Zvezda ostala san

BEOGRAD – Dušan Milinković bio je centarfor sa najprodornijim udarcem u zemlji. Bio je na pragu Crvene zvezde, pa zagrebačkog Dinama i reprezentacije Jugoslavije, ali je preko čačanskog Borca i beogradskog Rada otišao u inostranstvo i u pečalbi okončao karijeru.

Nije vreme zaboravu predalo sav sjaj igara njegovih. Još se pamte golovi i utakmice. Govorilo se da tada, osamdesetih godina prošlog veka, imao je najsnažniji udarac, njegove lopte su kao topovsko đule letele ka golu protivnika, a golmani ni pogledom da ih isprate. Jednostavno, Dušan Milinković. Navijači čačanskog Borca, Rada i više inostranih klubova najbolje znaju o kome se radi.

Rođen je u Čačku 2.decembra 1960., pa je logično da svoje fudbalsko dokazivanje započne u rodnom gradu. Blizu 100 utakmica za Borac, bilo je i golova. Ističe da mu je bilo lepo u „gradu kraj Morave“.

„Bilo je prelepo u gradu pored Morave, a mora biti lepo u svom zavičaju. Bilo je važnih utakmica i prelepih golova. Mnogo drugačiji fudbal igrao se u to vreme nego danas. Bio sam zadovoljan, a Borac mi je bio odskočna daska da pređem u zagrebački Dinamo, a kasnije u Rad“, započeo je svoje kazivanje Milinković.

U redovima Zagrepčana proveo je svega tri meseca.

„Otišao sam u Zagreb 1987.godine i tamo sam proveo tri meseca. Pošto se u to vreme održavala Univerzijada, nismo mogli trenirati u Zagrebu, pa nas je trener pokojni Miroslav Ćiro Blažević odveo u Pariz na pripreme. Nisam se zadržao u Dinamu, bio je izuzetno jaka ekipa. Tada su bili Marko Mlinarić, pa iz Želje je došao Haris Škoro. Bio sam željan igre, a osećao sam da neću igrati. Možda moj strah nije bio opravdan, ali sam odlučio da iz Dinama pređem u Rad“, pojašnjava on.

Za „građevinare“ je odigrao pedesetak utakmica, postigao je dvadesetak golova. Tim sa Banjice tada je ušao u najviši savezni rang takmičenja. Imali su dobar tim, ostvarivali su značajne pobede i to je jedan od najsvetlijih perioda Beograđana.

„Rad je tada ušao u Prvu ligu Jugoslavije, imao je niz kvalitetnih igrača. Svi oni igrači koji su imali manje minutaže u Crvenoj zvezdi i Partizanu dolazili bi u Rad. Miloš Drizić, Dule Ajder, Ilija Zavišić, Vranješ. Kvalitetni igrači, ali u jednom trenutku nisu igrali sve utakmice u svojim klubovima i dolazili su na Banjicu“, priseća se Milinković.

On i Rad nekako zajedno slave svoje rođendane. Doduše, klub je stariji dve godine. Jevtović, Kuzmanovski, Ajder, Vlaisavljević, Korak, Dubajić, Drizić, Jovanović, Grbović, Đoinčević, Radača, on… Zaista, mnogo poznatih i priznatih asova. Uz klupske rođendane okupe se, evociraju uspomene, a tako i svoje prijateljstvo osvežavaju.

„Svake godine početkom decembra organizuje se proslava kluba. Veliki broj mojih saigrača tada dođe, ali i sadašnji prvotimci. Nađu se tu i igrači stariji, koji su igrali pre nas. Bude veselo u restoranu na stadonu Rada. Bude prelepo, zaista“, govori Milinković.

On je 1987/88.godine bio prvi strelac Jugoslavije. Golovi sa distance, iz „slobodnjaka“...

„Te godine postigao sam 16 golova. Drugi je bio Dragan Stojković Piksi. Bili su tu i Mirko Mihić, Cvijan Milošević, Edin Bahtić, pa Darko Pančev u Vardaru. Nije bilo lako biti najefikasniji. Svaki od 18 prvoligaša imali su rasne strelce. Ti golovi i te utakmice mnogo su mi značile“, priseća se Dušan Milinković.

Sezonu kasnije Rad je učinio svojojm. Šampionat su završili na 4.mestu, igrali su u Kupu UEF-a i, gle čuda, malo je nedostajalo da izbaci veliki Olimpijakos? Možda da je Milinković bio tu, slavlje bi potrajalo duže.

„Možda bi bilo tako. Međutim, nisam igrao protiv Olimpijakosa, nego sam bio na OI u Seulu sa reprezentacijom. Kasnije su mi igrači javili da je izbila opšta tuča, da je meč trajao 130 minuta, uz produžetke, da su suspendovani Drizić, Jevtović, Jovanović i još jedan broj igrača. Jednostavno, Rad je morao da izgubi tu utakmicu“, tvrdi Milinković.

Prešao je potom u špansku Osasunu.

„Da, prešao sam u Osasunu. Tamo nisam imao sreće. Morao sam da operišem prepone. Malo sam igrao i postigao sam osam golova. Međutim, imao sam dužu pauzu zbog operacije, osam meseci bio sam izvan terena. Žao mi je zbog te povrede“, priča Milinković.

Igrao je i u Turskoj, tamo je okončao karijeru.

„Igrao sam u Samsunsporu i za Karšijaku. U Turskoj je bilo odlično. Tamo je bilo dosta igrača sa područja tadašnje Jugoslavije. Sećam se protiv Galate, u kojoj su bili Zoran Simović i Dževad Prekazi, da sam postigao prelep gol iz slobodnog udarca sa oko 30 metara i da je Samsunspor pobedio sa 1:0. Taj pogodak je mene proslavio u toj zemlji“, zadovoljno će Milinković.

Ima nastupe u Olimpijskoj reprezentaciji Jugoslavije, ali poziv u A tim nikada nije stigao.

„Žalim zbog toga. Tako blizu, a toliko daleko od A reprezentacije. Kada sam igrao u Radu, pokojni Bora Kostić dolazio je da me gleda. Imam jednu emisiju Indirekt , legendarnog Marka Markovića, sa mojim golovima iz slobodnih udaraca. Tada je Bora Kostić govorio da ne zna zašto ja ne igram u Crvenoj zvezdi. Eto, ne znam ni ja, kao što ne znam zašto nisam bio reprezentativac Jugoslavije. Valjda su drugi morali igrati, a neki od njih pružali su 30 ili 40%, a ja bio srce ostavio na terenu. Ne znam zašto je tako bilo“, setno će Milinković.

Žali što nije igrao za Crvenu zvezdu ili za Partizan.

„Moj životni san je bio da zaigram u Zvezdi, a moglo je i u Partizanu. Imao sam razgovor sa Draganom Džajićem i sa Zvezdom, ali ne znam zašto taj transfer nije završen. Možda i zbog toga što sam imao 27 godina i imao sam uslove da odem u inostranstvo. Mislim da Zvezda nije želela da me sputava u izboru inostranih klubova“, smatra Milinković.

Nikada nije otklonjena dilema ko je imao snažniji šut on ili Rijekin i Dinamov Mladen Mladenović.

„Dolazila je jedna ekipa koja je želela da izmeri jačinu mog šuta, ali nisu pitali predsednika Rada, pokojnog Selju Jovanovića, pa do toga nije došlo. Tako da nikada nisam saznao da li ja imam jači šut ili Mladen Mladenović. Kasnije je na fudbalsku scenu stupio i Siniša Mihajlović“, govori Milinković.

Njegov sin Marko išao je očevim stopama. Igrao je u Slovačkoj i u Turskoj…

„Marko je igrao u Borcu iz Čačka, pa u Košicama gde je odigrao fudbal svog života. Prešao je u Slovan, kasnije se oženio. U Slovačkoj je tri godine proglašen najboljim strancem u toj zemlji. Kasnije je dve godine igrao u Turskoj, pa u Jermeniji dve sezone. Danas igra u Metalcu iz Gornjeg Milanovca“, nastavlja Milinković.

Kada se danas priseti punih stadiona, blistavih igara i Rada i njegovih protivnika, zaigra srce, kao da sanja, a bilo je.

„Nedavno sam gledao utakmicu Metalac – Rad. U Metalcu igra sin, u Radu igrao sam ja. Međutim, otišao sam na poluvremenu. Nije to ono što je bilo nekada. Nije to više – to“, zaključio je Dušan Milinković.

Ne vredi čoveku da sanja i u budnom stanju, ali lepo se prisetiti kako je nekada bilo. A bilo je. I Duško Milinković je svojim igrama i projektilima ostao upamćen na duže vreme. Takav se fudbal igrao u vreme Jugoslavije.

Još samo da je potrajalo.

Slađan JEREMIĆ