Faruk Hadžibegić

BANJA LUKA – Bio je jedan od najboljih fudbalera Sarajeva koje je 1985.godine bilo šampion Jugoslavije. Iako fudbaler odbrambenih zadataka, Faruk Hadžibegić  jedan je od najboljih koji je 65 puta oblačio dres Jugoslavije. Ostao je „jugović“ od glave do pete i zaljubljenik u fudbalski sport za sva vremena.

Faruk Hadžibegić, ličnost!

Kad čovek kao što je on zna kojem ljudskom cilju, samim tim i sportskom, teži i hita, bez obzira na odricanje i napor, uvek će pronaći put i stići gde je naumio.

„Hvala na pozivu. Pozdravljam sve čitaoce i jako mi je drago da možemo malo popričati. Veliko mi je zadovoljstvo“, započeo je ovako ovaj razgovor Faruk Hadžibegić.

Negujemo lepo pravilo da oni ljudi koji su nekada veliku, lepu i zajedničku zemlju afirmisali na svim fudbalskim meridijanima sveta govore za naše slušaoce, podele sve ono iz svojih najzlatnijih dana što je i danas dragocenost koje se ne sme prepustiti zaboravu. Sedmog oktobarskog dana 57.godine prošlog veka rođen je Faruk Hadžibegić da bude jedan od najboljih fudbalera Sarajeva, Jugoslavije, više inostranih klubova. I da stasa u takvu ljudsku vrednost da može i treba da služi kao primer kako treba. Za Sarajevo je odigrao 241.zvaničnu utakmicu u onih sjajnih 9 sezona i, kao defanzivac, postigao je 25 golova. Sve se to negde zbraja i pamti, ali titula koju je Sarajevo osvojilo 1985.godine ostaje kao realan domet njegove generacije. Bilo je lepo dok je trajalo.

„Da. Mogli bi reći da je bilo lepo dok je trajalo, ali ja bih rekao da to traje još uvek. Jer, izabrao sam posao koji mi je doneo puno zadovoljstva, ne samo kao profesionalcu zbog ostvarenih rezultata, nego mislim i na sva ta druženja i prijateljstva. Tu su novi kontakti, nove kulture. Puno sam stvari naučio. Gledam i sećam se prelepih stvari. Ne mogu reći da mi je u fudbalu bilo išta ružno što mi je taj sport doneo. Naravno, nije lepo kada se gubi, ali pobeda je bilo daleko više“, kaže Hadžibegić.

Postigao je golove za pobedu protiv Hajduka i Osijeka od 1:0, pa protiv Radničkog i tako dalje. Đurković, Hadžibegić,Pašić ,Vukičević, Janjoš, Radeljaš, Husref Musemić , Jakovljević, Kapetanović, Jozić , Merdanović , Milak , Švrakić ,Hadžialagić ,Teskeredžić, Vukadin, Jurišić, Vukičević, Bošnjak , Božović, Petković, Raičković, Hošić, Nikolić, trener Boško Antić.. E, pa sada i ne čudi što se u gradu na Miljacki u to vreme igrao najlepši fudbal kada je „Juga“ bila u pitanju. Da značajan broj igrača nije rastao se sa bordo dresom, verovatno bi Sarajevo ponovilo taj uspeh i godinu kasnije.

„Voleo bih da to mogu potvrditi 100%. Imali smo izuzetno kvalitetnu fudbalsku generaciju, generaciju kvalitetnih momaka i ljudi. Međutim, pojedinci, a ja sam jedan od njih, nakon deset godina u seniorskom timu i još toliko u mlađim selekcijama, morali smo ići u inostranstvo da obezbedimo sebi nekakav transfer i egzistenciju. Tako je ta nit prekidana, ali smo ostajali u kontaktu i mi i naše porodice smo ostali povezani, viđamo se“, podvlači Hadžibegić.

Sarajevo je svoju prvu titulu osvojilo 1967.godine. Bio bi greh ne spomenuti neke od igrača koji su na Koševo doneli prvi trofej te vrste. Sirćo, Fazlagić,  Muzurović, Jasenković, Bajić, Prljača, Prodanović, Šiljkut, Vahidin Musemić, Blažević, Boško Antić, Vujanović, Beatović,  Mandić,  Dilberović, Maglajlija, Makić, Ferhatović,Svetozar Vujović, Muftić i trener Miroslav Brozović. Faruk Hadžibegić je, po mnogima, jedan od najvažnijih fudbalera Sarajeva u klupskoj istoriji. Kao takav, prešao je u Real Betis, pa u Sošo gde je postigao 16 pogodaka u 246 utakmica. Karijeru je okončao u Tuluzu. Danas kaže da je zadovoljan tom inostranom epizodom igračkog trajanja.

„Ne mogu reći da nisam. Osećaj mi kaže da je bilo dobro. Imao sam od Sarajeva do Tuluza, uz reprezentativne utakmice, mnogo lepih trenutaka i niz velikih i važnih takmičenja. Odigrao sam u karijeri ukupno 871.zvaničnu utakmicu. Nije to malo. Međutim, moglo bi se naći prostira da se žali što nisam igrao u Realu, Barseloni. Imao sam želju, nosile su me ambicije. Što nisam to ostvario, pa možda nisam imao potreban kvalitet. Možda nije bilo sreće, možda je to sportska sudbina. Sve u svemu, izuzetno sam zadovoljan svojim sportskim životom. I životom, uopšte. Nisam od onih ljudi koji žali za nečim propuštenim. Celo vreme se borim da uradim onako kako najbolje znam i mogu. Možda sam mogao i više, ali nisam od onih ljudi koji kažu ’malo mačku teleća glava’. Eto, to vam je tako kako je“, nastavlja Hadžibegić.

Oktobra 1987.na „Grbavici“ je postigao jedan od tri gola protiv Iraca. Inače, bio je šest puta strelac u 65 utakmica koje je odigrao za Jugoslaviju, a značajan period bio je kapiten državnog tima. Da nije bilo sunovrata protiv Engleza u Beogradu(1:4) „Plavi“ bi godinu dana kasnije našli se na EP u Zapadnoj Nemačkoj. Otišli su Englezi, pa prošli kao bosi po trnju. Mnogo se očekivalo od te generacije, neki su išli tako daleko da govore da će Jugolavija uspeti i da će biti prvak kontinenta. Gde je zapelo?

„Bio sam sportista i danas me nosi taj takmičarski duh. Bila je genracija divnih ljudi i divnih sportista koji su bili u ono vreme. Od Miljana Miljanića koji je bio tvorac modernog jugoslovenskog fudbala koji je stvarao fudbalere, fudbal Jugoslavije, trenere. Napravili su u to vreme velike stvari individualno i kolektivno. Šta nam je u to vreme nedostajalo? Više profesionalnosti koju u tom momentu nismo imali. Imamo taj balkanski mentalitet da se nekada opustimo u nekim važnim utakmicama. Mislim da je to razlog što nismo više postigli. Međutim, imali smo sve uslove da napravimo nešto veliko. Šteta što se dogodilo što se nije smelo dogoditi u bivšoj državi. Mislim da bi ta generacija iza devedesetih godina više puta bila prvak Evrope i sveta. Posebno sa imenima koja su dolazila: Mijatović, Šuker, Boban, Prosinečki, Bokšić i svi oni momci koji su nadolazili“, smatra Hadžibegić.

Firenca, 30.jun 1990.godine. Euforični Argentinci i hrabri „jugovići“ koji 90 minuta imaju igrača manje,  srce veće, prilika više i na kraju manje sreće. Da je bilo drugačije, mnogi su ih videli u finalu protiv Nemaca. Hadžibegić pamti, kao da je sve bilo juče.

„Drago mi je da smo ostavili sugestivan utisak u Italiji. Medalja bi bila kruna naše generacije. Kroz kvalifikacije, pa i na samoj svetskoj smotri fudbala u Italiji dizali smo se iz utakmice u utakmicu. Došlo je do jake konkurencije. E, sada, protiv Argentine smo od 30.do 120.minuta igrali bez isključenog Refika Šabanadžovića, a imali smo sjajne prilike preko Dejana Savičevića, Safeta Sušića. Nije bio naš dan, a preko puta smo imali Maradonu, Kaniđu, Buručagu i ostale. Bila je to dobra utakmica, penali su lutrija. Ako ništa, makar se nismo osramotili“, obrazlaže Hadžibegić.

Vodio je , kao trener, više klubova u Francuskoj, Turskoj, bio je selektor BiH i peti selektor Crne Gore. Pravo je lice da odgovori da li će Zvezda, Partizan, Hajduk, Dinamo, Sarajevo, Borac, Vardar, Rijeka, Olimpija, Sutjeska... ikada osvojiti nešto u Evropi? I može li Srbija, BiH, Crna Gora... do velikih međunarodnih nastupa, zapaženih rezultata?

„Krenuću od BiH i Crne Gore. Mislim da imaju individualni kvalitet koji bi mogao doneti iskorak u odnosu na sadašnju situaciju. Nedostaje više profesionalne zahtevnosti koju naši igrači, mislim na prostor biše Juge, žive u inostranim klubovima. Kada dođu kući, previše se opuste. Sa druge strane, trebalo bi uraditi više na domaćim prvenstvima, da imamo više domaćih fudbalera. Što se tiče Crvene zvezde, ona ima infrastrukturu za nove evropske podvige. Mora da stvori mir i da ima disciplinu iz vremena Dragana Džajića i Vladimira Cvetkovića, pa Partizan iz dana Nenada Bjekovića i Žarka Zečevića. Dinamo pravi dobre rezultate, Maribor ume da zadivi. Mislim da treba dati više prostora ljudima iz fudbala da bi sutra očekivali veće domete, bolje rezultate“, smatra Hadžibegić.

Završio je davno briljantnu fudbalsku karijeru, studirao je političke nauke. Zar nije bilo manje muke da se bavi, recimo, unosnom politikom nego da na trenerskoj klupi jede hleb sa sedam kora?

„Ne bih ja bio ni predsednik Amerike, a ne neke od država sa naših prostora. Ja sam najsrećniji kada sam na trenerskoj klupi i voleo bih da me to drži do kraja. Danas se osećam kao da sam početnik, a znam da je ostalo još nekoliko godina. Volim atmosferu iz svlačionice, interesuje me takmičenje i fudbal, svakodnevni bezazleni sukob sa igračima. Uživam u tome, to mene ispunjava“, otkriva on.

Putuje belim svetom, sreće saigrače iz šampionskog Sarajeva ili reprezentacije Jugoslavije! Prijateljstva su ostala nepomućena, a pamti se njegova izjava da fudbal može da poveže ljude sa tih prostora, pre nego političari.

„Sve ste rekli što bih ja imao da kažem. Ponosan sam da sam deo fudbalske i sportske familije o kojoj se i danas govori biranim rečima. Mislim da sport, pogotovo fudbal, povezuje ljude tako snažno. Čast mi je da sam deo te velike porodice, pogotovo sa prostora naše zemlje, te Jugoslavije, koju su cenili u svim fudbalskim krugovima sveta“, zadovoljno će ovaj Sarajlija.

U sazvežđu mnogobrojnih jugoslovenskih fudbalskih asova, Faruk Hadžibegić, nekadašnji half Sarajeva i dugogodišnji reprezentativac nekadašnje zajedničke države, sigurno zauzima počasno mesto. Sportski velikan, drug i gospodin istovremeno, čovek prve klase.

„Hvala vam na svim ovim rečima. Hvala ovoj prestižnoj kući što ste mi pružili priliku da kažem koju reč na temu fudbala koji toliko volim. Pozdravljam sve vaše čitaoce i sa nestrpljenjem čekam novi poziv. Biće mi veliko zadovoljstvo“, zaključio je ovaj razgovor na svoj način.

Čovek ne mora da bude bolji ni od koga, već samo da bude najbolji što može. U svetu i u životu koji je sam izabrao.

Hvala lepo, Faruk Hadžibegić...