Evropski šampionat za seniorsku reprezentaciju Srbije završen je sinoć. Poraz od Finske neće brzo izblijediti. Biće to rana koja će dugo da pecka, ne zbog rezultata, već zbog načina na koji smo otišli. Ali, život ide dalje. Već jutros razmišljanja su trezvenija, hladnija, možda i iskrenija.

Pripremni period bio je gotovo idealan. Sve je funkcionisalo, hemija, energija, ritam. A onda – Evro. I sve u kontra ritmu. Srbija se mučila, nije bilo tečne igre, nije bilo ideje. Loša organizacija napada, slab defanzivni skok, šut bez sigurnosti. Nedostajalo je mnogo toga. Da, nedostajao je Bogdan. Ali reprezentacija ne smije da zavisi od jednog čovjeka. Ostali su morali da ga zamijene. Nisu. Ne zato što nisu htjeli, već zato što nisu mogli. Nisu oni kalibar Bogdanov. I to je u redu – ali to mora da se zna unaprijed.

Danas, dok se igrači pakuju i napuštaju Rigu, možemo samo da im kažemo: hvala. Hvala za sve godine u kojima su davali srpskoj košarci radost, emociju, pobjede. Bilo je mnogo više svijetlih dana nego ovih tužnih trenutaka. I to se ne smije zaboraviti.

Nikola Jokić bio je jedina svijetla tačka ovog tima. Igrao je, borio se, dao sve od sebe. Ali sam nije mogao. Jeste on MVP NBA lige, ali bez podrške – koja je izostala – više od osmine finala nije bilo moguće. I to nije njegova krivica.

Zašto se stalo baš protiv Finske? To je pitanje za Košarkaški savez Srbije. To je pitanje za selektora Svetislava Pešića. Selektor je sigurno svjestan da je ovo kraj njegove selektorske karijere. A u Savezu bi konačno trebalo da se zapitaju: kuda ide srpska košarka? Gdje je vodi ova politika?

Da li plaćamo ceh evroligaških ambicija „blizanaca“? Pogledajmo sastave naših najboljih klubova. Srpskog igrača treba tražiti povećalom – i nećemo ga naći. Ni Partizan ni Zvezda ne daju šansu domaćim igračima. Na dan kada je Srbija ispala sa Evra, Barselona je u seniorski sastav uvela malog Kusturicu. Dječak od 16 godina debitovao je za španskog velikana. S pravom. Bio je MVP šampionata Evrope i Španci to žele da naplate. Naravno, igraće on za mlađe kategorije Barse, ali stigao je i da debituje za Blaugranu. Da li bi nešto slično doživio u Partizanu ili Zvezdi? Naravno da ne bi.

Pogledajte Ligu Srbije. To liči na sve, samo ne na ozbiljno takmičenje. E zato nismo ni zaslužili da idemo dalje. Zato su Finci u ovom trenutku bolji. Teško je priznati, ali je tako.

Igračima i stručnom štabu treba zahvaliti. Mnogi se više neće naći u dresu reprezentacije, ali ih zbog ovog poraza ne treba napadati. Željeli su, ali nisu mogli. Tako je to u životu.

I sve dok nam u Zvezdi i Partizanu igraju košarkaši s kojima se isključivo komunicira na engleskom, biće kao u Letoniji. Dok se čelnici dva kluba svađaju i vrijeđaju, ceh će plaćati Orlovi. Srpska košarka svela se na evroligaše koji svake godine kupuju tim. Hoćemo li i u reprezentaciji početi da kupujemo?

Srpska liga je liga bez briga. Kakav je to šampionat u kojem najbolji igraju sedam–osam utakmica? Real, Barsa, Fener, Virtus igraju svoje nacionalne šampionate, a kod nas – sedam, osam natjeranih mečeva. I šta onda hoćemo? Da budemo šampioni Evrope, a sopstvenu ligu smo uništili. Uništili smo gomilu mladih igrača. Sve što smo mogli – „pokvarili“ smo. Tako smo i došli u poziciju da ispadnemo od Finske.

Godinama se sve skupljalo, i evo jutros – Orlovi idu kućama. Da li ćemo nešto iz ovoga naučiti? Znamo se – nećemo. Mi smo najbolji, najpametniji, niko kao mi... Lijepo zvuči, ali nije tačno.