Vladimir Jocić: Fudbal je moj život

Vladimri Jocić

BEOGRAD – Vladimir Jocić trebao je da zaigrao u Crvenoj zvezdi, ali nije želeo da potpiše ugovor na 10 godina. Potpunu afirmaciju doživeo je u niškom Radničkom, a golgeterski talenat ispoljio je u kruševačkom Napretku. U Partizanu je stekao dodatnu afirmaciju. Danas kao trener čini sve da fudbalu ovih prostora svane na duže vreme.

Igrao je fudbal kada je on bio ljubav svih. Danas svaki put nije tako. Drugačiji je pristup, neko čudno poimanje, drugačije su navike. Možda smo drugačiji i mi.

Rođen je 29.novembra 1953.godine. Kaže da Žitni Potok i danas žubori kao najlepša pesma, kao u bezbrižnom detinjstvu i razigranoj njegovoj mladosti.

„Žitni Potok je prelepo selo nadomak Prokuplja. Ima najbolju klimu, možda i najčistiji vazduh u Evropi. Razvijali smo se kao deca srećno i bezbrižno. Kada god pomislim na Žitni Potok, svoj rodni kraj, neko ushićenje prođe mi kroz telo“, na svoj način započeo je razgovor Vladimir Jocić.

I danas u rodnom mestu ima bližih srodnika.

„Brat mi živi tamo sa svojom porodicom. Uvek se uz praznike spremim i posetim ih. Kada god se ukaže prilika ja posetim svoj rodni kraj“, nastavlja Jocić.

Karijeru je započeo u Topličaninu, pa stigao u Crvenu zvezdu, ali negde je počelo da škripi. Potpunu afirmaciju doživeo je u niškom Radničkom, pa skoro dve godine proveo u Partizanu. Ponosan je na činjenicu da je bio vojnik crno – bele armije.

„Ja sam ponosan na sve klubove u kojim sam igrao. U Crvenoj zvezdi nistam ostao, jer nisam želeo da potpišem ugovor na deset godina. Tada je bilo u modi da se sa igračem potpiše ugovor na punu deceniju. Tada je u praksi bilo da vernost nekom klubu potpišete na četiri godine. Međutim, Zvezda je počela nešto da izmišlja i ja sam jedini igrač koji nije hteo to da potpiše. Tako sam otišao iz Crvene zvezde“, pojašnjava on.

Posebno efikasan bio je u Napretku iz Kruševca, za dve godine tridesetak golova. Onda 20 i nešto pogodaka u dresu nikšićke Sutjeske, pa desetak golova u ulozi povratnika u „Lazarevom gradu“, pa odlična izdanja u Radničkom iz Niša, a onda turski Kodžaeli, te Kolubara. Baš dug put i prilično je popločan uspesima.

„Igrao sam deset, skoro jedanaest godina u jugoslovenskoj prvoj i drugoj ligi. Igrao sam fudbal što sam ga jako voleo. Za to vreme postigao sam više od 90 golova. I to je jedno veliko zadovoljstvo i za mene i za navijače koji su punili stadione. Jer, fudbal se igrao najviše zbog tih navijača. Najveće zadovoljstvo za igrača je kada istrči na teren, stadion pun, navijači u euforiji. Danas gledate utakmice na koje dođe 50 ili 500 ljudi, a kapacitet je 30.000 ili 50.000 mesta. Zaboravili smo da se fudbal igra i zbog navijača“, podvlači Vladimir Jocić.

Nije se ostvario san da obuče dres reprezentacije Jugoslavije.

„Igrao sam nekoliko utakmica za olimpijsku reprezentaciju i trebao sam da idem na prvenstvo u Hongkong. Međutim, nije me pozvao Ivan Čabrinović. Nekoliko godina kasnije pitao sam Čabru zašto me nije poveo, a dao sam 20 i nešto golova u ligi te sezone, rekao mi je da me je zvao da umesto u Zvezdu dođem u Galeniku, današnji Zemun, čiji je on bio trener. Pokušao sam objasniti da nisam otišao u Rakovicu nego u Crvenu zvezdu, ali teško je bilo šta reći“, govori Jocić.

Kao trener ostavio je traga u ČSK-u iz Čelareva, Big Bulu iz Bačinaca, zanimljivo čak četiri tima istog naziva Radnički: iz Kragujevca, Niša, Pirota i Šida, a radio je i u još nekim klubovima.

„U moje vreme najlakše je bilo igrati. Danas je sve drugačije. Naši sportski savezi zaboravljaju da smo bili velesila u fudbalu, rukometu, vaterpolu, košarci... Drugačija su bila okupljanja, selekcije, a treneri su nam radili u najvećim klubovima Evrope i sveta. Međutim, stalo se s tim. Nema organizacija koji bi stale uz trenere. Danas treneri iz kopački odlaze na trenerske klupe i brzo se potroše. Nisu išli željenom putanjom. Preko noći postanu glavni treneri, pa nestanu preko noći. Još dosta vremena će proteći da se vrati normalno stanje“, smatra Vladimir Jocić.

Nekada je fudbal bio igra, pa postao zabava, šala, industrija, biznis. Moramo da se menjamo. I svoje  navike, ako želimo da se koliko – toliko približimo Evropi. Jer, možemo mi da volimo Partizan, Crvenu zvezdu, Radnički, TSC, Čukarički, Vojvodinu, Borac itd, evropski klubovi su nemilosrdni. Bogati su, moćni, za nas nedostižni, bar u ovom trenutku.

„Tako je. I ranije su ti klubovi bili jači od naših klubova, a Zvezda je bila evropski i svetski prvak. Igrači, treneri moraju da zriju. Mančester Siti četiri godine nije mogao da bude prvak Evrope, a potrošio je ko zna koliko milijardi evra. Kada se sve neophodne faze prođu, tada se može očekivati uspeh“, pojašnjava on.

Već dve godine u Ulcinju , u Crnoj Gori, organizuje se „Mundijal prijateljstva“. Poslednja tri leta Željina legenda Nikola Nikić nešto slično, ali u manjem obimu, priređuje u rodnom Skugriću kod Modriče. Sretnu se , ispričaju i druže brojni prijatelji koji, da je do njih bilo, Jugoslaviju bi učinili večnom. I Vladimir Jocić je deo tih manifestacija.

„To su neverovatna iskustva. Sretnete prijatelje nakon 30, 40 ili 50 godina. To je neopisiva radost. Na terenu smo bili ljuti rivali, a izvan terena kao braća. Danas u restoranu teško možete da vidite zajedno dva igrača Zvezde i Partizana, odnosno Hajduka i Dinama, Sarajeva i Željezničara... U moje vreme je drugarstvo bilo na prvom mestu. Nema više plemenitosti, sport je prešao neku drugu granicu. Gledaju se određeni interesi, a najmanje se gledaju interesi igrača i ljudi koji su u fudbalu“, obrazlaže Jocić.

Srbija će naredne godine da nastupi na EP u Nemačkoj, nakon 24 godine. Na nadu svako polaže pravo, ali bilo bi lepo da „Orlovi“ prelete bar one prve prereke.

„Ima još dosta vremena do tada. Pojaviće se neki novi igrači, neki će možda okončati karijeru. Zahvaljujući Draganu Stojkoviću Piksiju otići ćemo tamo, a sada se bacaju drvlje i kamenje i na njega i na sve što je postignuto. Takvi smo mi. SP je nešto gde dolaze najbolji u svetu, najbolji pojedinci svoje zemlje, pa je teško ostvariti nešto. Slično je i na šampionatima kontinenta. Mi imamo dosta talentovane dece, ali imaju određeni zastoj i još nismo pronašli način kako da ta deca brže se prilagode u seniorskim pogonima. Kada to postignemo, pronađemo tu formulu, mnogo brže ćemo napredovati. Mi smo nacija koja igra iz inata, pa neće biti čudo ako pobedimo bolje od sebe. I nas može svako pobediti kada se opustimo“, nastavlja Vladimir Jocić.

On će, tako je odlučio, u sportu ostati i o fudbalu pričati dok bude živeo.

„Fudbal je moj život. Još radim, pokušavam da prenesem iskustvo. Radim po klubovima. Često na stadionu Partizana razmenjujem iskustva sa Ilijom Zavišićem, Radetom Zaladom, Zvonkom Popovićem, Zvonkom Živkovićem. Družimo se često, ima se šta čuti i za reći. Normalno, fudbal nam je na prvom mestu, fudbal nam je u srcu i mi ne možemo bez toga“, zaključio je nekada rasni golgeter.

Ima ljudi koji sa strane posmatraju i ćute, a kada porogovore – uvek imaju šta da izuste. Vladimir Jocić malo govori, ali puno kaže. Da mladi ljudi od njega puno nauče.

Ono sportsko i šmekersko...