Fudbal je umetnost

Zoran Lončar

BEOGRAD – Zoran Lončar bio je rasni golgeter OFK Beograda. Htela ga jeCrvena zvezda, nije bio ravnodušan ni Partizan, ali sudbina je htela da postanepoznat u matičnom kolektivu. Pet godina proveo je u Grčkoj, a danas se bavitrenerskim pozivom.

Igrao je baš onako kako se igra, postao poznat i priznat svojom zaslugom, nijemorao da nastupa za Crvenu zvezdu ili za Partizan, pa da dokaže da vredi. Igrao je i u Grčkoj, ali OFK Beograd je ono što u njegovom srcu stanuje.

Dva puta je trošio igračke godine na staroj Karaburmi. Prvi put je uveo OFK Beograd u najjače jugoslovensko takmičenje. Bilo je to u divnim vremenima i sa nekoliko poznatih imena fudbalskog sporta.

„Kao mlad igrač, u sezoni 1984/85, debitovao sam u prvom timu OFK Beograda i odigrao sezonu u onoj Jugoslaviji koja je imala takmičenje za poštovanje, za respekt. Nakon toga, naš klub ispao je u 2.ligu i tamo je boravio sve do 1990.godine. Onda smo 1991.godine napravili jednu impresivnu sezonu i većina nas otisnula se u inostranstvo. Ja sam svoje igranje započeo još dok je karijeru završavao pokojni Ilija Petković. Tu su bili i Milan Majstorović, pa Serpak i još jedan broj njih. Bilo mi je čast da uz njih stasavam i učim. Onda je došlo do smene generacija, klub se pomladio i tu smo bili Nedeljković i ja. Tako se stvarao jedan tim koji je 1990.godine zauzeo treće mesto na drugoligaškom ’istoku’. Onda je usledio sav onaj haos, klubovi iz Slovenije i Hrvatske otišli su svojim putem. Ubrzo su se pojavile polemike da ćemo biti topovsko meso, ali mi smo načinili vrhunsku seriju i 13 kola bili smo na čelu šampionata. Bili smo opšte iznenađenje, pobrali smo sve simpatije, OFK Beograd imao je simpatizere širom regiona“, kazuje Zoran Lončar.

Rođen je 13.decembra 1966.godine u Beogradu. Mnogi su pre i posle njega, i sa manje fudbalskog znanja i veštine, plavo – beli dres menjali za opremu Crvene zvezde ili Partizana. On nije, a bilo je sličnih ponuda.

„Bio sam 1987.godine jako blizu dogovora sa Crvenom zvezdom, onda se pojavio i Partizan, ali ja sam te godine otišao na odsluženje vojnog roka. Po povratku, shvatio sam da je to ozbiljan period za sportistu, pa sam počeo sve iz početka. Onda je negde 1991/92.godine došlo do ponuda naših najvećih klubova, ali bio sam u ozbiljnim igračkim godinama. Imao sam jako dobrih ponuda iz inostranstva. U našoj zemlji tada je bila jako složena ekonomska situacija, pa sam iz te neizvesnosti odlučio da idem vani. Doduše, meni je OFK Beograd najveći klub i sve što sam ostvario dugujem tom kolektivu. Biću mu zahvalan do kraja života. Ja sam odabrao Aris iz Soluna. Mislim da nisam pogrešio, nisam tip koji voli mnogo da menja. Obično sam neko ko se veže za ljude i za klubove, pa tako i za gradove i ambijent. Bilo mi je lepo u Solunu i tamo sam proveo pet prelepih sezona, a onda se vratio u moj OFK Beograd i odigrao sve do okončanja karijere“, priča Lončar.

Njegova generacija umela je da pomrsi račune klubovima tzv. velike četvorke.

Tako su, primera radi, avgusta 1986.godine umalo iznenadili domaću Crvenu zvezdu u 1/16 finala Kupa Jugoslavije, bilo je 1:1, a nakon penala 11:10 za crveno– bele.

„Igrao sam tu utakmicu. Sve se odigravalo pred prepunim tribinama, a naš golman Milenko Bjelić dominirao je. Pošto su svi izveli penale, ostao je još on da šutira sa 11 metara i mislim da nije dao gol. Bila je to utakmica za pamćenje koja će ostati u sećanju , pre svega zbog ambijenta. Doduše, u to vreme svi stadioni bili su puni, bilo je daleko više publike nego danas. Sećam se kada odemo na Maksimir, na Tušanj, bilo gde, stadioni su bili puni. Takođe, u Banjaluci, Sarajevu, u Skoplju. Retko kada je bilo ispod 20.000 ljudi na tim utakmicama“, priseća se Zoran Lončar.

Bio je 13.septembar godine 1991. Na Marakani su igrali Zvezda i OFK Beograd. Sa dva pogotka srušio je favorita, pobedili su sa 2:0. Zoranu Lončaru to je jedna odnajdražih utakmica.

„Pobediti evropskog i svetskog prvaka bio je veliki podvig, prava senzacija. Nas tada niko nije uzimao za ozbiljno, ali bili smo prvi na tabeli 13 kola. Za Zvezdu su u toj utakmici igrali Jugović, Belodedić, Pančev, Saviće vić, Prosinečki, Mihajlović, Stošić, golman Dragoje Leković... Sve se odvijalo pred prepunim tribinama. U našim redovima bili su igrači kakvi su Milenko Špoljarić, Stevica Kuzmanovski, Miško Mirković, Dejan Đurđević, Sveta Nikoličić, Saša Čurčić, Dragan Đukanović. Tada smo izborili Evropu, ali zbog ’demokratskih’ sankcija nije nam omogućeno da igramo međunarodne utakmi ce, pa su mnogi igrači otišli vani , da nešto zaradimo. Da, pobedili smo sa 2:0, ja sam bio dvostruki strelac. Imala je i Zvezda šanse, ali naš golman bio je sigurni Oleg Karavajev. Mnogi su nas otpisivali pre utakmice, a mi smo pobedili. Imao sam sjajnih utakmica u karijeri, ali ta mi je ostala najdraža. U Grčkoj sam imao niz važnih mečeva protiv Paoka, Aeka koji je tada vodio blistavi Duško Bajević, pa Panatinaikosa, Olimpijakosa, ali ta utakmica protiv Zvezde najdraža mi je“, otkriva Lončar.

Ima ubeležene nastupe za mlađe selekcije državnog tima, ali nije igrao za A reprezentaciju Jugoslavije.

„Učesnik sam svih mlađih selekcija. Bio sam član omladinske reprezentacije koja je na EP u Nemačkoj nastupila pored Nemačke, Rusije i Engleske. Zauzeli smo četvrto mesto. I kada sam trebao da nastupim za mladu reprezentaciju pojavili su se nekakvi ’važni’ ljudi i menadžeri. Ja sam beogradsko dete i mislio sam da ću hrabrošću, svojim radom i kvalitetom u igri da uspem. Odigrao sam jedan meč za mlade protiv Italije kod Čabrinovića i to je sve. U FS Jugoslavije nisu poštovali sve one moje partije i golove. Bili su tamo neki ljudi koji su bili velika imena i nemogu o njima da kažem svašta, ali privatno o njima ne mislim baš najsjajnije.Kada sam postao jako cenjen igrač u Grčkoj došli su iz Saveza kod mene i rekli mi da će reprezentacija da igra protiv selekcije novinara i da trebamo Ilija Ivić i ja da igramo za novinare, kao da se ispravi prema meni nepravda. Ako novinari kažu da smo dobri, idemo u A selekciju Jugoslavije. Ja sam to odbio. Novinare sam uvek cenio, kao i publiku. Nema potrebe da me se sećaju sada kada sam imao 29 godina. Sada vidim da po školama gledaju da li ste imali nastupe za A tim svoje zemlje. Mislim da je fudbal igra i umetnost. Danas se čini čudna selekcija igrača, pa nema publike na utakmicama. Da ima više igrača koji će da dignu gledaoce na noge ne bi bilo prostora za nemile scene. Onda, napravljene su arene od stadiona, pa se čuje buka, a ne da imamo u klubovima po šest ili sedam odličnih igrača, pa toliko u mom OFK Beogradu. Eto, zato su uživali svi koji su nas gledali protiv Borca,

Vardara, Dinama, Sarajeva, Olimpije, Veleža...“, govori Lončar.

Često je radio tamo gde i Zoran Milinković. U Partizanu, u Arsiu, u Voždovcu, u Borcu Banjaluka.

„Seniorski fudbal počeo sam da radim 2004.godine. Sa Voždovcem sam ušao u Prvu ligu Srbije. Zbog nefudbalskih radnji u Savezu rešio sam da se ne bavimfudbalom. Nepunih dve godine nisam ništa radio. Onda su me ubedili neki ljudi da dođem u Vršac i tamo sam proveo pet godina. Jeste u pitanju treća liga, ali atmo sfera je bila idealna i uživao sam u radu. Nakon toga, a na poziv ZvezdanaTerzića vratio sam se u OFK Beograd i tri meseca radio sa mlađim kategorijama.Onda sam postao sportski direktor. Terzić i ja smo doveli Zorana Milinkovića kaovrsnog stručnjaka. Odradio je veliki posao. I onda nam je došao poziv iz Arisa, pa smo bili u Voždovcu, Partizanu i banjalučkom Borcu. Nakon tih epizoda bio sam tri godine predsednik Smedereva. Ina če sam i dalje u fudbalskim vodama. Tu se osećam najbolje“, taključio je Zoran Lončar.

Romantika je opila mnoge, pa i Zorana Lončara. Ona ga je nosila u velike pobede, davala snagu da svojim pogocima ruši protivnike i bolje od sebe. Davno potvrđen iostvaren, Zoran Lončar odlučio je da fudbalu da još ponešto, da mladi asovi postanu ono što je i sam bio.

Velikan fudbalskog sporta...