Miki Aleksić/TV

KURŠUMLIJA – Miroslav Aleksić krenuo je iz male sredine, iz Kuršumlije, pa stigao u veliki fudbalski svet. Igrao je u evropskom Radničkom iz Niša, trebalo je da postane fudbaler Crvene zvezde ili Saragose, kratko je proveo u Vojvodini, a karijeru završio u grčkoj Doksi. Danas priznaje da se ogrešio o crveno-bele i Dragana Džajića, da je pogrešio.

Kuršumlijsko dete, sjajan sportista i uzoran fudbaler – da je igrao u Crvenoj zvezdi, Partizanu, Hajduku ili Dinamu, dosegao bi veliku slavu. Ovako, bilo je kako je bilo, ali je sa svojim Radničkim dogurao do polufinala Kupa UEFA, ima se šta pamtiti.

Rođen je 21. jula 1960. u Kuršumliji. I danas je vezan za rodni grad.

„Odrastao sam u Kuršumliji i svoje prve korake u fudbalu načinio u Kosanici. Onda sam prešao u Radnički i tamo proveo deset godina. Bio sam godinu dana u Vojvodini, a devet sezona proveo sam u Doksi iz Grčke. Potom sam se vratio u rodnu Kuršumliju i zaposlio u Opštini Kuršumlija. Minulog leta sam otišao u penziju. Lepo mi je u rodnom gradu, nema buke, nema gužvi, manja i mirna sredina, pa uživam“, rekao je Miroslav Aleksić.

Karijeru je započeo u Kosanici iz rodnog mesta, što često naglašava.

„Imam lepa sećanja na to doba. Tu sam započeo 1979. godine i proveo jednu polusezonu. Kosanica ima svoje trajanje, a značajan broj igrača otišao je u veće klubove. Dobro smo igrali, a ja sam bio primećen od ljudi iz niškog Radničkog. U Kosanici sam odlično prošao“, kaže Aleksić.

Imao je svega 18–19 godina kada je stigao u Niš. U Radničkom su ostvareni mnogi snovi, stigli su do polufinala Kupa UEFA. Dugo je Mikija Aleksića pamtio reprezentativac Zapadne Nemačke Manfred Kalc. Pamte se evropska putovanja „Reala sa Nišave“.

„Tada je Radnički bio izuzetno organizovan, sa dobrom ekipom i odlično smo prolazili u Evropi. Mislim da su nas naši protivnici potcenili. Hamburg je imao izuzetnu ekipu, pa nismo mogli do finala. U dragoj Jugoslaviji bilo je mnogo dobrog fudbala, odličnih ekipa. Bila je milina igrati. Svi smo bili složni, zajedno po nekoliko sezona. Svaki klub je bio dobar, a nama se posrećilo da zabeležimo vrhunski rezultat u Evropi“, priseća se Aleksić.

Ne krije da mu je godilo kada su ga novinari prozvali – niški Rumenige!

„Rumenige je tada bio jedno od najboljih levih krila na svetu. Naravno da mi je godilo. Bio je veličina u svakom pogledu. Porediti me s njim je zaista nešto posebno. Imponovalo je“, kazuje Aleksić.

Ukazala mu se prilika da igra u većem klubu na domaćoj sceni, ali svoju priliku nije iskoristio.

„Došao sam u Radnički 1979. godine i 1983. isticao mi je ugovor. Pojavila se Crvena zvezda, bila je zainteresovana za moje usluge. Imao sam razgovore sa Draganom Džajićem. Tada je došao i Mitar Mrkela, ali su hteli i mene. Rekao mi je da nema potrebe da se plašim konkurencije. Onda mi je Radnički dao stan i određena novčana sredstva. Ipak, Zvezda je Zvezda, trebalo je da odem. Džaja mi je rekao da se iz Zvezde u Radnički može preći kad god hoćeš, ali iz Radničkog u Crvenu zvezdu samo jednom“, pojasnio je Miroslav Aleksić.

Za njega je bila zainteresovana i Saragosa. Nije otišao kod Radomira Antića u Španiju.

„U to vreme Radomir Antić je došao po Fadilja Vokrija iz Partizana. Međutim, Vokri je ispao mnogo skup. U mom slučaju problem je nastao oko obeštećenja. Tadašnji predsednik Radničkog nije želeo da me pusti dok Saragosa ne uplati sav novac za obeštećenje, a Španci su nudili dve rate. Ja sam u Saragosu stigao oko dva časa ujutru i morali smo da idemo na stadion, jer su novinari čekali. Antić je slovio za jednog od najboljih trenera u Španiji. Bio je cenjen, na dobrom glasu. Zaista mi je žao što nisam ostao u Saragosi, ali bio sam prinuđen da se vratim“, govori Aleksić.

Iz Niša u Zvezdu dolazili su Stojković, Panajotović, Banković, pa Binić i Drizić. Zoran Dimitrijević i Milan Ivanović igrali su za oba kluba... Možda je i Miki Aleksić trebalo da ojača tu nišku vezu u taboru Beograđana.

„Kako sada razmišljam, pogrešio sam. Svakom je san bio Zvezda ili Partizan. Mislio sam da sam u Nišu standardan, a ovde sam imao Mrkelu za konkurenciju. Nišlije su mi dale stan i sve je uticalo da donesem takvu odluku. Da, pogrešio sam. No, bilo i prošlo“, kaže Aleksić.

Jedno vreme igrao je u Vojvodini. Pozitivna su iskustva iz dana provedenih u Novom Sadu.

„Meni se Novi Sad mnogo sviđa kao grad. U to vreme Vojvodina je imala fenomenalnu ekipu, a drugarstvo je bilo na vrhuncu. Tu su bili Šestić, Jokanović, Mihajlović, Vorkapić, Čeda Maras... Trener je bio Ljupko Petrović, jedan od najboljih stručnjaka u Srbiji i Jugoslaviji. Vojvodina je izuzetno organizovan klub, imaju odlične uslove za rad i takmičenje. Bilo mi je lepo u Vojvodini“, podvlači Aleksić.

Otišao je u grčku Doksu. Kad nije u Zvezdu i Saragosu – daj šta daš...

„Tako je. Već su dolazile i godine. Sa 30 leta otišao sam u Doksu. Tamo je trener bio Vučeković, koji je nekada igrao u Vojvodini. Otišli smo Radosav Nikodijević iz Partizana i ja, a Jovanče Džipunov je došao, ali se nije zadržao. Iskoristio sam poslednji voz. Doksa je bila dobar klub i dobro sam tamo prošao“, nastavlja Aleksić.

U dresu Jugoslavije nije ga bilo, a maštao je o tome.

„San svakog igrača je da igra za reprezentaciju. Nastupao sam za omladinsku i amatersku reprezentaciju. Što se tiče seniorskog tima, jednom prilikom bio sam na širem spisku kod Toze Veselinovića, ali nisam dobio priliku. Bila je ogromna konkurencija i zaigrati za prvi tim bilo je ravno podvigu, svojevrsnom čudu“, realan je Aleksić.

Radnički iza sebe ima trofej pobednika Balkanskog kupa. Ima i vredan jubilej – vek postojanja. Kada se obeležavaju važni datumi, bude prilika da se vide nekadašnji saigrači.

„Praktikujemo da se okupljamo mi koji smo stigli do polufinala Kupa UEFA. Okupimo se na stadionu, evociramo uspomene, odemo na zajednički ručak. Sve nas je manje, ali obeležavamo te srećne i nezaboravne trenutke“, ističe Aleksić.

Veliki broj nekadašnjih asova Radničkog dolazi na susrete fudbalskih legendi koje svake godine okuplja Nikola Nikić. Možda ove godine, 1. juna, i Mikija Aleksića pozovu u Modriču.

„Rado bih došao, ako budem pozvan. Sećam se da sam dolazio u sarajevsku Skenderiju na turnire. Što se tiče Republike Srpske, znam da tamo žive dobri i prijatni ljudi. Nikola Nikić je legenda fudbala, drago mi je što okuplja poznata fudbalska imena i što to radi već duži niz godina“, priča Miroslav Aleksić.

Voleo bi da Radnički ponovo vidi u Evropi, ali...

„Voleo bih svoj Radnički što pre da vidim u Evropi, ali daleko smo od toga. Sada su se malo trgli, počeli su da igraju bolje i da pobeđuju. Teška je situacija. Neka Radnički bude kao što je nekada bio. Odem da pogledam koju utakmicu, ali malo je publike. Ona hoće rezultate, a toga nema. Moramo i mi navijači stati uz klub ne bismo li što pre stigli do međunarodne sportske scene. Niš to zaslužuje“, zaključio je naš sagovornik.

Miki Aleksić pripada samom vrhu levokrilnih fudbalera nekadašnje Jugoslavije. Svaka priča u Nišu i drugde gde je Radnički tema počinje i završava se s njim. Jer svojim igrama stekao je popularnost kojoj brojne godine ništa ne mogu.

Još ne bledi...

Aleksić/Fejsbuk