Petar Jelić: Golgeter dečijeg osmeha!

Petar Jelić/lična arhiva

MODRIČA – Petar Jelić je još u osnovnoj školi pokazao da je izuzetan fudbalski talenat. Stasao je u Modriči, bio njen kapiten i golgeter i zahvaljujući fudbalskoj lopti igrao u više zemalja, obišao ceo svet. Danas je poslanik u Narodnoj skupštini Republike Srpske i član Izvršnog odbora Fudbalskog saveza Republike Srpske.

Petar Jelić – sin, suprug, otac, pravnik, aktuelni poslanik, uspešan sportista. Dakle, zna kako ići za pobedama. Likom i delima podseća na svog oca, velikana. Uz širok osmeh, baš Jelićevski, sa smislom života i ljudske sreće, a u slavu mnogih.

Nekadašnji je fudbaler Modriče, Nirnberga, Karl-Cajs-Jene, OFK Beograda, Nižnjeg Novgoroda, Dinama Tbilisi, Novog Pazara, Guandžoua, Rada i reprezentacije BiH.

Rođen je 18. oktobra 1986. godine u Doboju. Odrastao je u Modriči. I fudbalski je stasao u gradu podno Majne. Detinjstvo je bilo skoro bezbrižno, a fudbalsko stasavanje uobičajeno.

„Eto, dolazi 40. rođendan. Iz ove perspektive mogu samo da kažem da je vreme brzo proletelo. Vraćam se na savete mojih starijih kolega koji su sa mnom igrali u Modriči, koji su govorili kako će sve brzo proći i da se što više treba uživati u mladalačkim danima. Tako ja sada mogu savetovati svoje mlađe kolege i prijatelje, igrače u FK Modriča, da vreme jako brzo prolazi. Trebaju da puno rade, da budu pošteni i čestiti ljudi, odgovorni prema poslu kojim se bave. Sve se to kasnije negde vrati. Što se tiče mojih mladalačkih dana, moja prva sećanja vezana su za nesrećni rat. Nije bilo uslova za treninge, ali se jakom voljom sve prevazišlo. Sve to ojača čoveka i osnaži njegov karakter“, priča Petar Jelić.

U Modriči je bio kapiten, prvi strelac Premijer lige BiH. Sa Modričom je osvojio Kup BiH u onoj penal-završnici protiv Borca iz Banjaluke. Mnogo razloga za zadovoljstvo.

„To je bio šlag na tortu, kruna tadašnje karijere. Bila je milina sa 17 i 18 godina igrati za prvi tim, biti u Premijer ligi BiH, osvojiti tako važan trofej, kasnije biti prvi strelac šampionata BiH. Za taj period vežu me najlepše uspomene. To je bila osnova, baza za dalji tok karijere i razvoja kako u profesionalnom smislu, tako i u ljudskom pogledu“, nastavlja Jelić.

Prilično mlad je otišao u pečalbu, jedno vreme proveo u nemačkim klubovima, pa stigao u srpsku prestonicu. U OFK Beogradu bio je i kapiten. Značajan period držala ga je romantika. Ističe da je bilo predivno na vetrovitoj Karaburmi.

„Iz ove perspektive, mislim da sam prerano otišao u Bundesligu. Možda je bilo vreme za iskorak. Možda je trebalo otići u neku međuligu, a ne odmah u Nirnberg, u Ligu 5. Međutim, da nisam to tada uradio, možda kasnije ne bih doživeo neke trenutke, brže i ranije sazrevanje. Mladić od 19 godina bio je odvojen od kuće. Bilo je i tamo lepih momenata, osvojili smo Kup Nemačke 2007. godine, veličanstven doček od sugrađana. Nisam bio zadovoljan svojom minutažom, pa sam prešao u OFK Beograd. Te tri godine bile su mi fantastične, stekao sam mnogo prijatelja, dva kumstva. U poslednjoj mojoj sezoni na Karaburmi bili smo treći, izborili nastupe u Evropi. Ja sam otišao, pa nisam igrao te mečeve protiv Galate. Drago mi je da su se moji tadašnji saigrači predstavili u dobrom svetlu protiv Turaka, te su ubrzo ostvarili dobre inostrane angažmane“, govori Jelić.

Onda je otišao u Rusiju, pa u Gruziju, nastupao je i u Kini.

„Rusija je definitivno zemlja gde mi je bilo najlepše, zbog mentaliteta sličnog našem. U ljudskoj naravi je da potiskuje lošije, a pamti samo najlepše stvari. Ostalo je mnogo uspomena iz Rusije, iz Gruzije, Kine. S nekim prijateljima iz tog doba se čujem, imamo o čemu da razgovaramo“, dodaje Petar Jelić.

Fudbalsko iskustvo sticao je i u Novom Pazaru, u Radu. Bio je pretplaćen da trese mrežu Crvene zvezde, iako je u leto 2004. godine jednom nogom bio u najvećem srpskom fudbalskom kolektivu.

„Tako su se kockice poklopile. Bilo je te 2004. godine, ali i 2009. godine, priče i kontakta sa najvećim klubom na Balkanu. Na moju žalost, do toga nije došlo. Mogu reći da bi to bila kruna moje karijere, da nastupim u nekadašnjem evropskom i svetskom klupskom prvaku. Jednostavno, nije se dalo. Život negde uzme, negde vrati. Ostaje žal za Zvezdom, ali dogodile su se neke druge lepe stvari. Ipak, mogu reći da je sve bilo izbalansirano. Kada pogledam svoju karijeru, imam za čim da žalim, ali ima i zbog čega da budem ponosan“, naglašava Petar Jelić.

Na meču Superlige Srbije Rad – Voždovac, čak pet puta je tresao mrežu tima sa Dušanovca. U vreme velike i drage Jugoslavije, zvezdaš Zdravko Borovnica postigao je pet pogodaka protiv tuzlanske Slobode, a pre njega Partizanov Stjepan Bobek pogodio je malo više.

„U pripremi te utakmice nije mi ni na kraj pameti bilo da se tako nešto može dogoditi. Naravno, svaki napadač mora da ima dozu samopouzdanja. Jednostavno, bio je moj dan. Možda bi bilo još golova, ali sam zamenjen u 55. minutu. Zamenio me je Aleksandar Simić i poklonio mi se zbog učinka. Nakon utakmice užario mi se telefon. Mnogi su čestitali, neki su pitali da li je u pitanju greška. Hvala svima koji su mi bili podrška sve te godine, pa i danas“, govori Jelić.

Fudbal, pored ličnog zadovoljstva i profita, izgradi i silna prijateljstva. On ih ima na sve strane i s njima se ponosi.

„To je dobra strana sporta, sastavni deo fudbala. Stvori se i održi mnogo prijateljstava. Fudbal i profesionalni sport su specifični, svaki dan provodite dosta vremena sa tim osobama, provodite mnogo vremena na putovanjima, u karantinima. Stvaraju se snažna prijateljstva, rađaju se kumstva, kao u mom slučaju. Na nama je sada da zalivamo ta prijateljstva, kako bi što moćnije cvetala i trajala večno“, kaže Jelić.

Danas je na čelu Modriče. Možda u perspektivi možemo očekivati njen povratak u Prvu ligu Srpske ili u Premijer ligu BiH.

„Smatram da Modriči i jeste mesto makar u Prvoj ligi Republike Srpske, uz snažnu i konkretnu podršku lokalne zajednice i državnih institucija. Pokušavam da okupim jedan tim ljudi koji vide tu perspektivu, koji su fudbalofili i vole najvažniju sporednu stvar na svetu. Ubeđen sam da ćemo u narednom periodu da se vratimo u Prvu ligu Srpske. Za sada, to je za Modriču neka realnost. Infrastruktura, retko ko je ima u Srpskoj, zaostavština je od mog oca. Valjda se pojavi talentovana generacija, uz angažovanje nekoliko igrača sa strane, pa da se vratimo sve do Premijer lige BiH“, planovi su.

Član je IO FSRS. Kaže da je bilo lakše igrati nego donositi važne odluke.

„U svakom slučaju, bilo je lakše igrati. Mada, većina fudbalera u tom momentu to ne može da shvati. U mladosti se ne razmišlja ponovo o problemima koje kasnije život nosi. U ozbiljnim godinama čovek više razmišlja o problemima i teži njihovom rešavanju“, kaže Petar Jelić.

Poslanik je u Narodnoj skupštini Republike Srpske. Tamo se donose važni zakoni. Vaspitavan je da uvek bude odgovoran.

„Takvo je moje vaspitanje, opredeljenje i razmišljanje. Nisam ušao u Narodnu skupštinu RS da bih se s nekim svađao ili da bih stvarao publicitet. Nešto što me kroz život prati, i zbog čega sam odranije, a kasnije i kada sam počeo da igram fudbal, bio medijski eksponiran, jeste da mogu i umem s tim da se nosim. Ali definitivno, a to sam i rekao kada sam ulazio u skupštinske klupe, baviću se pitanjima za koja sam kompetentan da govorim. To je sport, to su socijalna pitanja ljudi iz moje izborne jedinice: Brod, Derventa, Vukosavlje i Modriča, i to su pravna pitanja. Pravnik sam po struci, pa se bavim pitanjima iz te oblasti“, govori Jelić.

Otac je dvoje dece. Kaže da ispoljavaju afinitete prema sportu.

„Sin ima deset godina, ispoljava veliko interesovanje, jako je zainteresovan za fudbal i trenira neko vreme. Kćerka je išla na časove plivanja, sada se u kući govori o baletu. Drago mi je da imaju afinitete prema sportu, da imaju gde da usmere višak energije koji svako dete u sebi nosi. Biće u tom duhu vaspitavani, ali niko neće vršiti pritisak da se bave sportom. Ako se odluče za sport, imaće punu podršku čitave porodice“, reči su Jelića.

Dotakli smo se i njegovog oca Milana, šestog predsednika Republike Srpske. Prohujalo je 19 godina od iznenadne smrti. Teško je...

„Baš je teško bez njega. Mnogi kažu da vreme leči sve, ali malo samo ublaži neke stvari. Definitivno, ostaje bol i praznina kod moje majke i mene, mnogih ljudi koji su ga poznavali. Ostaje mi i veliki ponos zbog toga kakav je čovek bio, šta je sve učinio. Imponuje kada nam dođu gosti pa kažu koliko su voleli i cenili pokojnog oca. To svakoj porodici mnogo znači, čine nas ponosnim. Trudiću se da uvek idem njegovim ovozemaljskim stopama“, zaključio je Petar Jelić.

U bespućima ovog golemog sveta, čije duše lutaju, reči – čovek, čestitost i časnost – jedino su svetlo. Danas je za mnoge Petar Jelić obrazac, gotovo mitske poruke, kako se radom i časnim životom može uspeti.