Titula sa Partizanom, kruna karijere

Zvonko Popović

BEOGRAD – Zvonko Popović je nosio dres Partizana u prvoj polovini devete decenije prošlog veka. Sa „crno – belima“ radovao se tituli 1983., a zavidnu karijeru upotpunio je u inostranstvu. Danas je skaut Partizana i doprinosi pokušajima svog tima da stignu do šampionske titule. 

Igrao je u Partizanu, kada su crno – beli bili miljenici ne samo pristalica tog tima nego svih koji su umeli da nagrade dobru igru, protkanu kombinaciju, gol, pobedu, titulu. Doduše, bio je fudbaler manevarskog zadataka, ali sačuvati svoj bekovski prostor bilo je već pola uspeha. 

Rođen je krajem 1961.godine u Šapcu, ali Krupanj definitivno je deo njega,  osvojio mu je srce za sva vremena.

„Majka mi je iz Šapca, pa sam u tom gradu rođen 24.decembra 1961.godine. Detinjstvo, školovanje i mladost proveo sam u Krupnju. Sa 15 godina došao sam u Partizan. Igrom slučaja, poslednjih godinu i po dana živim u Krupnju“, započeo je svoj razgovor Zvonko Popović.

Bio je u jako složenoj situaciji u aprilu 2020.godine. Korona virus ga je pokosio, ali uspeo je, oživeo je.

„To je težak period u mom životu. Bio sam u bolnici 14 dana. Tada se pričalo o virusu korona, bilo je tada mnogo nepoznanica. Razboleo sam se, sva sreća da nisam bio na respiratoru. Za tih 14 dana smršao sam 11 kilograma. Kasnije je bilo nekih dva meseca prilično teško, mučio sam se. Volim mnogo da trčim, ali tada jedva da sam i šetao. Odem do stadiona Partizana, vidim društvo, vratim se kući. Danas je sve dobro, nemam nikakvih posledica i sve je u najboljem redu“, priseća se Popović.

Karijeru fudbalera započeo je u Rađevcu, kao omladinac. Partizan je bio ljubav, cilj, želja.

„Igralo se tri godine za pionire, tri godine za omladince. Igralo se sa tri i četiri godine starijim od sebe. Živorad Stepić, nastavnik fizičkog vaspitanja bio mi je prvi trener u Krupnju. I danas ga vidim, ispričamo se, on ima 80 i koju godinu. Igrao sam za pionirsku ekipu Rađevca, igralo se po regionima, pa selekcija Srbije, pa turniri republika i pokrajina na Cetinju. Bio sam pozvan i u pionirsku reprezentaciju Jugoslavije na Košutnjaku, odigramo prijateljsku utakmicu protiv Partizana i tu me primetio Vladica Kovačević. To je bilo 1977.godine. Odigrao sam tri godine za omladince Partizana. Otac mi je poginuo kada sam imao 12 godina, a taj čovek me izveo na pravi put, mnogo mi je pomogao, zvao sam ga ’ćale’. Bio sam omladinski reprezentativac Jugoslavije, pa prvi tim Partizana, mlada reprezentacija i život je tekao dalje“, analizira Zvonko Popović. 

Beograđani su tada imali moćan tim. Stojić, Zalad i Omerović, pa Rojević, Klinčarski, Varga, Mance, Đelmaš, Nikodijević, Živković, Kolb, Smajić, uvek legendarni pokojni Moca Vukotić, bio je na zalasku karijere itd. Nije se Popović uplašio konkurencije. 

„Bio sam mlad igrač. Bio sam željan igre, uspeha. Tada je bilo daleko teže postati prvotimac nego danas. FS Jugoslavije imao je čudno pravilo, pre 28.godine niste mogli otići u inostranstvo. Možete zamisliti igrače koji u naponu snage igraju skoro celu karijeru u jednom takmičenju i jednom klubu. U Partizanu je bilo izuzetno teško izboriti se za status prvotimca. Morali ste zaista da budete talentovani i kvalitetni, da mnogo radite da dobijem priliku pre Nikice Klinčarskog ili Dževada Prekazija, Moce Vukotića, Ace Trifunovića...To su igrači koji su obeležili jednu epohu jugoslovenskog fudbala. Dakle, jako je teško bilo ući u prvi tim. Međutim, imao sam čudno pravilo i potrebu da posle srednje škole odslužim vojsku u Pančevu. Po povratku sam vredno radio, došao do prvog tima i nanizao nekih 70 utakmica, ukupno 198 utakmica zvaničnih, domaćih, prijateljskih, inostranih. Imao sam i peh da igrajući u Dubaiju za mladu selekciju Jugoslasvije povredim koleno, bio sam operisan, tekla je pauza. To me usporilo u karijeri. A bio sam na spisku za A reprezentaciju kod Toze Veselinovića i Tome Kaloperovića. Zadovoljan sam karijerom“, naglašava Popović.

U šestom mesecu 1983.godine u poslednjem kolu sezone Partizan i Velež odigrali su u Humskoj nerešeno 1:1. Pogodak Slobodana Rojevića bio je dovoljan da se promovišete u šampione Jugoslavije. Eto jednog od najdražih trenutaka u karijeri Zvonka Popovića.

„To je bila sezona za priču. Trener je bio Miloš Milutinović, a pre njega u prvi tim uveo nas je Toma Kaloperović. Dragan Mance, Zoran Dimitrijević, Vlada Vermezović... Posle Kaloperovića došao je Milutinović i krenemo loše u sezoni. Kasnije je sve to bilo bolje i bolje i postali smo šampioni. To mi je najdraži uspeh, biti najbolji pored Zvezde, Hajduka, Dinama, Sarajeva, Željezničara, Rijeke...Jedno prelepo prvenstvo, još lepše uspomene na to doba“, priča Popović.

Večite derbije tada je posmatralo 55 hiljada ljudi u Humskoj, često i svih 100 hiljada duša na crvenoj strani Topčiderskog brda. Ono vreme i ovo sadašnje, ma greh je to i porediti...

„To se ne može porediti. Tada su bile daleko kvalitetnije utakmice. Sada imamo derbije na tribinama, a na terenu uspavanka. Nije bilo ovakvog naboja. Tada smo dolazili zajedno na stadion, često i peške. Sada vas čuva policija. Ono naše vreme je bajkovito u odnosu na ovo danas što imamo. Dešavalo se da pojedinci odigraju loše, ali timovi su ostavljali dobar utisak, svi su bili zadovoljni. Ovo je čudovište, a ne derbi. Ovo su bleda vremena u odnosu na ona naša“, kaže Zvonko Popović.

Bio je na čestim putovanjima cimer sa Fahrudinom Omerovićem. Čuveni golman govorio nam je da je Zvonko Popović veliki čovek, drug u svakoj prilici. U kontaktu je sa drugarima iz vremena zlatnih.

„Sa Omerom se čujem makar jedan put nedeljno. Kada je odlazio iz Partizana načinili smo takav oproštaj da je za nezaborav. On sa porodicom živi u Turskoj. Ostali smo prijatelji za sva vremena. Viđam se sa nekadašnjim drugarima. Skauti smo u klubu Ilija Zavišić, Slađan Šćepović, Rade Zalad, Zvonko Živković, Aco Trifunović. Često se viđam sa Rankom Stojićem, Milošem Đelmašom, Vladom Čapljićem, Vladom Vermezovićem...Uvek se radujem takvim susretima“, nastavlja Popović.

Igrao je u Budućnosti iz tadašnjeg Titograda, jedno vreme i u novosadskoj Vojvodini, ali i u Francuskoj. Čoveku ništa drugo ne preostaje nego da kaže da je zadovoljan ili da nije. Zvonko Popović u lepim sećanjima čuva svoje igračko doba.

„Bio sam godinu dana u Budućnosti. Mlad reprezentativac, a u Partizanu igraš, pa ne igraš i tražio sam da odem negde da igram konstantno. Rade Zalad je bio tamo, a dobar sam bio sa pokojnim Batom Bulatovićem. Tada su bili golman Simeunović, pa braća Brnović, Božović, Vlahović, igrao sa Dejom Savićevićem. Po povratku sam tražio da odem u Vojvodinu. Tada je Ljuba Španjol pravio sjajan tim koji je ubrzo postao šampion Jugoslavije. Ja sam otišao u Francusku i tamo proveo tri godine. Sve je moglo biti bolje, znam da je ona povreda učinila mnogo da ne uspem više. Ipak, zadovoljan sam ostavrenim. Kasnije sam se vratio kao trener u svoj Partizan i danas sam u omiljenom klubu“, analizira Popović.

Ostao je veran svom Partizanu, često radi sa mladima. Ima li talenata u Srbiji, ali i u Srpskoj, pošto sa crno – belima često odlazi na kampove, levo od Drine? Ako menadžeri i preambiciozni roditelji budu toj deci želeli što im i Zvonko Popović  želi,  onda za fudbal ovih prostora ne treba strahovati.

„Dve decenije sam kao trener u mlađim selekcijama Partizana i četvrtu godinu sam skaut u Partizanu. Moja prva generacija je 1987.godište. Radio sam sa njima četiri ili pet godina. Uzeo sam deo generacije i od pokojnog Dušana Trbojevića. Trenirao sam Milana Bojovića, Marka Simića, Sašu Marijanovića...Onda sam uzeo generaciju 1994. Ona je iznedrila Acu Mitrovića, najboljeg strelca reprezentacije svih vremena. Pa, Lazar Marković, Nikola Ninković, Marko Živković... Iz te generacije 18 igrača igra profesionalno u Srbiji i u inostranstvu. Onda sam počeo 2004.godište da treniram gde su Baždar, Petković, Vanja Vlahović, Trifunović...Čini mi se da sam kao trener učinio više u Partizanu nego kao igrač. Mislim da imam razloga da se hvalim, ali neka o tome govore drugi“, zaključio je ovaj veliki partizanovac.

Zvonko Popović – taj je vreme, ono i ovo, uvek merio onako kako treba.

I po ukusu svih...

LAKTAŠI

„Dolazim često u Laktaše, tamo Partizan organizuje svoje kampove. Dođem, pogledam, preporučim Partizanu. Malog Ilića, štopera iz prvog tima Partizana, video sam na kampu u Laktašima, preporučio sam ga i uspeo je. Drago mi je zbog toga“, kazuje Zvonko Popović.