Mašinac postao fudbaler i profesor
Slobodan Halilović
NIŠ – Da je poslušao oca, Slobodan Halilović bi verovatno danas bio mašinski inženjer u rodnim Banovićima. Slušao je srce svoje, igrao je fudbal, pa je u niškom Radničkom izgradio karijeru za primer. Tamo je stekao zvanje profesora fizičke kulture. Jedina mu je želja da još jednom sedne na klupu Nišlija i da vidi „Čair“ dupke pun, kao nekada.
Godine 1951., praktično prvih njenih časova, u Banovićima je rođen Slobodan Halilović. Još od malih nogu videlo se da je veliki talenat, da će daleko dogurati u fudbalu i uspeo je. Proveo je 13 godina u Budućnosti iz Banovića, pa prešao u Radnički iz Niša gde će zajedno, on i Radnički i ceo Niš, da se raduju velikim uspesima „Reala sa Nišave“. Kasnije je postao trener, takođe uspešan i na tom polju. Jednom rečju – sportska karijera za poštovanje.
„Sportski žurnal uvek je raspoložen da pohvali, da podseti kako je bilo. Pozdrav svim vašim čitaocima, svim novinarima. Čast mi je govoriti za vas“, započeo je ovaj razgovor Slobodan Halilović.
Rođen je u Banovićima, u rodnom gradu od sedme godine trčao je za loptom, a potom prešao u Niš gde sa porodicom i danas živi.
„U Banovićima su ostali sestra, njen suprug i njihovo dvoje dece. Tamo imam nekoliko prijatelja s kojim se često i rado čujem. Ja sam od svoje sedme godine počeo da posmatram FK Budućnost, jer stadion je bio blizu naše kuće. Bio sam zaljubljen u fudbal. Bila mi je životna želja, a tada su lopte bile žute i vezale su se, da postanem fudbaler. Ukazala mi se prilika jednog trenutka da budem golman. Međutim, ta uloga nije me privlačila, prekomandovao sam se u manevarskog igrača, igrača više ofanzivnijeg, pa sam sa nepunih 16 godina odigrao prvu prvenstvenu utakmicu, uz lekarsko uverenje. Pobedili smo Slogu iz Doboja sa 1:0, a ja sam bio strelac. Bio sam toliko radostan da nisam znao ni kako se zovem. U Nišu je igrao, na zalasku karijere, moj prijatelj Avdo Bašić. Na njegovu i na inicijativu generalnog sekretara Ferida Barakovića ja sam stigao u Niš na probu. Inače, bio sam i sa Slobodom iz Tuzle na pripremama u Rovinju, u vreme kada je Varagić bio na čelu kluba. Nažalost, preporučili su mi da ostanem u Budućnosti još koju godinu. Moja želja za prvoligaškom afirmacijom ostvarila se dolazeći u Niš. Avdo Bašić je služio vojsku u Nišu i jedno vreme nastupao je za Radnički. On me je preporučio. Proba je uspela i posuđen sam šest meseci u 3.srpskoj ligi, pa me Ivko Glišović vratio u Radnički. Zahvalan sam mu. Afirmisao sam se, a pamtim da sam debitovao protiv Hajduka u Splitu. Tako su počeli moji snovi da se ostvaruju“, govori Halilović.
Za 12 godina vernosti Radničkom odigrao je blizu 300 utakmica, kao univerzalac postigao je 11 golova. Posebno muški se igralo protiv Zvezde, Partizana, Hajduka i Dinama, kada je domaća scena u pitanju.
„Zadovoljan sam svojim debijem, kao vezni igrač, u Radničkom. Međutim, imao sam timsku ulogu. Igrao sam ’flastera’ na pojedine igrače, od Moce Vukotića, Kuleta Aćimovića, Franje Vladića i mnogih drugih. Mogu da kažem da sam u tom periodu uživao u pogocima protiv Crvene zvezde, golman je bio Olja Petrović, pobedili smo ih sa 2:0, Dao sam gol, kao i splitskom Hajduku za pobedu u Nišu od 1:0. To su posebni trenucima, kada srušite klubove koji su žarili i palili širom Jugoslavije“, nastavlja on.
Negde pred kraj karijere, „Real sa Nišave“ bio je lagan kao povetarac, moćan kao sinje more, brz kao svetlost, ubojit kao topovsko đule, lep kao cvetni maj i drag kao novorođenče. Mislimo na evropska izdanja tima koji je i Slobodanu Haliloviću za srce prirastao.
„Mislim da nismo bili svesni vrednosti koju smo posedovali. Pored tzv.velike četvorke, jako teško je bilo ući u bilo koju evropsku kombinaciju, osvajajući drugo ili treće mesto. Međutim, ulaskom u Evropu su složile se određene kockice unutar naše ekipe i uz vođstvo našeg šefa stručnog štaba Ducija Nenkovića napravili smo respektabilnu ekipu u Evropi, iako mnogi Evropljani nisu znali gde se taj Niš nalazi. Jako plodna sportska godina, dogurali smo do polufinala Kupa UEF-a, gde je Hamburger bio bolji. Posebno se to odnosi na revanš, ali mi igrači, rukovodstvo kluba, publika u Nišu bili smo prezadovoljni. Veterani i danas očekujemo da se to ponovi, jer neizmerno volimo Radnički“, naglašava Halilović.
Mečevi protiv Napolija, Grashopersa, Fejenorda, Dandi Junajteda, te Hamburgera u polufinalu Kupa UEF-a nisu mu dozvolili da razmišlja o prelasku u neki od klubova tzv.velike četvorke. Bilo je poziva, interesovanja?
„Kada je moja ličnost u pitanju, nisam bio spreman da se selim iz grada u grad. Studirao sam u Nišu Fakultet za fizičko vaspitanje. Na moje opšte zadovoljstvo diplomirao sam 1978.godine, što mi je bilo ogromno zadovoljstvo. Služio sam vojsku u Beogradu. Partizan je vodio Ante Biće Mladinić , bio sam im interesantan. Takođe, u Splitu je Brane Oblak bio treći napadač, uz Frfu Mužinića i Marija Boljata. Međutim, Tomislav Ivić tražio je još jednog igrača koji bi bio četvrti takvog temperamenta, pa je hteo mene u Hajduku. Ipak, ja sam to saznao tek nakon nekog vremena od pomoćnog trenera Slavka Videnovića. Na kraju krajeva, srećan sam što sam postao Nišlija, što sam ostao u Nišu. Živim u tom gradu sa porodicom i davao sam sve od sebe da Radnički korača pravim koracima ka afirmaciji igrača koji su nosili dres dragog kluba tokom svoje karijere“, otkriva Slobodan Halilović.
Zlatna generacija Radničkog polako se kruni. S vremena na vreme druguje sa saigračima jednog vremena.
„Putevi nas vode na različite strane, ljudi su opterećeni možda nekim svojim životnim ciljevima, pa u ovom času priznajem da sem tog okupljanja veterana koji su igrali za Radnički u Evropi nema nekih posebnih inicijativa za viđenje ili eventualno angažovanje pri Radničkom. Ono što tom kolektivu nedostaje je sekcija veterana koja bi i danas možda mogla da pomogne, kao što to imaju Zvezda, Partizan i još jedan broj klubova u Srbiji. Dakle, slabo se viđamo. Mnogi smo zašli u godine, drugujemo sa unučadima, a neki su preselili se u večnost. Nema više Pantelića, Mitoševića, Rinčića, Beganovića, Mitića...“, setno će on.
Svoju vernost omiljenoj igri ispoljio je i kroz trenerski izazov. Radio je u Radničkom, vranjskom Dinamu, Zeti, Mogrenu, Jedinstvu Bijelo Polje, Lovćenu, pa u Emiratima, Kuvajtu. Trenirao je ,čak, i Dragana Stojkovića, aktuelnog selektora Srbije.
„Dragan Stojković Piksi služio je vojsku u Leskovcu i ja sam putovao iz Niša da treniram njega i Favzija Ramu, pokojnog i odličnog igrača koji je život izgubio u saobraćajnoj nesreći. Pripremao sam Piksija za ,nažalost, jako kratak period u Radničkom. Jer, Crvena zvezda ga je bila prepoznala i angažovala u svoje redove. Ne želim da se hvalim, ali imao sam dosta trenerskog uspeha. Nije mi bio cilj da budem uspešan trener, opredelio sam se za prosvetu. Ipak, otišlo je u drugom pravcu. Jedan od uspeha je i sa Mogrenom, plasirali smo se u 1.ligu SR Jugoslavije. Vodio sam Zetu protiv Kaunasa i Glazgov Rendžersa u dva kola kvalifikacija za Ligu šampiona. Kada smo igrali protiv Napolija sreo sam Rudija koji se seća eliminacije od Radničkog pre toliko godina. Mnogo volim fudbal, ali kome je ta ljubav potrebna. Danas su sportski događaji pretvoreni u komercijalizaciju. Ima mnogo uspomena, ali ko u to da poveruje. Obogatio sam svoj sportski život, ali penzionerski život mi ne odgovara, još mogu da dam fudbalu“, tvrdi Slobodan Halilović.
Profesor fudbala uživa autoritet, gradeći ga pored Miće Duvančića u beogradskom Radu, nasledivši Milana Živadinovića na „Čairu“. Profesor zna da je 24.aprila navršio se vek postojanja Radničkog. Uspesi iz prošlosti mogli bi postati vrednost koja bledi. Daleki san, doduše – ostvaren! Kada bi neko poput Halilovića seo na klupu Radničkog, možda bi tog stogodišnjaka ponovo videli u evropskim klupskim takmičenjima. Jer, kada je krcat, Čair je lepši.
„Postoji želja da se angažujem u radu Radničkog. To mi je još jedan san. Radnički ovog trenutka pao je na niske grane, rezultati nisu adekvatni vrednostima i istoriji tog kluba. Želja postoji, kao i mnogih mojih kolega, da uđemo u Radnički, ostvarimo evropske ciljeve. Sada je to daleko lakše nego onda kada smo mi igrali. Tako bi ponovo animirali publiku u Nišu, a san bi postao javnost“, zaljučio je naš sagovornik.
Dugo je trajao i još se ne predaje. Slobodan Halilović, sjaj i dijamantska vrednost niškog Radničkog iz najsvetlijih dana kluba iz „grada na Nišavi“. Mnogi sanjaju moćan Radnički i njega ponovo na krcatom Čairu.
Nije nemoguće...
