Milija Brkić/ Vikipedija-Fejsbuk

BEOGRAD – Nekadašnji prvotimac Bora i Galenike, te četiri puta B reprezentativac Jugoslavije Milija Brkić danas o fudbalu priča pune duše. Doduše, odavno nije u trenerskim ili menadžerskim vodama, ali je kao kolekcionar uspomena odlučio da sve lepo iz prošlosti sačuva od zaborava.

Nastupao je Milija Brkić tamo gde je i rođen, u Boru. Nosio je igru i Galenike, danas se to zove Zemun, a nanizao je i četiri nastupa za B selekciju Jugoslavije. Mnogi su verovali da će oduševljavati navijače Partizana ili Crvene zvezde, ali sudbina je mislila drugačije.

Milija otkriva šta mu je milije – Bor ili Zemun i Beograd! U Boru je rođen  23.oktobra 1955.godine, ali davno je otišao iz rodnog kraja.

„To me podseća na one koji pitaju oca i majku koje dete više vole. Svako dete voli se na svoj način. Ja sam trag ostavio u oba kluba. Bor je igrao u najjačem stepenu takmičenja u Jugoslaviji, a sa Galenikom sam izborio prvoligaški status. Teško je to odvajati. Volim oba kluba“, kaže Brkić.

U njegovo vreme bilo je popularno da dečaci treniraju košarku, rukomet, odbojku, tu i tamo vaterpolo. Kod njega je pobedila ljubav ka najpopularnijem sportu.

„Fudbal volim od malih nogu. Kada sam nosio knjige u školu nosio sam i loptu. Ona mi je bila najdraža i jedina igračka. Igrali smo pre škole, tokom velikog odmora, posle škole. Tek sa 13 godina uključio sam se. Ponikao sam u Boru, a preko puta stadiona je moja škola bila. Srećna okolnost da je nastavnik fiskulture voleo fudbal, a Bor je stimulisao nastavnike da rade sa nama. Tako sam ja došao u Bor. Ja sam završio DIF, pa sam igrao i košarku, rukomet. Ja sam učitelj skijanja i plivanja. Dakle, svi sportovi su mi bliski, ali je fudbal na prvom mestu“, govori Brkić.

Bor je 1968.dospeo u finale Kupa Jugoslavije, gde su poraženi od Crvene zvezde. Bor je igrao u Kupu pobednika kupova. Bor je iste godine prvi put igrao u najvišem rangu takmičenja. Bor je i 1973.godine izborio Prvu ligu. Milija Brkić, doduše, nije nastupao za seniore, ali bio je u mlađim selekcijama i iz blizine gledao  ogromno slavlje i silnu sreću. Lepo se prisetiti.

„To je bio praznik za dušu i za oči jednog napaćenog naroda u Boru. Jer, tamo su uglavnom ljudi vezani za rudarsko-topioničarski basen. Grad ima dosta zagađenja, ljudi rade u rudniku. Rukovodstvo grada Bora ponelo se onom čuvenom ’hleba i igara’, ponudili su Prvu ligu i dosta muzike. Stalno su organizovani koncerti poznatih umetnika Lepe Lukić, Safeta Isovića, Nedeljka Bilkića... Sada kada je industrija napredovala, kada Kinezi ulažu velike pare, Bor je tek ove godine ušao u Srpsku ligu, a 1968.godine bio je superligaš sa Zvezdom, Partizanom, Hajdukom, Dinamom, Željom, Sarajevom i svim ostalim klubovima. Kada se krene od Beograda ka Skoplju imali ste Zvezdu, Partizan, OFK Beograd, Bor, niški Radnički i Vardar. Čak ni Napredak iz Kruševca tada nije bio prvoligaš. Kada sam bio u mlađim kategorijama Bora imao sam sreću da sam dodavao lopte prvotimcima. Do pandemije koronavirusa družio sam se sa Vojinom Lazarevićem. On i Sava Kristić bili su nerazdvojni, pili su kafu zajedno i ja sam drugovao sa njima. Kada sam Vojinu skupljao lopte to je bilo kao da sam junak pobede na Vembliju. Voja skroman, pa kaže: ’Pušti to, časti ti!’ Međutim, tako je bilo“, otkriva Milija Brkić.

Slavu borskog fudbala pronosili su Miloš i Bora Milutinović, Boriša Đorđević, Ilija Zavišić, Slobodan Krčmarević, Nebojša Krupniković, Ivica Dragutinović, Ivan Gvozdenović, Ljubiša Dalanović, Novica Kostić, Aleksandar Kristić itd. Tu slavu učinio je većom i Milija,  ali teško pojmljivo da se Bor ne može vinuti u visine, da bude makar stabilan drugoligaš. Šta mu nedostaje?

„Nedostaju ljudi! Stanujem blizu stadiona u Zemunu, ali tamo ne odlazim. Postoje grupe ljudi koji misle da sve u tom klubu nastaje od njihovog dolaska u klub, a to nije tačno. Moja generacija je najtrofejnija u Zemunu, a pitanje je da li na zidu postoji fotografija te generacije. Pretpostavljam da je slično i u Boru. Danas klubove vode nepoznati ljudi, oni koji nisu igrali, koji ne poštuju tradiciju klubova. Ljudi nemaju taj osećaj, da vide kako se nekada radilo. No, to je priča za neke dublje analize“, primećuje Brkić.

Igrao je i za prvi tim, ali je 1978.godine prešao u Galeniku i u Zemunu proveo pet sezona. Tamo je slavio plasman u Prvu ligu Jugoslavije, mada su i ranije mogli tamo da je savladan Teteks. Slobodan Santrač predvodio je tu generaciju, nastupali su i Dragan Lacmanović, Ljalja, Čelar, Pavićević, nadolazio je Kolb i tako dalje.

„Kada je Galenika ušla u Prvu ligu Jugoslavije, imali smo i one čuvene mečeve u Kupu maršala Tita. Pobedili smo Proleter, Maribor, Radnički iz Kragujevca, dobili smo Partizan na njegovom stadionu sa 2:0, a u Zemunu smo savladali splitski Hajduk sa 2:1. Te iste godine ušli smo u Prvu ligu Jugoslavije. To je najlepša i najuspešnija godina. To su trenuci koji su mi dragi, koji se pamte. Od tog uspeha prošlo je mnogo godina, ali sveža su sećanja. Ja i danas srećem ljude koji sve to pamte, a ne znaju igrače Zemuna, samo pamte Ljalju, Lacmanovića, mene i td. Rekao bih za Ljalju da je i ljudska i sportska legenda Zemuna“, kaže Brkić.

U Kupu su našli se tamo gde je bilo 5.588 klubova, dospeli među 4 najbolja. U 1/16 finala Kupa Jugoslavije, pobedili su Partizan sa 2:0. Pa su nadvisili Maribor, pa su pobedili splitski Hajduk sa 2:1 i dospeli u polufinale takmičenja. Zaista, učinak za svako poštovanje.

„Veliki je to bio uspeh. Ipak, bili smo tada drugoligaš. Negde se pojavila lista najuspešnijih klubova Jugoslavije. Galenika među deset klubova, a jedini smo bili drugoligaši. Zaista, bili smo hit. Sve zahvaljujući pomenutim utakmicama, važnim pobedama i ostvarenim uspesima“, pojašnjava Brkić.

On je igrao fudbal, uživao u toj igri. Mnogi su ga videli u Partizanu ili Zvezdi, ali do takvog epiloga nikad nije došlo.

„Kada je Galenika stigla u elitno društvo u kontakt sa mnom stupio je Voja Lalatović, popularni ’Voja kis’. Rekao mi je da me prati Džaja i pitao me da li bih išao kod njega na razgovor. Za mene je to bilo ravno da osvojim sedmicu, kada bih igrao loto. Išao sam na dva razgovora sa Draganom Džajićem, ali malo sam ispoljavao bojazan da li ću uspeti. On je mene ubedio da ću sigurno igrati. Međutim, dobijem poziv da idem na služenje vojnog roka i sve je palo u vodu“, pojašnjava Brkić.

I Zemun je imao svoje junoše. Njegov dres kroz istoriju nosile su takve veličine kakvi su Slobodan Santrač, Ratomir Dujković, Miloš Šestić, Miloš Bursać, Dragan Mance, Jovica Kolb, Dejan Čurović, Vladimir Stojković, Duško Ljubičić, Milija Brkić, Dragan Lacmanović i prava plejada istinskih asova.

„Koliko je tu bilo vrhunskih fudbalera i odličnih ljudi. Svako na svoj način doprineo je Zemunu. Imao sam čast da dve godine igram sa Santračem i Dujkovićem. Živeli smo za fudbal. Fudbal nam je bio opsesija. Nismo razmišljali o nekom novcu, bilo ga je , ali smo imali veliko uvažavanje. Publika je dolazila u velikom broju, pružala nam podršku, a mi smo im uzvraćali dobrim igrama i čestim pobedama. Većina ljudi živi u prošlom vremenu, pričaju o mojoj generaciji. Bio je lep period života, a fudbal je uvek odraz stanja u jednom društvu“, podseća Milija Brkić.

Nije danas u fudbalu. Vitalan je, mogao bi biti od koristi, njegovo iskustvo je dragoceno.

„Relativno me zdravlje dobro služi. Pokušavao sam u fudbalu da ostanem kao trener, ali nisam se dobro snašao. Ja sam profesor fizičkog vaspitanja, išao sam po raznim seminarima. Međutim, sa suprugom uživam u penziji i dosta putujemo. Prihvatio sam da volontiram u Školi fudbala Ace Stefanovića. Radim na programu sa licima sa posebnim potrebama, slepim i slabovidim osobama. Sebe sam kao čoveka popravio. Video sam kako ta deca dolaze sa velikim žarom i poštovanjem, nisu iskvareni i prezahtevni. Posebna mi je čast da treniram slabovide i slepe osobe, jer su jako čestita deca. Ovo nije fudbal, ovo se tiče nečeg drugog. Uživam u životu“, zaključio je.

Milija Brkić, nekada pouzdani fudbaler, a oduvek skromni čovek ne voli o sebi da priča previše. Međutim, mnogo je onih koji ga pamte. I njegove igre u Boru i Galenici, i drugde gde je boravio. Pripada porodici asova za svako vreme.

I sve prilike...