Milorad Dodik, predsednik Republike Srpske, nalazi se na vratima pobede svojom životnom filozofijom “da je sport život”, potvrđenom i besedom na “Danu fudbala” u Banjaluci, po ideji Sportskog žurnala, uz suorganizaciju sa Vladom Republike Srpske, odnosno Ministarstvom porodice, omladine i sporta i Fudbalskim savezom Republike Srpske u Kristalnoj dvorani hotela “Bosna”, kada je uručio internacionalno priznanje Zlatna povelja “Miljan Miljanić” legendarnom desnom krilu Dinare iz Knina, OFK Beograda, reprezentacije Jugoslavije, internacionalcu u Francuskoj Iliji Petkoviću, kasnije vrsnom stručnjaku, selektoru “plavih”, fudbalofilu od ugleda, znanom i poštovanom i u Evropi i u svetu. Dodik, tom prilikom, nije propustio da istakne da su njegovog idola iz mladosti Petkovića krasile ljudske vrline, poštenje, čestitost, patriotizam, uz generalnu ocenu da je “naš Petko” za života izrastao u legendu.

Sve kasnije što je rekao u petominutnoj besedi predsednik Milorad Dodik odredio je mesto sportu, dakle i fudbalu, u misiji ljubavi i entuzijazma, nikom ne osporavajući da ima želje i dobre namere, ali da je njegova želja da Republika Srpska ima sportske reprezentacije, jer je to zaslužila svojom istorijom, sadašnosti, a pogotovo budućnosti; zar je greh verovati da će ono najbolje i najlepše za sve ljude ovog sveta tek doći!?

Nekoliko časova nakon Dodikovog govora na “Danu fudbala” već je celi Balkan i gotovo “pola Evrope”, bilo preplavljeno posredstvom agencija i društvenih mreža, njegovim izjavama sa različitim tumačenjem “šta je pisac hteo da kaže”, da bi sve bilo zaokruženo opširnim komentarom u svetski čuvenom “Njujork tajmsu”.

Ključni izvor informacije bio je integralni Dodikov govor objavljen ekskluzivno u Sportskom žurnalu. Sva ta komentarska razmišljanja, za divno čudo, bila su na granici korektnosti, istina nije moglo bez Rusa i Amera, ali i s konstatacijom “Republika Srpska nije država, već entitet, i ne može imati svoju reprezentaciju.” Države zato jesu Gibraltar, Malta, San Marino, Andora, Farska ostrva, Lihtenštajn… koji zajedno nemaju ni približno površinu kao ni stanovništvo koliko Republika Srpska zajedno kontra njih, a svi imaju svoje sportske reprezentacije i znano je kako su i kakvim nagodbama, silnih i moćnih, sve one i nastajale.

Ustvari, svi oni, znani i neznani komentatori, neposredno i posredno, priznali su Miloradu Dodiku, kao osvedočenom prijatelju sporta, političaru iz naroda, ili ti ga narodnom tribinu, njegovu mladalačku košarkašku karijeru, da je on ipak stigao do vrata velike pobede, odan upravo iskonskoj ideji da sport čoveka uči da može do cilja, i da je to njegova najveća tajna, koju moćnici i silnici nikad nisu dokučili; niti će, moja je skromna i beskonačna želja. Ko god ima čeličnu volju, a predvodi celi narod, pronaći će i častan način da za dobro čoveka i realizuje svoju ideju, najmanje razmišljajući o sebi lično.

Upravo zbog toga, danas i ovdje, ispisujem ove redove kao podršku borbi za svaku univerzalnu vrednost koja, po dijalektici, pripada svima i svakome, zašto ne i Republici Srpskoj.

Piše: Tomo MARIĆ

Milorad Dopdik i Ilija Petković