Damir Špica preuzima pehar

BANJALUKA – 11.maja 1988.godine u finalu Kupa Jugoslavije Borac je u Beogradu savladao favorizovanu Crvenu zvezdu i postao jedini drugoligaš koji se domogao vrednog odličja. Tako je fudbaler sredine terena Damir Špica dobio priliku da, kao kapiten, prvi prigrli trofej neslućenih vrednosti.

Uspomene, uspomene! Punih 36 godina od podviga Borca. Jedini je jugoslovenski drugoligaš koji je osvojio najmasovnije klupsko takmičenje te zemlje. Imao je niz vrhunskih asova u svojoj istoriji, ali jedna geneacija upisana je zlatnim slovima. Karalić, Malbašić, Mataja, Bilbija, Lipovac, Špica, Durgutović , Matejić, Beširević, Popović, Lupić, rezervisti Šijaković i Lemić, te trener Husnija Fazlić nadvisili su i nadmudrili su četu Velibora Vasovića, sve same velikane, a to su: Stojanović, Milojević, Marović, Jurić, Radovanović, Krivokapić, Binić, Prosinečki, Cvetković, Stojković, Đurović, odnosno  Joksimović. Od svih njih, jedan as je prvi dodirnuo pobednički pehar.

Rođen je u Banjaluci, 11.novembra 1962.godine. Rado ponavlja da mu je Banjaluka – druga majka!

„Od rođenja sam vezan za Banjaluku. Kratko sam samo napustio ovaj grad, kada sam igrao par godina u inostranstvu. Vratio sam se , potom, u Banjaluku. Ne mogu bez  nje“, započeo je razgovor Damir Špica.

Fudbalski je stasavao u Naprijedu. Poznati novinar i publicista Tomo Marić rekao bi - tamo odmah preko Vrbasa, te u mlađim selekcijama Borca. Za seniorski tim za 12 sezona nanizao je 584 utakmice, postigavši 55 pogodaka. I danas je za Špicu Borac priča koja nema kraja.

„Rođen sam i stanujem u naselju Mejdan. Tu funkcioniše Naprijed, klub izuzetno jake tradicije. Iz tog kluba mnogi igrači su došli u Borac i nastupali za njega. Igrali su prave uloge, ne samo one epizodne. Bili su to sve veliki igrači, istinski asovi. Ja sam svoju karijeru započeo kod Milana Vlajića, vidim ga i sada, kada se okupljaju veterani Naprijeda. Tu sam trenirao do svoje 17.godine, a onda sam otišao u Borac na insistiranje Husnije Fazlića. Godinu dana igrao sam za juniore Borca. Taj klub imao je praksu da svake godine neko pređe u seniorsku selekciju. Iz moje generacije priključeni smo golman Jakovljević i ja. Reč je o ekipi koja je ispala iz Prve lige Jugoslavije. Svi su ostali na okupu, otišao je jedino Abid Kovačević. Pobedili su upornost, želja, htenje i na kraju uspeo sam da se izborim za status prvotimca. Osim godinu dana provedenih u vojsci, do odlaska u inostranstvo igrao sam standardno“, priseća se Špica.

Borac je imao svoje trenutke, velike i male, poraze i pobede, ali 11.maj 1988.godine nikada se ne može zaboraviti. Na stadionu Partizana pobedili su favorizovanu Crvenu zvezdu golom Lupića. Čudan osećaj i danas drži mnoge, pa i tadašnjeg kapitena Banjalučana.

„Mi smo tada bili drugoligaši. Do finala smo imali niz teških utakmica. Doduše, finale sa Zvezdom bila je najteža, najvažnija utakmica za nas. Imali smo do finala prvoligaše Osijek, Prištinu, Vojvodinu, Spartak. Sve se dobijalo na mišiće. Onda u ¼ finalu rival je bila Vojvodina. U Novom Sadu izgubimo 3:0 i mnogi su nas tada otpisali. Međutim, dogodi se ta famozna utakmica u Banjaluci koju smo mi dobili 6:1. Vojvodina je bila preozbiljna ekipa koja će godinu kasnije biti šampion Jugoslavije. Sećam se da je pao sneg. Uđemo u utakmicu i prvo poluvreme rešimo sa 1:0.  U 60.minutu bilo je 3:0 za nas, onda je ’Voša’ smanjila rezultat, ali je Lupić dao dva i Beširević jedan i mi smo ostvarili visoki trijumf. Potom je došla jako teška utakmica u Prištini, odigramo 1:1, a u revanšu nije bilo golova. Nije bilo ni prednosti gola u gostima. Izvođeni su penali. Imali smo velemajstora među stativama Tonču Jakovljevića, četiri utakmice rešio je na penale. U finalu u Beogradu, tog 11.maja 1988.godine, dogodilo se čudo nad čudima. Borac je tada postao 40.osvajač Kupa Maršala Tita. Znači, prvi put za četiri decenije jedan drugoligaš uspeo je doći do trofeja. Bilo je neopisivo. Crvena zvezda imala je svoje šanse koje nije iskoristila, ali mi smo bili ekipa koja je četiri ili pet godina bila na okupu. Drugo poluvreme odigrali smo odlično, bili smo ravnopravni sa Zvezdom. Tada je Durgutović centrirao, a Lupić dao gol. Beograđani su imali penal, ali je šut Stojkovića zaustavio pokojni Karalić. Nakon toga, imali smo utisak da se igralo dva dana neprekidno da Zvezda ne bi dala gol. Najlepši momenat u mojoj karijeri je kada sam iz ruku predsednika Predsedništva Socijalističkog saveza omladine  Jugoslavije Milana Janjića primio srebrni pehar. Našoj sreći tada nije bilo kraja“, prelistava po sećanjima Damir Špica.

Fudbaleri Crvene zvezde su se tada poneli sportski, džentlmenski, gospodski.

„Sve je bilo više nego korektno od igrača Crvene zvezde. Jedan po jedan, predvođeni kapitenom Draganom Stojkovićem Piksijem, prilazili su nam i čestitali na velikom uspehu. Shvatili su da su zasluženo izgubili, a dekor je bio veličanstven“, ističe Špica.

Neki od bisera slavne Borčeve prošlosti više ne sjaje, ali od živih aktera tog finala viđa neke, okupljaju se, evociraju uspomene na ono što je bilo, a bilo je.

„U Banjaluci često viđam Malbašića i Bilbiju. Često dolazi iz Gradačca Durgutović, on je banjalučki zet. Pre nekoliko dana vratio se da živi i radi u Banjaluci Božur Matejić. Nažalost, napustili su nas Slobodan Karalić, Suljo Beširević, Milorad Slavnić, Nenad Gavrilović, Husnija Fazlić. Čujem se sa Lipovcem, Lupićem, Popović je nedavno dolazio. Tončo Jakovljević je u Delnicama. U kontaktu sam i sa ostalim nekadašnjim saigračima. Dakle, kontakti nisu prekinuti. Vidimo se ili se čujemo, ako ne svakodnevno, a ono makar jednom mesečno“, priča Špica.

Njega je dalje put vodio u Grčku, pa na Kipar, pa je u Grčkoj okončao karijeru sa  37 godina.

„Kada sam odlazio iz Banjaluke, 1991.godine, bio sam najbolje ocenjeni zadnji vezni fudbaler u Jugoslaviji. Imao sam ponude iz Španije, Belgije, Austrije... Sve je bilo neizvesno, a ja sam imao 28 godina i nije mi se čekalo. Da sam se strpeo desetak dana možda bi finansijski bolje prošao, otišao bih u Španiju ili u Nemačku. Međutim, u jednom trenutku pojavili su se Grci, bili su najkonkretniji. Otputovao sam u Atinu i sve dogovorio. Potpisao sam za Atinaikos koji je te godine igrao u Kupu pobednika kupova. Jer, u finalu Grčke našli su se sa Panatinaikosom i izgubili, a rival je bio i šampion Grčke. Nezaboravne dve utakmice odigrali smo protiv Mančester junajteda. Oba meča završena 0:0, poraženi smo u drugom produžetku. Bili su stvarno jaka ekipa u kojoj su nastupali Šmajhel, Palister, Brajan Robson...To je za Grke bio ogroman uspeh. Tu sam fantastično odigrao četiri godine, onda sam godinu dana proveo na Kipru, a nakon toga vratio sam se u Grčku i tu okončao karijeru. Godine 1999.vratio sam se u Banjaluku. Bio sam 2003 i 2004.godine pozvan od istog predsednika i proveo sam na Krfu po godinu dana kao direktor i trener u Prvoj ligi Grčke. Danas sa svima njima imam kontakte“, nastavlja on.

Ostaje žal kod Damira Špice što nije nastupio za reprezentaciju Jugoslavije. Doduše, da je meč protiv Austrije bio malo kasnije, posle Borčevog uspeha u Kupu Jugoslavije, sve bi možda bilo drugačije.

„Sećam se kada je reprezentacija bila u Zagrebu. Došao mi je Hune Fazlić i saopštio da trebamo otići u Zagreb, on i ja. Tamo su nas dočekali Miljan Miljanić i Ivica Osim. Ja sam Osima viđao i u Grčkoj, bio je trener Panatinaikosa i često smo se čuli telefonom, umeli otići na zajednički ručak ili večeru. I tada mi je selektor rekao da dva vezna igrača ne može da vodi u Italiju, odlučiće se da li će to biti Refik Šabanadžović ili ja. Otišao je ’Šaban’. Dakle, nisam nastupao za državni tim, bio sam blizu, ali sam imao izuzetno poštovanje selektora i to mi je mnogo značilo“, govori Špica.

Kada više nije igrao bio je funkcioner u svom Borcu. Uvek će, naglašava, biti ljubavi između njega i velikana iz Platonove.

„Punih 12 godina igrao sam u Borcu. Za to vreme preturio sam mnogo toga preko glave. Igralo se i u drugoj diviziji, protivnici nisu bili atraktivni, a mladost traži veliku životnu scenu. Nije se imalo ni dovoljno novaca. Međutim, bili smo ekipa željna dokazivanja i uspeha. Hteli smo da ostanemo upisani u klupskim analima. Dolaskom Fazlića za trenera sredinom osamdesetih godina prošlog veka on je formirao ekipu. Igrali smo tri ili četiri godine zajedno , uz dve male izmene. Uzeli smo kup i sve je krenulo na bolje, otišao je Fazlić i došao je Josip Kuže. Jedan jako kvalitetan trener i fudbalski znalac, veliki motivator. Ušli smo u Prvu ligu Jugoslavije, ljudi se počeli vraćati na stadion. Sve ostalo je istorija. Ljubav između Borca i mene je ogromna. Jeste da danas nisam tamo. Dao sam Borcu dosta utakmica, on je meni dao ime i  neka ta ljubav bude ogromna dok ja budem živ“, zaključio je on.

Borčevi asovi, a Damir Špica jedan je od onih koji su mu pozlatili istoriju, sa dosta sete i ushićenosti govore o 11.maju 1988.godine. Proći će ko zna koliko još vremena, a sećanje na taj događaj neće da izbledi.

Tako će duže trajati...

Borac pred meč sa Zvezdom