Jedna je Crvena zvezda

Zoran Jelikić

BEOGRAD – Šapčanin Zoran Jelikić najlepše trenutke bogate karijere proveo je u Crvenoj zvezdi. Kada mu voljeni klub nije dozvolio dogovoreni prelazak u Totenhem, odlučio je da se preseli u Split. Nakon Hajduka igrao je za Standard iz Liježa. Sa porodicom i danas živi u Belgiji.

Da veliki Vladimir Beara iz Splita pređe u Beograd, nekako je bilo normalno. Da Miloš Bursać igra u Hajduku, pa u Cvrvenoj zvezdi, bio je logčan sled okolnosti, kao i u slučaju Zorana Vujovića, ali da Zoran Jelikić krene u suprotnom pravcu, tada niko nije verovao. Ipak, u fudbalu kao i u životu postoje trenuci koji oboje karijeru. Nit’ levo, nit’ desno nego pravo kuda te misli vode. Daleko je važnije da je u pitanju i vrhunski sportista i čovek koga su podjednako uvažavali od Triglava do Đevđelije.

Dakle, u ovoj priči Sportski žurnal pažnju posvećuje Zoranu Jelikiću, nekadašnjem defanzivcu šabačke Mačve, Crvene zvezde, Hajduka, belgijskog Standarda i reprezentacije Jugoslavije.

„Pozdrav za sve vaše čitaoce. Ganut sam vašim pozivom i željom da ja budem vaš sagovornik“, rekao je na početku razgovora Jelikić.

Četvrtog avgusta bio mu je rođendan, 70-eseti. Neka mu je sa srećom. Saznajemo da ga zdravlje dobro služi, na porodicu je ponosan, a da je fudbal česta i omiljena tema kod Jelikića.

„Hvala na čestitkama. Zdravlje je odlično, baš me služi. Još uvek sam aktivan, drugujem sa svojim prijateljima i društvom koji su poznati fudbalskoj javnosti. To su Ljubomir Radanović, Cvijan Milošević, Dražen Brnčić... Igramo tenis, družimo se, zdravi smo i zadovoljni“, govori on.

Karijeru je započeo u Mačvi iz Šapca. U rodni grad dolazi,  mada tamo više nema najbližih srodnika.

„Svake godine dolazim makar 15 dana u rodni grad. Od rodbine u Šapcu više nemam nikog. Stariji brat živi u Šidu, ali uvek me vežu lepe uspomene na Šabac i ne mogu dozvoliti da ne odem u taj voljeni grad“, priča nekadašnji defanzivac.

Zoran Jelikić proveo je sedam predivnih sezona u Crvenoj zvezdi. U njenom dresu odigrao je 227 mečeva, postigavši 15 pogodaka. Bili su prvaci Jugsolavije 1977., 1980.i 81.godine. Gledajući sa današnje vremenske distance, za njega je Crvena zvezda i danas zlatnog sjaja.

„Kada sam započeo fudbalsku karijeru imao sam fokus koji sam stavio ispred sebe. Bio sam veliki navijač Crvene zvezde. Stasavao sam u Mačvi, a mislio na Zvezdu i maštao da obučem dres najlepših boja. Zvezda je klub mojih snova. Došao sam u Zvezdu, ostvario sam se kao njen igrač, ostao sedam godina, osvojili trofeje. Želeo sam da stignem do reprezentacije, uspeo sam. Onda sam želeo u inostranstvo. Prešao sam u Totenhem, ali zahtevi za visokim obeštećenjem sputali su me“, priseća se Jelikić.

Igrala je Crvena zvezda finale Kupa UEF-a 1979., kada su trebali da nadvise Borusiju iz Menhengladbaha, ali pitalo se ponešto i čoveka iz Italije koji se našao u ulozi delioca pravde na tom meču sa Nemcima.

„Bila je to sjajna generacija, pa ostaje žal što nije osvojen Kup UEF-a. Pre finala eliminisani su eminentni protivnici. Borusija je imala izvanredne igrače, ali mnogi su ih favorizovali. Imali su niz izvanrednih igrača, ali imala je i Zvezda. Mikeloti je izmislio penal za Nemce, mi smo oštećeni, pa nismo uspeli u tom takmičenju. Međutim, uspeh je bio i doći do finala“, naglašava Jelikić.

Godine 1981.zadrhtalo je srce kod mnogih delija. Prešao je u splitski Hajduk i uz veležovca Blaža Sliškovića bio je glavna zvezda prelaznog roka. Doduše, kasnije su u grad podno Marijana sleteli Štef Deverić iz Dinama, te Dževad Prekazi iz Partizana, ali njegov dolazak doživljen je na poseban način. Postoje jaki razlozi zašto je Beograd zamenio Splitom.

„Nakon odsluženja vojnog roka, bio sam i dalje kandidat za reprezentaciju i bio na pripremama državnog tima na Paliću. Ubrzo je stigao poziv da pređem u Totenhem. Odem tamo, potpišem predugovor, dobijem stan i prvu platu. Međutim, transfer se nije mogao ostvariti jer je došlo do nekakvih potraživanja od strane tadašnjeg rukovodstva mog omiljenog kluba, Crvene zvezde. Morao sam da se vratim. Tadašnji selektor Miljan Miljanić želeo je da mi pomogne, da igram, kako bih bio učesnik SP u Španiji. Pozvao me i predložio da pređem u Hajduk, da me trener Ante Biće Mladinić izuzetno ceni, a i ’Čiča’ je na mene ozbiljno računao u reprezentaciji. Nisam smeo da pauziram, ali bilo je nepojmljivo da neko tada iz Zvezde pređe u Hajduk. Tada se nije moglo u inostranstvo pre 28.godine. Prešao sam u Hajduk, igrao bih na SP u Španiji. Predsednik Hajduka Tito Kirigin bio je više nego korektan čovek, ali nakon pola godine teško sam se povredio, pa od Španije i Mondijala nije bilo ništa. Najveće neostvarene želje su mi bile SP 1982.i da igram u engleskim klubovima. Proveo sam dve prelepe godine u Hajduku. Imali smo izuzetne igrače, braću Vujović, Gudelja, Sliškovića, Simovića, Pešića, Šalova, kasnije Miljuša..., ali nismo ništa osvojili. Dinamo i Partizan su bili ispred Hajduka. Pokojnog Biću Mladinića poštovao sam kao oca. Bio je stručnjak i pedagog prve vrste. Kada se on razboleo došao je Pero Nadoveza. Iz Hajduka sam otišao u Standard iz Liježa“, obrazlaže Zoran Jelikić.

Govorilo se da ga je želeo Dinamo, da je u Zagrebu služio vojni rok i da je trenirao sa „modrima“.

„Bilo je mogućnosti. Da, služio sam vojsku u Zagrebu i redovno sam trenirao sa igračima Dinama. Družili smo se i bilo je priče da me trener Vlatko Marković angažuje. I Velež me hteo, trener Miloš Milutinović hteo me dovesti u Mostar, a da njegov brat Bora kasnije me angažuje u Meksiku. Ipak, Zvezda je bila na prvom mestu, a onda sam na opisan način prešao u Split“, nastavlja Jelikić.

Iz Hajduka je prešao u Standard iz Liježa. Tamo je igrao sve do 1988.godine. I danas je u Belgiji, u toj zemlji živi i ostao je u najpopularnijem sportu.

„U Standardu sam potpisao tri ugovora i u tom klubu ostao pet godina. Međutim, nakon jednogodišnje pauze aktivirao sam se u jednom klubu koji je vodio Milan Mandarić, bio sam savetnik. Kasnije sam pomagao našim igračima. Ostao sam u fudbalu, pronalazio relacije za igrače i da ih povezujem sa predstavnicima klubova. Poslednje dve godine bio sam u Tunisu. Sarađivao sam sa Zoranom Banovićem, pa sa Nebojšom Jovovićem. On je iz Budućnosti došao u Smederevo, kasnije i u Tursku, Kinu, pa u Belorusiju kod Pižona. Bio je prvak Jordana, Iraka. Sada je u Kataru. I danas s njima sarađujem s te, sportske strane“, ističe Zoran Jelikić.

Ima osam nastupa za reprezentaciju Jugoslavije. Bilo bi ih više, ali je doživeo  tešku povredu. Karijeru je nastavio zahvaljujući operaciji u Moskvi.

„Da, imao sam složenu operaciju u Moskvi. Ja sam bio sprinterski tip. Kasnije sam i u Belgiji imao sličnu operaciju, a jednu i u Nemačkoj. To je bilo čišćenje tetiva. Sve sam izgurao“, govori Jelikić.

Igrao je večite derbije, u 62.po redu bio je strelac. Sve je to tada izgledalo kao praznici najpopularnijeg sporta: krcate tribine, a fudbaleri i navijači dva tima zajedno su odlazili na Topčidersko brdo da igraju, da gledaju i da uživaju...Čak je nekadašnji kapiten Partizana, divni čovek Ljuba Radanović  kum sa Jelikićem.

„U tadašnjoj Jugoslaviji sve utakmice gde je Crvena zvezda nastupala bile su rekordno posećene. Posebna priča bili su večiti derbiji. Mnogo sam se družio sa partizanovcima  Pajom Grubješićem, mojim Šapčaninom, pa Dragan Arsenović koji je Majurac, onda Nenad Stojković, jedan divni čovek. Sa Ljubom Radanovićem sam kum. Davao sam golove iz prekida. Tada se igralo za golove i za gledaoce. Znam da je protiv Ferencvaroša bilo oko 105.000 gledalaca, ali i protiv Partizana bilo je uvek 90 ili svih 100 hiljada gledalaca. Bilo je to vreme kada je Zvezda bila nešto uspešnija“, ponosno će Zoran Jelikić.

Mnogo je izgrađenih prijateljstava doneo mu fudbal, kako u Zvezdi i Hajduku, tako i širom ondašnje zemlje.

„Čujem se sa Pižonom Petrovićem, pa Duletom Savićem, Zoranom Filipovićem, Zoranom Bingulcem. Čujem se sa Lukom Peruzovićem koji je u Briselu. Čujem se sa Zoranom Vujovićem. Imam puno igrača s kojima sam u kontaktu u arapskom svetu. Pratim utakmice širom sveta, jer fudbal je planetarna igra. Čujem se sa Džajom. Kada sam u Beogradu odem u kafić Dike Stojanovića, pa se vidim sa Šestićem, Borovnicom. Skoro sam se čuo sa Rajkom Janjaninom. Naravno, volim čuti lepe vesti o Ranku Stojiću, Zvonku Vargi koji su u Belgiji živeli, igrali. Čujem se redovno sa njima svima. Jer, šta je čovek bez prijatelja“, zaključio je Zoran Jelikić.

Igrao je fudbal kada su u toj igri svi uživali. Kada su Zvezdina proleća bila puna cveća i kada je Hajduk osvajao tovare bodova, a ispred nosa mu bili i Dinamo i Partizan. Svrstao se u porodicu posebnih i probranih, ali da ne beše one povrede – sve bi bilo još impresivnije. Zoran Jelikić, onaj lepotan zbog kojeg su i mnoge devojke fudbal zavolele danas svojata Šabac, Crvenu zvezdu, Hajduk, i Standard i Lijež. Nema razloga da se stidi svoje prošlosti, pa može da kaže da je zadovoljan čovek. Ispunjen uspehom, trofejima.

I velikim pobedama...