Krmpotić - Fudbal je nauka

Crvena zvezda sa Zlatkom Krmpotićem

Zlatko Krmpotić, bivši as Bačke Topole, Crvene zvezde, Genčlerbirligija i reprezentacije Jugoslavije

BEOGRAD – Uprkos teškoj povredi, Zlatko Krmpotić je izgradio super dobru karijeru u Crvenoj zvezdi. Počeo je kao napadač, a najviše pokazao u ulozi defanzivca. Nosio je i dres reprezentacije Jugoslavije za koju kaže da je, po kvalitetu, morala na Mondijalu ’82 u Španiji da stigne do same završnice planetarnog takmičenja.

Čuveni fotoreporter Sporta i Borbe, pokojni Dobroslav Popović Singa jednom je izustio: „Shvatio sam da rivalstvo Zvezde i Partizana nije mržnja, već pošteno i sportsko nadmetanje!“ Slično je razmišljao i Zlatko Krmpotić koji je u fudbalerima tima iz Humske pronalazio prijatelje, a niko od njega nije bio srećniji kada bi Delije proslavljale trijumf u svetkovini jugoslovenskog i srpskog fudbala. Reč je o sportsmenu pred kojim čovek treba da ustane i da mu se pokloni.

Rođen je 7.avgusta 1958.godine u Beogradu. Bio je napadač, pa postao defanzivac. Prvo se našao u Bačkoj Topoli iz koje je stigao u Crvenu zvezdu.

„Majka me rodila u Beogradu. Kao učiteljica radila je u Sremu, pa u Bačkoj i tako sam se ja našao u omladinskoj školi Bačke Topole. Igrao sam napadača. To je generacija braće Vujović, Blaža Sliškovića, Predraga Pašića. Bio sam golgeter. Takav sam došao u Crvenu zvezdu. Kasnije, kod Branka Stankovića, a nakon nekih loših igara u sredini terena, on me povukao nazad na poziciju desnog beka. To je nešto kao danas što igraju 3-5-2 i taj desni bek je kao krilo. Branko Stanković je još tada imao viziju današnjih trenera“, priča Zlatko Krmpotić.

U dresu crveno – belih boja odigrao je 397 mečeva, postigao je sedam pogodaka. Sa Zvezdom je slavio dve titule i dva trofeja u Kupu, a stigao je i do finala Kupa UEF-a.

„Mlađi sam od svih tih igrača sa kojim sam igrao: od Pižona Petrovića, Duleta Savića, Zorana Filipovića, a pre toga i Mihalja Kerija, Slavoljuba Muslina… Kasnije je došla generacija momaka koji su po godinama meni bili bliži. Pamtim ta druženja, predan rad. Imali smo trenera koji je ranije bio fudbaler Crvene zvezde. Sa Brankom Stankovićem smo sve to osvojili. Nažalost , finale Kupa UEF-a nisam igrao, bio sam na klupi, a sve prethodne utakmice odigrao sam. Žao mi je što nisam odigrao još te tri utakmice i da nanižem brojku do 400. U Zvezdi se nije rasipalo, ali nikada nije nikom ostala dužna u moje vreme, samo je mogla da da više nego što je pisalo u ugovoru. Nikada za Zvezdu ne bih rekao loše. Bila su teška vremena, pogotovo kada sam bio na čelu omladinske škole. Kada se pitalo Borisa Tadića i Mirka Marjanovića, to su bila jako teška vremena za Crvenu zvezdu“, naglašava Krmpotić.

Od onih sedam golova u Zvezdi, jedan je bio u 63.večitom derbiju, odigranom 29.novembra 1978.godine u Humskoj. Bilo je hladno, padao je sneg, Miloš Šestić nadmudrio je Petra Borotu, a strelci su bili još Nedeljko Milosavljević i Krmpotić. Podaci iz sportske dokumentacije govore da je Zvezda u njegovo vreme bila bolja od Partizana, od Dinama itekako, ali slabo je prolazila sa Hajdukom.

„Da ne budem skroman, jedan od najlepših golova na derbijima postigao sam ja u tom 63.derbiju. Borota je malo izašao, ja sam šutirao sa oko 20 metara, lopta je imala čudan efe, zaobišla je golmana i zarila se u rašlje. Uvek sam voleo da dobijemo Partizan. Nisam jedan od onih koji mrzi, svestan sam da bez jakog Partizana ni Crvena zvezda nema čemu dobrom da se nada. U to vreme nije se znalo kako ćemo proći u Banjaluci, Tuzli, Ljubljani, Nikšiću, Rijeci, Osijeku…Imali smo pripreme u Rovinju, mnogo više radili smo od Splićana i odemo te zime na kup utakmicu u Split i na poluvremenu je bilo 3:0 za Hajduk. Sećam se meča kada je umro Tito, da smo u ponovljenom meču pobedili sa 3:1. Baš smo teško izlazili na kraj sa Splićanima. Sa Dinamom je išlo lakše, mada bih sve tadašnje prvoligaše da pohvalim“, priseća se on.

Tim koji toliko voli stigao je do finala Kupa UEF-a, ali slavlje im je sprečila Borusija, odnosno sudija Mikeloti iz Italije.

„U to vreme bilo je evidentno suđenje na relaciji istok – zapad. Forsirane su ekipe iz Nemačke, Francuske itd. To što Steaua i Crvena zvezda nisu još koji put bile prvaci Evrope, to je zbog forsiranja fudbalskog zapada. Imali smo mi motiv, znanje do finala. U finalu i sudije i sportska sreća okrenuli su nam leđa. Jer, da je lopta Slavoljuba Muslina ušla u gol, a skakutala je po gol liniji, sve bi bilo drugačije. Obe finalne utakmice odigrali smo fenomenalno“, navodi Krmpotić.

U Zvezdu je stigao sa 17 godina. Onda je debitovao kod Gojka Zeca, a najzlatnije trenutke karijere doživeo je kod Branka Stankovića. Cenio ga je popularni Ambasador.

„Jako je bilo teško ući u prvi tim Zvezde. Debitovao sam u Nišu protiv Radničkog, jer Nikolić je imao žute kartone. Petrović, Krmpotić, Filipović, Sušić i Džajić igrali su napad, a pozadi Jelikić, Novković, Bogićević, Keri i Muslin. Branio je pokojni Boško Kajganić. Pobedili smo sa 2:0, nije me menjao, mislio sam da sam uspeo, ali nije me bilo tri meseca. Takođe, protiv Veleža sa Duškom Bajevićem, Vladićem, Marićem…ponesem dres sa brojem 11, jer DŽaja nije igrao. Posluži me Petrović i postignem gol, budem ocenjen kao igrač utakmice. Međutim, opet me nije bilo tri meseca u prvom timu. Dakle, bilo je tada teško ući u prvi tim“, nastavlja Krmpotić.

Malo je nedostajalo da postane fudbaler Hajduka tamo neke 1982. Ipak, Zvezda je sa njim produžila vernost sve do 1986.godine.

„Reprezentacija Jugoslavije je često boravila u Splitu na pripremama sa Miljanom Miljanićem, nudio je bolje uslove za rad koji je ’Čiča’ forsirao. Uz mene je stalno bio Ante Žaja koji je bio bivši igrač Hajduka. Nisam razmišljao da li je on znao da mi ističe ugovor. Godinu pre Slišković je prešao u Hajduk za velike pare. I ja sam se dogovorio za velike pare da pređem u Split. Kada sam došao u Beograd, po stvari, otišao sam na stadion i Dragan Džajić je sa mnom seo. VD predsednika bio je Pajica Zeković, ali DŽaja je sve radio. Uspeo me nagovoriti da potpišem ugovor za mnogo manje para od onih koje je Hajduk nudio mi. To, valjda, govori koliko volim Crvenu zvezdu. Uputio sam izvinjenje ljudima iz Hajduka, nadam se da su me razumeli“, objašnjava Krmpotić.

Za reprezentaciju Jugoslavije odigrao je 8 mečeva. Bio je sudionikom SP u Španiji. Moćan tim bledog učinka.

„U kvalifikacijama smo bili prvi, ispred Italije. Miljanić je forsirao Safeta Sušića koji posle vojske nije bio kakav je bio pre i kakav će biti kasnije. Vratio je Nikolu Jovanovića koji je sa Ostrva došao u Budućnost. Paja Pašić nije mu igrao, nije pozvao Sliškovića i Marka Mlinarića, a Vaha Halilhodžić sedeo mu je na klupi.  Bilo je mnogo nelogičnosti, mnogo loša atmosfera, afera oko kopački i slično. Posle prve utakmice i remija sa Irskom 1:1, tek tada su nas isplatili za kopačke. Protiv Španije smo pokradeni.  Da smo prošli dalje mislim da bi rukovodstvo FS Jugoslavije došlo sebi, da bi shvatili da treba vratiti tim iz kvalifikacija. Na kraju je Italija postala prvak sveta, a u kvalifikacijama su bili iza nas. Mislim da je kod nas najstručniji bio Ivan Toplak, ali nije mu se dozvoljavalo da svoje znanje primeni. Zato se doživelo što se doživelo“, tvrdi Krmpotić.

Mnogo je sjajnih trenutaka u njegovom životu, ali pamti i svoju tešku povredu, prelom noge.

„Mene je Miloš Milutinović vratio u reprezentaciju. Imali smo kvalifikacionu utakmicu protiv Bugarske u Beogradu. Bili smo u Zemunu na treningu. Dobijem nove kopačke, noga mi je zapela za ivicu atletske staze i pukla mi je fibula. Tada je to bilo strašno, nisu me operisali, nego namestili nogu . kasnije sam se mnogo mučio. Otišao sam u Tursku, uzeli smo Kup te zemlje. Predsednik je bio iz Prizrena, mnogo je ljudi iz Jugoslavije igralo tamo. Imao sam gotov ugovor sa Brižom, ali nakon te povrede Belgijanci više nisu računali na mene“, priča Krmpotić.

Ostao je u fudbalu, bio i trener i selektor. Još ima šta da ponudi najpopularnijem sportu.

„Trenersku karijeru počeo sam u Bačkoj Topoli. Bio u Grčkoj, u Kazahstanu, pet godina u Africi. Mogu još dobre dve godine da odradim. Boljka našeg fudbala što se uzimaju igrači od kojih imaš trenutnu korist, a ne dobri igrači. Jeste iskustvo čudo, ali uz iskustvo treba imati kroz igru stečeno znanje. Danas fakultetski obrazovani ljudi tvrde da mogu da se i oni bave fudbalom, a mi fudbaleri da se nismo mogli baviti naukom. Pa, fudbal je neka vrsta nauke. I za to treba mnogo vremena i iskustva da bi se nešto ostvarilo“, zaključio je Zlatko Krmpotić.

Nakon generacije Dragana Džajića koja je 1971.stigla do polufinala Kupa evropskih šampiona , poveznica sa onom koja je u Bariju dve decenije kasnije postala šampion Evrope, pa superiornost potvrdila šest meseci kasnije u Tokiju kao klupski prvak sveta, bila je Crvena zvezda iz 1979.godine u kojoj je nastupao i Zlatko Krmpotić. Stigla je do finala Kupa UEF-a, a onda su se neki drugi poigrali s njom. Međutim, bilo je i pamti se. Nešto prolazi, a Crvena zvezda i dalje svetli. Kao i ime Zlatka Krmpotića u njenoj blistavoj istoriji...