“Đokovićevo pismo” kruži svetom

Od Aristotela do današnjeg dana najumnije glave slale “pisma” celom planetom Zemljom, upozoravajući i opominjući – kuda ide ljudski rod?! Pisali su ih Viktor Igo, Žan Pol Sartr, Anton Pavlovič Čehov, Lav Nikolajevič Tolstoj, Fjodor Mihajlovič Dostojevski, Franc Kafka, Albert Ajnštajn, Nikola Tesla, Nikolaj Velimirović, Ivo Andrić, Dobrica Ćosić… Svima njima vreme je dalo za pravo, ali sa kobnim zakašnjenjem, najmanje njihovom krivicom!
Jedno takvo “tenisko pismo” danas putuje s kraja na kraj kugle zemaljske s pečatom Beograda i Srbije, sa potpisom Novaka Đokovića… 
Evo zašto…
Novaku Đokoviću, i svima nama, posle svega viđenog i doživljenog, a i dugo već traju sramne noći i bedni dani, još uvek stojimo pred dilemom – da li živeti znači, istovremeno, sanjati i maštati?
Ako je ta dilema i istina našeg postojanja, onda su, bez obzira koliko bili daroviti univerzalno obrazovani, što će reći pametni, ni na čiju štetu, život i snovi postaju listovi jedne te iste knjige; nije od juče, već oduvek!
Ustvari, umemo li mi uopšte živeti zajedno, jedan pokraj drugog, ili ćemo se surovo i bolno sudarati i satirati, a onda uništavanje nastaviti u nedogled!? Ne samo kroz svetske ratove!
Nije li, između ostalog i zbog toga, Novak Đoković i sve što prati njegovo tenisko savršenstvo, u kojem on, u ime svih nas, nalazi smisao i svog života i za opšte ljudsku sreću i zadovoljstvo; ustvari, sve to izrasta u njegovu nebesku misonarsku zadaću.
Ako je iko do sada, bar u vremenu koje pamtimo, jasnije postavio dilemu pred ljudski rod, a ona glasi – znamo li uopšte šta je ljduski život, a šta suživot, onda je to učinio Novak Đoković. Njagovu izjavu, tužnog lica, bezmalo suznih očiju, direktno više nego što smo do sada naučili od uvek odmerenog Noleta, izrečena u Australiji, objašnjava toliko toga da je i mi, apolutno naklonjeni njemu, u prvi mah možda i nismo sveobuhvatno shvatili:

-Elita štiti i gura elitu, veliki štite velike, a onda se pojavi jedan mali iz Srbije da sve to poremeti. Boriću se do kraja!
Šta će se u budućem vremenu dešavati na teniskim terenima celog sveta, posle Australija opena najmanje će biti planaterna tema dana, čak i u sportskom svetu. Priča koja je ispričana na očigled cele kugle zemaljske, hteo to neko da prikaže ovako ili onako, ostaće upamćena po bestidnosti i načinu izvedbe, cirkusu koji je sve to pratio, mržnji koja se nije mogla ni prikriti, zajedno sa kengurom, bar u našem vremenu, ostaće prepoznatljivost države – kontinenta, dovoljnog samom sebi.
Dok ta bratija likuje dotle Novaković posteri prekrili su Madrid, Los Anđeles, Moskvu, sam Melburn, Pariz, Rim, Budvu, Banjaluku… da li samo zbog Novakovog majstorstva u tenisu?!
Bilo kako bilo, valja svima nama preko reke, baš kako zbori Novak Đoković, ali ko i kako da ubedi silnike koji celu planetu ljuljaju između stradanja, patnje do uništenja i njihove bahate otimačine iz idiotske dosade.
Kad je čoveku rečeno da sitnice ulepšavaju život, a on to do dana današnjeg nikako da čuje; kako ga onda uopšte i naučiti da živi s drugim čovekom… 
Nije valjda, da nam je za utehu, ostalo život da beskrajno sanjamo?