LJubiša Dalanović: Lasta moćnih krila!

LJubiša Dalanović/Sportski žurnal

LJUBLJANA – Ljubiša Dalanović, nekadašnji golman Bora i ljubljanske Olimpije, imao je ponude Partizana, Crvene zvezde, Hajduka i zagrebačkog Dinama, ali ga „zmajčeki“ nisu želeli videti bilo gde, osim u svojim redovima. Kaže da mu je u Ljubljani bilo lepo, pa i ne žali za propuštenim prilikama. Danas sa porodicom živi nedaleko od Vrhnike i uživa u penzionerskim danima.

Ljubiša Dalanović bio je jedan od najpouzdanijih čuvara mreže u Jugoslaviji u svoje vreme. Zlatne partije u Boru preporučile su ga Olimpiji, gde je potvrdio klasu. Sportske povrede ugrozile su mu sluh, ali tu je bila supruga Verica da pomogne i da posreduje u razgovoru.

Rođen je 6.februara 1953.godine u Radujevcu. U fudbalu je prvo bio desno krilo, ali sudbina je mešala karte.

„Da, bio sam desno krilo. Igrali su prvi i drugi tim Bora, ali je golman preplivao Dunav, izbio na obalu susedne zemlje, te ga uhapse Rumuni. Onda je trener mene izabrao za golmana i pobedimo drugu ekipu Bora. Trener Pilčević rekao mi je da dođem u Bor kao golman. Potpisao sam ugovor na pet godina. Ubrzo su me poslali u Split da učim od legendarnog Vladimira Beare. Ubrzo su ljudi iz Hajduka želeli da potpišem za njih, ali čelnici Bora nisu hteli ni da čuju. Bor je imao odličnog golmana Hajdukovića, ali ja sam nakon godinu dana prigrlio ’jedinicu’ i nikom je više nisam dao“, priča Ljubiša Dalanović.

Bilo je mnogo trenutaka, i previše da bi se sve upamtilo.

„Pet godina branio sam u Boru. Klub je tada imao mnogo dobre igrače. Međutim, sve ekipe su avionom dolazile do Beograda, a otuda do Bora autobusom. Svi su se žalili da im je daleko. I onda je Crvena zvezda igrala sa Realom, pa na prvoligaškoj utakmici Bor – Crvena zvezda nisu nastupili Džajić, Antonijević i još jedan broj zvezdaša. Bilo je dogovoreno da se meč završi nerešeno, ali u samom finišu je Stevan Komljenović zatresao mrežu Beograđana. Sumnjamo da je Zvezda izvršila presiju na sudije, kasnije smo sve izgubili i ispali iz Prve lige Jugoslavije. Nikada se više nismo oporavili i danas je teška sudbina kluba iz Bora. Ja sam otišao u Olimpiju, a Bora Đorđević je prešao u Hajduk“, pojašnjava Dalanović.

Bor je ispao iz društva najboljih, a golman je prešao u Olimpiju. U Ljubljani je proveo 11 godina, ubeležio oko 550 nastupa.

„Najčešće se setim utakmice sa Partizanom. Imao sam od Olimpije, a zbog Hajduka, duplu premiju. Sudija je meč produžio deset minuta, Partizan je postigao pogodak i postao šampion Jugoslavije, nakon dugih 11 godina“, priseća se Dalanović.

Ima i jedna anegdota oko tog meča u kojem nije nastupio njegov veliki prijatelj Ilija Zavišić.

„Posle te utakmice Nenad Bjeković poklonio mi je svoj dres. Odlično sam branio, zaustavio brojne udarce, pa se odlučio na tako nešto. Što se tiče mog prijatelja Ilije Zavišića, on je Negotinac. Zajedno smo igrali u Boru, a supruga mu je bila prva komšinica u Boru. Kod mene su se upoznali, pa su i danas zajedno“, govori poznati golman.

Dodaje da je imao pozive Partizana, Crvene zvezde, Hajduka i Dinama da pređe u njihove redove.

„Ja sam 1975.godine potpisao predugovor sa Partizanom, ali ljudi iz Olimpije došli su u Bor, ubedili me i dali mi više novaca. Dve godine kasnije htela me Zvezda. Olimpija traži sto hiljada maraka odštete, Zvezda prihvati, a Olimpija poveća na 200.000. I to je Zvezda prihvatila. Kada je Olimpija povećala zahtev na 300.000, a Zvezda i to prihvatila, tada su ljudi iz Olimpije zapretili mi da će mi uzeti stan. Zato nisam prešao u Zvezdu, kod trenera Gojka Zeca. Mada, bilo je meni lepo u Olimpiji i u Ljubljani“, govori Ljubiša Dalanović.

I na golu reprezentacije Jugoslavije tada je vladala opšta gužva. Baš je bilo mnogo vrhunskih golmana, a da je danas u onim godinama, bio bi u nekom od vodećih evropskih klubova.

„Imao sam i tada bogatu evropsku ponudu, ali nije mi se dalo da odem. Imao sam dvoje dece, pošli su u školu i teško je bilo da odem vani. Ponavljam, bilo mi je prelepo u Ljubljani. Pozvan sam i u reprezentaciju. Miljan Miljanić mi je obećao da ću u narednoj utakmici protiv Argentine u Beogradu da branim, ali stigao mi je poziv u vojsku i za tri dana morao sam da budem u kasarni u Novom Sadu. U reprezentaciji su još bili Aleksandar Stojanović i Dragan Pantelić“, obrazlaže Dalanović.

Sa porodicom živi nedaleko od Vrhnike. Ostao je u fudbalskom sportu.

„Donedavno sam bio trener golmana u Olimpiji i u Vrhnici. Sada sam u penziji i uživam u šetnjama. Odem u šumu i uberem pečuraka. Idem da berem borovnice, pokušavam da uživam u životu“, kaže on.

Ode i do Bora, pola srca je tamo „zarobljeno“.

„Idemo u Bor svake godine. Od svih saigrača tamo su Sava Petković i Dule Popović. Ostali su pomrli ili su negde se iselili. Ja imam i državljanstvo Srbije, imam kuću u Radujevcu, imam i zemlje i sve što mi je potrebno“, nabraja Dalanović.

Smatra da bi danas jugoslovenska prva liga bila jedna od najboljih na kontinentu.

„Samtram da bi bila najjača. Golman Srbije Predrag Rajković je iz Negotina. Njegovog oca sam trenirao u Hajduk Veljku, na zalasku moje karijere. Kasnije je on bio trener svom sinu, današnjem reprezentativcu. Dakle, moja trenerska škola donela je rezultate“, priča Dalanović.

Zagovara Regionalnu ligu u fudbalu, kao što to imamo u košarci, vaterpolu i nekim drugim sportovima.

„I odbojku, kako da ne. Igrao sam igru na mreži u drugoj ligi, ali sam se opredelio za fudbal. Mada, igrao sam odlično odbojku. To je plemenit sport, bez nekih grubosti i prljavih stvari. U fudbalu je to drugačije“, kaže nekadašnji as.

Hvali se da ima kontakte sa fudbalerima koji su u njegovo vreme sa dosta uspeha igrali za druge jugoslovenske prvoligaške klubove.

„Imam dosta kontakata. Dosta njih iz BiH, iz Hrvatske. Najčešće na društvenim mrežama. Imam prijatelja i u Austriji. Tamo je bio i golman koga sam ja trenirao, moj je proizvod. To je Milan Oraže. Branio je za Tirol, uzeo ga je pokojni Ernest Hapel, imao je kvalitete. Međutim, ne radim više, ne treniram talentovane golmane. Došle su godine, sada sam u penziji“, zaključio je nekada čuveni fudbalski golman.

Pamte ga stariji poklonici fudbala, njegov lik dugo je titrao pred očima sudiji Maksimoviću iz Novog Sada, pa Neši Bjekoviću, Iliji Zavišiću i plejadi Partizanovih asova koji su nakon 11 godina ,ipak, iz Ljubljane u Beograd odneli trofej šampiona svoje zemlje. Ljubiša Dalanović umalo da im pokvari slavlje. Golmančina i ljudina prve klase...