašen sam za najboljeg pojedinca na terenu. Tako sam postao fudbalski golman , kasnije sam napravio solidnu karijeru“, počeo je svoju priču Radmilo Ivančević.

Onda je prešao u Šumadiju iz Aranđelovca, i dalje je stigao do Humske i Partizana.

„Brzo sam napredovao. U Šumadiji sam u nekakvim kvalifikacijama odbranio tri penala, ušli smo u 2.ligu, a mogli smo ući i u elitno takmičenje, iako su neki klubovi bili favorizovani poput Prištine. U olimpijskoj reprezentaciji najčešće su nastupali fudbaleri iz drugoligaške divizije. Branio sam dosta utakmica, pa su ljudi iz Partizana pratili me. Toma Kaloperović je poznavao ljude iz Šumadije i 1975.godine stigao sam u Humsku“, napominje Ivančević.

U svojoj prvoj sezoni u Partizanu postao je prvi golman i došli su do šampionske titule, koja se pre toga čekala punih 11 sezona.

„Bila je to izuzetna godina. Za konkurente smo imali izuzetnu ekipu Hajduka. Tada je Tomislav Ivić stvorio izuzetan tim, najbolji u Jugoslaviji. Crvena zvezda bila je izuzetno jaka. Kod nas je bilo nekoliko igrača koji nisu osvajali ništa. Onda je došao Toma Kaloperović i zahvalio se jednom broju igrača. Zadržao je Mocu Vukotića, Nenada Bjekovića, doveo je mene, Predraga Tomića, Rešada Kunovca, Đurovića, Pejovića, Perovića...Izgrađena je vrhunska atmosfera. Mnoge utakmice smo dobili, ali smo derbije od Hajduka i Zvezde izgubili. Došli smo do poslednje utakmice u Ljubljani, o njoj se i danas priča. Hajduk nije pobedio na Karaburmi, mi smo savladali Olimpiju. U današnje vreme takva utakmica bi se produžila desetak minuta, a ne tri ili četiri minuta. Dali smo gol, pobedili smo, sve je bilo za nezaborav“, priseća se Ivančević.

Bio je standardni golman Partizana sve do odlaska u turski Fenerbahče, 1977. godine. Kaže da mu je u Turskoj bilo predivno.

„U Turskoj je bilo fenomenalno. Turci fudbal obožavaju. Za ’Fener’ navija dve trećine Turaka. Za trenera je došao Toma Kaloperović i odveo je iz Partizana Radomira Antića i mene. Nakon devet godina bili smo šampioni. Protiv ’Galate’ smo dobili 2:0, Antara je dao gol, a ja pravio čuda na golu. Titulu smo slavili danima“, govori Ivančević.

Onda je usledio povratak kući. Dve godine je ponovo proveo u Partizanu.

„Antić je otišao u Saragosu, a ja sam trebao da odem u Sevilju. I danas ne znam kako do tog prelaska nije došlo. Mislim da je moj menadžer tražio ogromne novce, a da ja nisam ni znao. Vratio sam se u Partizan, kasnije otišao u SAD. Počele su povrede, pa sam prilično rano okončao golmansku karijeru. Počeo sam da se pripremam za ulogu trenera“, govori Ivančević.

Ima više nastupa za Olimpijsku reprezentaciju Jugoslavije.

„Jugoslavija je imala izuzetne golmane u tom periodu. Dujković u Zvezdi, Ćurković u Partizanu, Škorić u Dinamu, Mešković u Slobodi. Šoškić je tada branio za reprezentaciju sveta. Kasnije su stasali Olja Petrović u Zvezdi, Mutibarić u Vardaru, Dalanović u Boru, Svilar u Vojvodini, Avramović u Rijeci... Zaista, mnogo vrhunskih čuvara mreže i nije bilo lako doći do A tima reprezentacije. Bio sam tri puta na širem spisku, ali bilo je teško proći pored Envera Marića ili Ratka Svilara“, naglašava Radmilo Ivančević.

Nekada su mečevi Partizana i Crvene zvezde bili praznik za oči i dušu. Danas je to nešto drugo.

„To je bio praznik fudbala. Živelo se za tu utakmicu. Nešto slično kao i u Turskoj. Naš derbi je svaki put obeležilo 100.000 na Marakani, a kod nas blizu 60.000 ljudi. I danas pričam sa Duletom Savićem i Zokijem Filipovićem o tome kako su igrači Zvezde prošetali do Humske i došli na derbi, a gde bi se danas to moglo dogoditi. Bila druga vremena, sve se više cenilo, uvažavalo. Danas se samo sa setom možemo da prisećamo tih zlatnih vremena“, priča Ivančević

Zaplovio je trenerskim vodama. Neki od klubova gde je radio su: Šumadija, Partizan (trener golmana 1990/91), Ovijedo, Atletiko Madrid, AEK Larnaka, OFK Beograd, Radnički Niš, Obilić, Smederevo, Radnički Kragujevac, Pafos, Novi Pazar i mnogi drugi. Još je vitalan, još mnogo toga može da da fudbalskom sportu.

„Ja jesam vitalan, ali sam dobar teniser, igram ga često. Imam i školicu fudbala. Digao sam ruke od fudbala, pogotovo našeg. Pratim fudbal u Engleskoj, Španiji, Turskoj. Kod nas mi se ne sviđa šta se sve radi. Radio sam kao trener i u Japanu, a najlepše mi je bilo na Kipru. Moj igrač je bio Grof Božović, danas je trener u Vardaru. Meni i Antiću je Toma Kaloperović rekao da se pripremamo za trenersku ulogu. Tako i ja, mnogim svojim fudbalerima rekao sam da se pripremaju za ulogu trenera, jer sam osetio kod tih momaka afinitet za trenerski poziv. U našem fudbalu idem da gledam srpsku ligu, jer tamo mi igraju unuci“, zaključio je nekadašnji golman.

Radmilo Ivančević je nosio sportsku opremu crno – bele, a poštovao je i sve druge boje i klupske pripadnosti. Bio je gospodin među stativama. Takav je i danas, u svakoj prilici...