Titula sa Vojvodinom draža od one sa Zvezdom

BEOGRAD – Najavljivan kao veliki talenat, Dragan Punišić nije pokazao sve što je najavljivao u fudbalskom sportu. Pa, ipak, osvojio je titule šampiona Jugoslavije sa Crvenom zvezdom i Vojvodinom. Nakon okončanja karijere, sa porodicom živi u Španiji, gde je danas uspešan poslovan čovek.

Bio je lepotan sa nalepnice broj 180 iz albuma prohujale fudbalske mladosti. Bio je fudbaler sredine terena. Bio je neko kome su se mnogi divli, ali je naivno dobar čovek svakom verovao, pa svoj potencijal, makar što se tiče jednog broja klubova, nije do kraja iskoristio. Ali je uspeo u životu. I to je ono najvažnije.

Rođen je u Beogradu, 1.marta 1966.godine. Na ispravan način kretalo se njegovo fudbalsko stasavanje.

„Odrastao sam u opštini Rakovica, Kanarevo brdo, radnički kraj. Bio sam iz skromne porodice, ali detinjstvo je bilo lepo, toga se uvek rado sećam. Najlepši trenutak je kada sam otišao u Crvenu zvezdu da pokušam da treniram sa ostalim dečacima iz kraja. Polako se ulazilo u taj ritam, kroz mlađe selekcije Crvene zvezde i onda sam krenuo ozbiljnije. To je bilo 1976.i 1977.godine“, priseća se Punišić.

Da bi stigao do svoje Crvene zvezde, prvo je nastupao za Radnički iz Pirota, pa za „Real sa Nišave“. Iz Beograda se dobro videlo šta se zbiva na jugu, pa su ga  1987.godine doveli u Crvenu zvezdu. Sa njom je u junu 1988. Radovao se tituli šampiona zemlje.

„Prošao sam sve selekcije kluba i praktično sam Zvezdino dete. Igrao sam za sve selekcije Beograda i Srbije, pa za mladu reprezentaciju Jugoslavije. Nakon izlaska iz vojničkih redova sam nepunu sezonu proveo u Pirotu, onda sam godinu dana proveo u niškom Radničkom. Bio sam potreban, jer tada je Dragan Stojković otišao u Crvenu zvezdu, pa su mene tražili u Nišu. Bila su to jako lepa i profesionalna iskustva, sa fantastičnim uslovima za rad. Po povratku u Zvezdu, osećaj je bio poseban. To je ljubav koja traje za ceo život. U Zvezdi sam proveo najlepše dane. Bila je jaka konkurencija, vrhunska ekipa. Moja uloga pored takvih veličina bila je pomalo sporedna. Odlučio sam da krenem svojim putem, ali nije bila laka odluka. Meni je Zvezda zaista za srce prirasla“, iskreno će Dragan Punišić.

Kratko je proveo u Crvenoj zvezdi da bi osetio čari večitih derbija, a tada su bili praznici nad praznicima.

„To ne može da se opiše. Imate večite derbije u Brazilu, u Argentini, imate duel Real – Barselona, ali okršaji Crvene zvezde i Partizana nešto su posebno. Svi igrači, imidž u svetu onog vremena, celokupna istorija to potvrđuju“, naglašava Punišić.

Nastupao je, potom, dve godine za Vojvodinu. Titula i sa klubom iz „srpske Atine“. Maras, Mijić, Vorkapić, Gaćeša, Vujačić,  Jokanović, Joksimović, Mihajlović, iskusni Šestić, Šapurić,  on..., uspeh je došao. Padali su svi, pa i glavni konkurent, Crvena zvezda. Bilo je 3:1 za „Vošu“ u direktnom okršaju.

„To su jako lepi momenti, jako dragi trenuci. Zvezdaš sam u srcu i ona je uvek bila dominantna, pa je osvojiti titulu sa Zvezdom bilo malo lakše. Do titule sa Vojvodinom bilo je teže doći, pa mi je taj uspeh za nijansu draži. Vođeni smo tada mladim, ali odličnim trenerom Ljupkom Petrovićem. Napravio je odličnu ekipu, predvođenu Tozom Šapurićem i iskusnim Milošem Šestićem. Dobro smo igrali, pobeđivali. Zvezdi i Partizanu dali smo po tri, Dinamu četiri, a Hajduku dva pogotka. Bilo je to u vreme kada je svaki prvoligaš Jugoslavije imao po dva – tri vanserijska igrača. Zaista, to je momenat jako važan za mene. Dakle, mnogo volim Crvenu zvezdu, ali nešto draža mi je titula za Vojvodinom“, priznaje Dragan Punišić.

Iz redova šampiona nije se vratio u Zvezdu ili otišao u inostranstvo, nego je  završio na „Kantridi“. Dres Rijeke nosio je godinu dana.

„Nakon osvajanja titule, Vojvodina je doživela velike promene. Otišao je trener, pa nekoliko važnih igrača i struktura se uzdrmala, borili smo se za opstanak. U Rijeci sam imao puno prijatelja, dobijao informacije od Kustudića, Radovića, Avramovića. Moj drugar iz Crvene zvezde Dušan Kljajić tada je igrao u Rijeci. Bili su izvanredni uslovi i dobri ljudi. Ne kajem se, jako lepo iskustvo. Onda sam ispred ratnog vihora otišao u Španiju“, nastavlja on.

Završio je u Kasteljonu. Priznaje da je zadovoljan inostranom karijerom.

„Kada pogledam iza sebe, moglo je biti i bolje, ali ja sam prezadovoljan. Španija je izuzetno lepa zemlja koja nudi mnogo, među vodećim je u svetu. Plan je bio Italija ili Francuska ali stigla je ponuda iz Španije, došao sam u Kasteljon. Na nesreću, dok smo pregovarali, ispali su u 2.ligu . Ipak, došao sam i odigrao dve sezone. Onda sam odlučio da odem, video sam da klub nema perspektivu povratka u najjače takmičenje. Ja sam želeo više, otišao sam u Portugaliju i tamo proveo pet sezona“, analizira Punišić.

Završio je karijeru i jako malo proveo u fudbalu, nakon aktivnog igranja.

„Završio sam trenersku školu, fakultet u Novom Sadu, ali su u Španiji počeli da štite svoje trenere. Da bi nostrifikovali diplomu trebao sam tri godine raditi u svojoj zemlji na profesionalnom nivou. Meni je to bio dug period. Ovde gde živim, u Kasteljonu je svetski centar za keramiku, pa sam ušao u biznis. Dakle, nisam vezan direktno za fudbal, ali ga pratim i ovde često idem da komentarišem  utakmice Kasteljona na radiju i televiziji. Mada, česta putovanja po svetu sprečavaju me da to radim češće“, govori Punišić.

Ima mnogo prijatelja u Beogradu, Pirotu, Nišu, Novom Sadu, u Rijeci. Ponosan je na sve njih.

„Sport otvara mnoga vrata, a ljudi u njemu su druga ’fela’. Taj ambijent je mnogo zdraviji od nekih drugih. Sportisti žele da se bore, povezuju. Imam širom sveta mnogo prijatelja. Sretnem ih, razmenimo iskustva, sada i oko biznisa, ali uvek i na taj način želim da predstavim kulturu i običaje moje zemlje. Sport je čudo. Ljudi me i danas u Španiji prepoznaju, nude da lakše obavim svoje poslove, baš lepo iskustvo“, ističe on.

Svestan je da ga Beograd i Srbija čekaju raširenih ruku, ali još nije doneo odluku da se vrati kući.

„Život piše romane, neko je lepo rekao. Vezani smo za decu, oni su ovde poslovni ljudi. Ja pet puta najmanje u toku godine dođem u Srbiju. Malo u Španiji, malo u Srbiji, tako ćemo raditi. Ovo je vreme globalizma, sasvim je svejedno gde se živi, za dva – tri časa avionom stignemo gde hoćemo“, zaključio je Dragan Punišić.

Fudbal je igrao kada su u Crvenoj zvezdi, Vojvodini, Radničkom – pirotskom i niškom, Rijeci svi mogli da čine prvi tim, a Prva liga Jugoslavije bila jako zanimljivo i kvalitetno takmičenje. Tamo gde je nastupao ostavljao bi odlične utiske, ali ostaje žal što nije bilo i više. Često nije bilo do njega, a da jeste – sve bi bilo još impresivnije.

On se drži narodne da ne valja kukati za prosutim mlekom i u sećanjima čuva ono najlepše i najvrednije.

I korača dalje...