Fudbal je religija koja okuplja, ne milione, već milijarde ljudi na ovoj našoj uzavreloj planeti. To je mnogo jači pokret od onog što je bio u Crnoj Gori u vezi spornog zakona o verskim slobodama ili razjedinjene Evrope iz sredine prošlog veka s klicanjem najvećem psihopati kojeg je čovečanstvo ikada imalo. A onda je svanuo dan! 

Pokušaj stvaranja fudbalske nadrase od strane 12 bogatih klubova mimoišlo je Nemce, njihovom voljom, s njima i Francuze, ali su kolo poveli Englezi, Španci i Italijani. Stvaranje Superlige mnogi su okarakterisali teškim rečima, među kojima je i kvalifikacija - “fudbalski fašizam”! Fudbal je često eksperimentalni poligon.

Protesti navijača na ulicama, negativni komentari velikih svetskih fudbalskih zvezda, nezadovoljstvo vodećih evropskih političara i vlada, predstavnika Evropske unije, oštar govor Aleksandera Čeferina, predsednika UEFA i najava žestokih kazni za odmetnike, podrška Đanija Infantina, prvog čoveka FIFA… još uvek nemaju snagu da odbrane čast i dostojanstvo najpopularnije igre na svetu, koja je odavno došla do statusa najvažnije sporedne stvari.
Lepo je to što je Kongres UEFA u Švajcarskoj, u maksimalnom kapacitetu, “osudio” projekat Florentina Pereza, Eda Vudvorda i Andree Anjelija sa američkim parama jer sve više liči na “probni balon” rušenja postojećeg sistema i uvođenja novih “zakona i pravila”. Ne samo fudbalskih! U Jugoslaviji je, svojevremeno, tu ulogu razbijanja “bratstva i jedinstva”, putem fudbala, imao Slavko Šajber, osamdesetih godina 20. veka, kao svojevrsna fudbalska preteča predstojećih političkih zbivanja i tragičnih sukoba koji su se odigrali na balkanskom tlu devedesetih.

Mehanizmi UEFA i FIFA su davno nagriženi korozijom i njihov imunološki sistem je narušen onog trenutka kada je “glavna” statutarna klauzula “apolitična organizacija” i “politici je strogo zabranjeno mešanje u fudbal” postala jeftina pežorativna floskula. Dovoljno je, uz ovu konstataciju, navesti samo dva primera.

Prvi: FIFA je 1996. godine “na prečac” pod svoje okrilje primila krnji Fudbalski savez BiH, nepoštujući Dejtonski sporazum i poštovanje prava različitosti “proklete avlije”, sa ekskluzivitetom jednog i fudbalskom negacijom ostala dva naroda. Osim toga logično je bilo da tada razjedinjeni FS BiH, tačnije jedna trećina fudbala “Dejtonske tvorevine”, koji nije imao u svom sastavu klubove Herceg-Bosne i Republike Srpske, bude primljen prvo u matičnu kontinentalnu organizaciju UEFA, pa tek onda u Svetsku asocijaciju. Nakaradni temelj je doneo i nakaradnost fudbala u BiH svih ovih godina.

Drugi: Fudbalski savez takozvanog Kosova primljen je u UEFA i FIFA 2016. godine kršenjem Statuta Evropske fudbalske unije u kojem stoji da članica UEFA može da bude samo zemlja koja ima stolicu i u Ujedinjenim nacijama! 

Jesu li ova dva primera više nego očigledni “probni baloni” o kojima smo govorili?
Kada zlo preuzme fudbal, a pohlepa udari u krvotok manjine, ne preostaje ništa drugo nego da se brani većinom, navijačkim litijama koje su već počele u kolevci ove igre – Engleskoj, predvođene legendarnim Gerijem Linekerom!

Po pravu fudbal je čedo političkog biznisa, a po pravdi igra koju obožava čovečanstvo! 

Pravo i pravda nikada nisu koračali jedno s drugim.

Ne damo fudbal!

Sportski žurnal/Slavko BASARA