Selo moje lepše od Pariza... Kuće male krečene u belo... Jednu malu, njene oči plave... I sad opet svoga vranca jašem...

„Dubok naklon” Pirineja i status božanstva u Galiciji i Valensiji nikad nisu uspeli da mu zasene ljubav prema mačvanskoj pitomini, sa iskrom u očima na plavetnilo Save i nasleđenim ponositim hodom ratnika s Cera. Usađenih, odmalena, „bagerom” u srce!

Miroslav Đukić, jedan od najboljih defanzivaca koje je stara Juga ikad iznedrila, dvostruki finalista Lige šampiona i znameniti decenijski reprezentativac, ni posle četvrt veka „od suvog zlata” u Španiji nije zaboravio tradiciju i korene.

– Gde se najlepše osećam? U mom Štitaru! Kad god imam slobodan dan, pravac selo, na sat i po vožnje od Beograda. Među lešnike! Malo da se opustim. Odmorim glavu! Izađem na terasu, uživam, radim video analizu, igram se s dva vučjaka. Bosanski tornjaci. U Partizanovim bojama, crno-beli – u predvečerje Božića kazuje aktuelni šef struke srpskog prvaka i potpisnik na uspeh čekan 13 godina, proleće u Evropi.

Glas mu, iz milošte, treperi k'o struna na violini, baš kao Cicvarićima dok je „poljupce, čak iz Luvra, slala Šapcu Mona Liza”.

– Obožavam prirodu, miran ambijent. Štitar je mali: 3.500 stanovnika, doduše, ja sam van sela. Nemam ni komšije. Mir. Raj.

S pijetetom zbori o svojim zemljacima:

– Štitarci su dobri ljudi, ne nose, kao negde, noževe u čarapama. Naš seljak vam je dobroćudan, normalan. I ja sam „opuštena varijanta”, volim da odem u moju Mačvu. Otac i majka su umrli, imam brata biologa, živi sa mnom. Znam da je taj kraj u ratovima mnogo stradao, moji nisu učestvovali, ali smo kao i svi propatili u tim nezgodama.

Đukić je izučio porodičnu lozu:

– Moji su se doselili u Štitar iz Ljubovije, 1965. Bili su „sluge”, radili na poljoprivredi, živeli u kolibi. Vremenom rasli, kad su dovoljno stekli, napravili kuću van sela. Jeftinije. E, sad sam tu ja, na porodičnom imanju, dokupio sam još malo zemlje i napravio neko svoje carstvo.

Zacakliše mu oči...

– S lešnicima! Tri i po hektara, lepo rasađenih, oko kuće. Divan ambijent, opuštajući.

Raritet: Kruška među lešnicima?

– Ni danas ne znam zašto su me zvali Kruška. Od malih nogu. U selu sam poznat pod tim nadimkom. Tačno, volim da ih jedem, ali...

Propusnicu za oazu mira imaju jedino...

– Prijatelji iz Mačve, stari drugari... Volim običan svet, našeg seljaka... Obožavam da dovedem Špance, da vide tu lepotu. Sviđa im se, najedu se naše hrane, ne mogu da dišu... Žali mi se jedan na kajmak: „j... mi majku ovo belo, al' ne mogu da ga ostavim”.

Čitalačkom auditorijumu zanimljivo: obrne li se i prase na ražnju?

– E, kad već to pomenuste, moraću da vam ispričam anegdotu.

Pretvorismo se u uho...

– U Valensiji sam čak napravio i furunu! U početku, dok su deca bila mala, živeli smo u kući. Imam je i danas, ali je iznajmljujemo. Napravio sam teren s veštačkom travom, svakog vikenda se okupi stotinu mališana, ostave bicikle, igraju fudbal...

Početak obećava...

– Pokojni otac je celog života okretao s majkom prase u furuni. Rekoh, 'ajde i ja da probam. Naslikao sam Špancima šta hoću i napravili su mi furunu. Znate li koliku? Krava stojećki može da stane! Prve Nove godine još sam i super prošao: slavili smo kod košarkaša Dejana Tomaševića, među gostima bilo je još njegovih prijatelja, odneo sam prase, dobro je ispalo. Ma, šta dobro? „Izašlo” odlično!

Uvek postoji neko – ali...

– Sledeće godine, ja sad „kao” ekspert, pozovem prijatelje Špance da mi dođu za ručak na Đurđevdan, porodičnu slavu. Pred jutarnji trening naseckam drva i potpalim vatru. Skoči neka grana, udari me u čelo, natekne mi. Stavim vatru, pa se „ocicam”!

I...

– Vidim, sve je počelo nesrećno, tragično... Naložim nekako i odem na trening, rekavši ženi da održava vatru. Računam, prijatelj mi dolazi oko „dvojke”, može da ostane samo do pet, mora ponovo na posao. Vratim se s treninga, stručnim okom procenim da to nije dovoljna vatra, brže bolje nabacam još drva i potpalim. Kad je bila baš jaka, gurnem ja to prase u furunu, razmišljam: j...., kolika plamenčina, 'ajde da otvorim da ga vidim. Kad ono, gori celo prase!

Đukić se i sam 'vata za stomak...

– Izvučem ga napolje, gori sve. Vičem ženu: „Ceco!” Komšije, grade pored kuću, počnu da se krste: „Vidi ovog Đukića, gori mu prase”. Naopako!

Postaje ozbiljno...

– A žena, kako izlazi iz kuhinje, ajoooj... Treba nam sad satara, sakrila je ona od dece, ne može da se seti gde je. Nađe je, konačno, isečemo nekako noge, resto izgorelo, negde se i ugljenisalo. Stavimo to što smo spasili u električnu rernu, malo ga doradimo...

Pametno...

– Špancima smo prvo iznosili hamon (šunku), da se oni prvo dooobro najedu hamona, onda malo butkica, šta je ostalo. Super su to prihvatili, mirisalo je, ipak, na dim, sve je prošlo u redu.

Hvala Bogu...

– Otišli Španci, mi srećni, malo se opustili... Rekoh, daj da iznesem onaj žar kolicima u kontejner. Kad... Okrenem se, gori plastični kontejner! Brže: „Ceco, daj vodu da gasimo”!

Naravoučenije...

– Tad sam završio karijeru pečenja prasića. Tomaševići su još i dobro prošli...

„Niko nema što Srbin imade, kakav bio takav i ostade” – Miroslav Đukić, kapitalni reprezent „četiri S” u planetarnim okvirima, rečju – ljudina! 

Izvor: Sportsku žurnal