Ratko Svilar, golman za sva vremena

Rako Svilar

NOVI SAD – Sećate li se Ratka Svilara? Lekari su mu zabranili bavljenje sportom i drugim fizičkim aktivnostima, ali njegova upornost donela mu je karijeru vrhunskog fudbalskog golmana. Crvenka, Vojvodina, Antverpen i devet nastupa za reprezentaciju Jugoslavije. Karijeru je okončao u 47.godini života i svrstao se među najbolje golmane Jugoslavije svih vremena.

Ratko Svilar, više od sportiste, više od vrsnog golmana, jednostavno – bio je fudbalsko čudo koji je svojim bravurama pobeđivao rivale, najveće fudbalske asove nekadašnje Jugoslavije, bio jači od bolesti koja ga je neretko natkrivala kao zla kob.

Bio je Ratko Svilar jedan i jedini. Za njega se čulo još kao tinejdžera koji letovima štiti gol Crvenke, posle je spektakularnim odbranama na golu Vojvodine i reprezentacije Jugoslavije, kasnije u belom svetu, trajalo sve do 47.godine života.

Čudo, božije!

Otac mu je Ličanin, majka sa ponosne Kozare, a on je u Crvenki rodio se, odrastao, stasavao.

„Da, rođen sam u Crvenki, 6.maja 1950.godine. U Crvenki sam išao u školu, tu sam počeo da treniram. Crvenka je tada bila drugoligaš, a ja njen pionir. Nije bilo kao danas što klubovi imaju ko zna koliko selekcija , petlića, mladih igrača i tako dalje. Sa 11 godina sam počeo. Očev prijatelj bio je u Crvenki, dođem na trening i od svoje garderobe napravim improvizovane stative. Taj Ljuba Popović šutirao je, a ja branio. Trener u klubu pozove me i tako sam počeo da gradim karijeru“, započeo je svoje kazivanje Ratko Svilar,

Izrastao je u golmana, pa su počele zdravstvene nevolje, operativni zahvati i zabrana lekara, da za njegal fudbal više ne postoji. Ratko Svilar je ,ipak, ostao u igri njegovog života.

„Do prve operacije došlo je u 12.godini. Išao sam iz škole, pao je sneg, mi deca se silno radovali, a mene zaboli stomak. Majka me odvede kod lekara opšte prakse, ovaj mi da pogrešnu dijagnozu i naglasi kako sam se najeo snega i prehladio stomak. Nakon pet dana dođe drugi lekar i konstatuje da je puklo slepo crevo. Dobio sam trovanje stomačne duplje, operacija je trajala pet časova, jedva sam ostao živ. Drugi put, kada sam sa 19 godina radio s prvim timom, bio sam na pripremama Crvenke u Metkoviću. Nekih šest dana ležao sam u hotelu, bio sam tvrdoglav i nisam želeo lekaru. U povratku me u Sarajevu iznesu iz vagona i završim u bolnici Koševo. Tu su ustanovili da mi je puklo crevo, dobijem ponovo sepsu trbušne dublje, operacija od pet i po sati, a kasnije mi podvuku da ne smem imati fizičke napore, niti bavljenje sportom. Zapretio sam ocu da ću se ubiti ako se budem morao odreći fudbala. Svi su me ozbiljno shvatili“, dodaje Svilar.

Jedno stablo, jedna topola, doprinela je da uspe u najpopularnijem sportu.

„Između Crvenke i Sivca je sedam kilometra. I bilo je jedno stablo topole. Vozio sam Fiat 1300 i zapretim da ću udariti u ogromno stablo. Kako je moj otac bio dobar sa predsednikom kluba, dogovorili su da odemo kod istih lekara u Sarajevo. Tamo su mi dali negativan odgovor, onda smo otac i ja potpisali da igramo na moju odgovornost. Tako je moralo u Jugoslaviji, a u Belgiji niko me i ništa me o tome nisu pitali“, pojašnjava nekadašnji golman.

Malo je nedostajalo, pa da gospodari golom beogradskog Partizana, ali do toga nikada nije došlo. Odveo ga je Vujadin Boškov u Vojvodinu, a i ona je bila u modi, tu odmah do „velike četvorke“.

„Trener Partizana bio je Velibor Vasović. Pitao je za mene i ja dođem na dogovore. U Vojvodini je bio veliki Vujadin Boškov, a Zec je bio trener. Načelnik pokrajinske policije bio je i prvi čovek Vojvodine. Njega se pitalo, nisu me pustili u Partizan, završio sam u Vojvodini i tako je sve teklo“, obrazlaže Svilar.

Izvanrednog sportistu svako želi, pa i njega u trenutku kada je Ajaks sve činio da pređe tamo, „Voša“ jednostavno nije dala.

„Nije dala, imao sam ugovor. Otišao sam ,uz odobrenje, u Ameriku na par meseci, ali sam pre morao potpisati ugovor sa Vojvodinom na pet godina. Kada me Ajaks želeo, bio sam vezan za Novosađane. Tražio sam određene pare, a oni mi daju 50 hiljada više. Kada sam pošao u Amsterdan pustili su me , ali je predsednik rekao da mogu ići , ali da ne smem da potpišem. Ja odem i potpišem, kada sam se vratio, u Novom Sadu ljuti, neće da čuju. Ipak, na kraju me puste, ali u Holandiji izašao novi zakon oko transfera igrača. Ne može da se uzme iz istočnih zemalja tri Poljaka, Mađar i ja. Sve je propalo“, priseća se on.

Završio je u Antverpenu. Tamo je sa 42.godine podigao pehar pobednika nacionalnog kupa, karijeru je završio sa 46 leta, a u 49.godini molili su ga da se ponovo nađe na golu.

„Ispadali smo iz lige. Bio sam pomoćni trener, a prvi trener bio je Nemac Žorž Kesler. Prvi golman Aleksandar Klak iz Poljske polomio je prst, njegova zamena u tom trenutku nije odgovarala zadatku. Pitali su mene da stanem na gol. Bio sam u dobroj kondiciji. Međutim, imali smo devet bodova iz 17 utakmica. Procenio sam da ispadamo, a da zdravlje može da zataji i dva dana pre utakmice donesem odluku da je najbolje rešenje da odbijem ponudu“, ističe Ratko Svilar.

Imao je strašan peh 2009.godine, umalo da jedan požar plati glavom.

„Bilo je lepo vreme, sin sa osam godina bio je na treningu u Beršotu. Tu su bili supruga, kćerka i svastika. Raspalio sam roštilj na gas. Da li je stradalo nekakvo crevo, šta li je, izbio je požar. Nagutao sam se dima, zadobio sam opekotine. Vatrogasci su ugasili požar, ali je kuća izgorela skoro u celosti. Kćerka Dunja me nagovorila da idem u Dom udravlja, odvezli su me u bolnicu u Brisel, tamo sam bio u komi četiri dana, onda operacija na rukama. Ipak, preživeo sam, kuća je ponovo podignuta i obnovljena i sada živimo u toj kući“, pojašnjava Ratko Svilar.

Njegov sin Mile takođe je golman. Član je Rome, a pričalo se da mu srce polako osvaja Crvena zvezda, da bi mogao stati na gol Beograđana, ako Milan Borjan ode itd. Govorilo se da ga je selektor Dragan Stojković Piksi ubedio da nakon svih mlađih selekcija Belgije, ipak, bude golman A reprezentacije Srbije. Ko li je pouzdaniji čuvar mreže: Ratko Svima ili Mile Svilar?

„Definitivno, Mile Svilar! Ako bi se uporedili počeci obojice, opet je on u prednosti. Bio je u Anderlehtu, pa Benfika, a sada je u Romi. Ja sam imao svoje vreme, a Mile ima svoje vreme. Da, Dragan Stojković i Stevan Dika Stojanović razgovarali su. Mile Svilar nastupao je za sve mlađe selekcije Belgije, ali se opredelio za seniore Srbije i branio je poluvreme za Srbiju protiv Katara. Za Crvenu zvezdu ne znam kako se ta priča pojavila. Zvezda je evropski klub, iako sam ja partizanovac. Međutim, nije bilo kontakata između Zvezde i mog sina. Inače, u Evropi navijam i za Partizan i za Zvezdu, a voleo bih da Mile jednog dana brani u Partizanu, ali ponavljam da je i Crvena zvezda veliki klub“, podvlači Svilar senior.

Jedno mesto, najveće selo u Jugoslaviji, bilo je veliki sportski centar. Tu je počeo, tu se danas rado vraća.

„Crvenku volim. Tu sam se rodio, tu imam i danas dosta prijatelja. I Novi Sad volim, i tamo imam dosta drugara. Tamo sam proveo osam godina. Supruga mi je iz Trnova kod Sarajeva, pa mi je i tamo lepo. Odemo nekada u Poreč, ali i u Crnu Goru. Volim da odem u navedena mesta i uvek mi bude jako prijatno“, zaključio je Ratko Svilar, nekadašnji legendarni čuvar mreže.

Golmansku nit nastavlja njegov sin Mile, u belom svetu. Ima takvih primera. Uspešni i otac i sin. Retko, ali fantastično. Fudbalski bestseler, svetski, a naš, srpski. Korena s brdovitog Balkana, od Titove Korenice, Brezičana kod Prijedora, ravne Vojvodine, najslađeg sela u bivšoj zemlji - Crvenke, do beskrajne Evrope.

Ratko Svilar – golmanski velikan za sva vremena…