Goran Gavrilović/Privatna arhiva

ZRENJANIN – Goran Gavrilović je krajem osamdesetih godina prošlog veka bio jedan od najboljih čuvara mreže u jugoslovenskom i srpskom fudbalu. Evropska Crvena zvezda htela je da ga vidi u svojim redovima, ali je bio sprečen da stigne na Topčider. Danas u Zrenjaninu radi sa mladim golmanima i rezultati su fascinantni.

Goran Gavrilović bio je golman – junak, heroj i pobednik! Karijeru je započeo u beogradskom Partizanu, čuvao gol Beograda, niškog Radničkog, Proletera iz Zrenjanina, čačanskog Borca, bio član mlade reprezentacije Jugoslavije, a nastupao je i u Turskoj. Bio je jedan od najboljih čuvara mreže u Jugoslaviji tokom osamdesetih godina prošlog veka, a ostao je upamćen i kao specijalista za odbranu jedanaesteraca.

Rođen je u Beogradu 16. jula 1963. godine. Nekako se istovremeno rodila ljubav prema golmanskim veštinama i prema Partizanu.

„Golman se rađa, a fudbaler se stvara. Kod golmana je sve drugačije – shvatanje, razmišljanje. Ne može neko tek tako da proceni i odredi ko će biti golman. Neko se rodi s tim predispozicijama. Ja sam počeo da branim kao dete u školi. Otišao sam u Partizan. Pozvali su me 1979. godine na probnu utakmicu i tako je sve počelo. Proveo sam tri godine u Humskoj. Možda je to bila najbolja generacija i omladinske škole i prvog tima. Imao sam sreće da budem kod vrhunskih trenera i predobrih ljudi Vladice Kovačevića i Milutina Šoškića. U prvom timu bila je tada prava plejada golmana: Petar Borota, Radmilo Ivančević i Rade Zalad. Imao sam sreću da učim od njih i da se vaspitavam kao golman i sportista. Meni je kasnije krenulo da branim u nekim ekipama koje su u to vreme bile najuspešnije u svojoj istoriji. Beograd sa Karaburme, pa niški Radnički kada je igrao u Kupu UEFA, a posebno se to odnosi na zrenjaninski Proleter – skoro da smo bili nepobedivi“, priča Goran Gavrilović.

U Partizanu Borota, Ivančević i Zalad, a on ode u Beograd i tamo sve zadivi.

„Nakon isteka omladinskog staža nisam mogao u Partizanu da konkurišem pored tako izvanrednih čuvara mreže. Poslali su me na kaljenje i pratili su me godinu dana. Otac mi je rekao da, ako sam dobar i ako se pokažem, Partizan će me vratiti u neki bolji klub. U Beogradu je sve bilo fenomenalno. Branio sam izvanredno, pratilo me je više prvoligaških ekipa, ali ja sam se opredelio za Radnički iz Niša. Dragan Pantelić, reprezentativac Jugoslavije, tada je otišao u inostranstvo, pa su tražili mladog i talentovanog golmana – odlučili su se za mene. Otišao sam u Niš i tamo proveo predivne četiri godine“, govori Gavrilović.

Imao je bajkovito četvorogodišnje „voj(e)vanje“ na Čairu, kada je Radnički pobeđivao Crvenu zvezdu, Partizan, zagrebački Dinamo, splitski Hajduk, Fejnord, AZ Alkmar...

„Sva iskustva u svim klubovima gde sam nastupao predstavljala su moj kapital, vrednost koja pomaže kada je najteže. Za mene je poseban doživljaj bila svaka utakmica, pa i sve pripreme. Tada su na sceni bili izuzetno kvalitetni ljudi, sportisti, golmani. Svaki klub je bio kvalitetan. Mala je razlika bila između klubova tzv. velike četvorke i Veleža, Željezničara, Radničkog i drugih klubova. Teško su se osvajali bodovi u Mostaru, Nišu, Ljubljani, Nikšiću, Vinkovcima, Sarajevu, Banjaluci... Zadovoljan sam svojom karijerom, a sve do danas pamtim sve svoje utakmice, pobede i poraze“, nastavlja Gavrilović.

Usledila je zrenjaninska odiseja. Proleter – tvrd orah za mnoge klubove. Ističe da mu je bilo predivno u gradu na Begeju.

„U Zrenjaninu sam proveo osam godina. Mnogo toga lepog tu mi se dogodilo. Zrenjanin mi je u srcu i duši. Kasnije sam otišao u Genčlerbirligi. Toliko mi je bilo lepo u Zrenjaninu da sam, odlazeći u Tursku, mnogo tugovao. U Proleteru sam branio dobro i mislim da nikoga nisam razočarao. Kada smo ulazili u Prvu ligu Jugoslavije, bili smo kraći od Borca iz Banjaluke za jedan penal. Zrenjanin je ostao deo mene do te mere da sam i danas tu“, kaže Goran Gavrilović.

Njega su blistave partije u Zrenjaninu preporučile i Partizanu i Crvenoj zvezdi, ali nije postao njihov golman. Obavio je sa Draganom Džajićem razgovor, dogovorili su se da pređe u evropsku Zvezdu, ali se Proleter s tim nije složio.

„Evropski i svetski klupski prvak, beogradska Crvena zvezda, htela me je dovesti i za mene je to bila čast za čitavu moju karijeru. Stevan Stojanović otišao je u Antverpen i Dragan Džajić se opredelio za mene. Otišao sam u Beograd na razgovor i sve smo lepo precizirali i lako se dogovorili. Međutim, nakon tri dana umešali su se ljudi iz Proletera. Ljudi iz Zvezde poslušali su kolege iz Proletera da sada odmah ne dolazim u Zvezdu, nego da sačekam malo. Nikoga ne krivim što se tako završilo. Otišao sam u Tursku i tamo proveo godinu dana. Sećam se kup utakmice sa Zvezdom i branio sam fenomenalno. U loži do Dragana Džajića sedeo je jedan moj prijatelj. On mi je poverio da je Džaja tada rekao da se kaje što me nije doveo u Crvenu zvezdu“, saznao je kasnije Gavrilović.

Vratio se iz Turske u Proleter, kratko bio u čačanskom Borcu, pa se opet vratio u Zrenjanin.

„Gde god da sam bio, ja sam razmišljao o Proleteru, o Zrenjaninu i energiji koja je tada vladala u klubu. Uvek sam maštao da se vratim tamo. Nisam mogao bez Jugoslavije – ona za mene i danas postoji. Mnogo sam je voleo. Imao sam priliku da pređem u Bešiktaš, ali meni je Proleter bio sve. Vratio sam se i tu proveo pola godine. Došlo je do razmirica, a ja, plahovit i neko ko brzo donosi odluke, otišao sam u čačanski Borac. Ipak, vratio sam se u Zrenjanin, moj omiljeni grad“, priča Gavrilović.

Proleter mu je velika ljubav – mnogo mu je Gavra dao, a malo dobio. Zakinut je za stan koji mu je obećan i koji je zaslužio.

„Nisam to očekivao. U Zrenjaninu se sve kao preko noći promenilo. Ništa više nije bilo isto. Neki ljudi više nisu tu, nisu među živima. S njima sam dogovorio taj stan, verovao sam na reč. Još sam u Zrenjaninu i videćemo šta će se dalje dešavati“, kaže Gavrilović.

Pozivan je u mlađe reprezentativne selekcije, ali za A tim Jugoslavije nikada nije branio.

„Mnogo žalim zbog toga. Kada sam se dogovorio sa Draganom Džajićem da pređem u Zvezdu, bio sam svestan da sam tako bliže reprezentaciji drage Jugoslavije. Smatrao sam da su golmani najveća četiri kluba u zemlji i najbolje karike timova, te da su znatno bliže reprezentativnom dresu. Istina, branio sam dobro i u Zrenjaninu, pobeđivali smo Zvezdu i Partizan i u Beogradu, ali nije bilo dovoljno. Doduše, tada su za Jugoslaviju branili Jevrić, Kralj, Pandurović, ranije Omerović... I oni su vrhunski golmani. Meni se nije dalo i sada je uzalud žaliti i kukati“, priča Gavrilović.

Na zalasku karijere čuvao je gol brčanskog Jedinstva i dobojske Sloge.

„I danas imam kontakte sa pojedinim saigračima iz Jedinstva i Sloge. Ostao sam dobar prijatelj sa Goranom Sarićem, Ratkom Nikolićem i Gvozdenom Zelinčevićem. Otišao sam u Brčko na tri meseca, a ostao nekoliko godina. Nosim lepe uspomene iz Brčkog i Doboja. Branio sam iz srca. Tada je fudbal u Republici Srpskoj bio na izuzetnom nivou, gledaoci su u značajnoj meri pratili utakmice. Bilo je predivno“, priznaje Goran Gavrilović.

Bio je velemajstor za odbranu jedanaesteraca. O tajnama ne priča.

„Uz talenat, pomogla mi je i ljubav. Posvetio sam se golmanskom pozivu. Mene su u Partizanu učili da uvek gledam utakmice od najniže do najjače lige. Jednom smo otišli na pripreme sa Radničkim, a kasnije i u Proleteru – bili su Miljanovi penali. Odem na pripreme u Makarsku, a tamo četiri ili pet prvoligaških ekipa. Golmani Lugušić iz Sarajeva, Ladić iz bugojanske Iskre, Radović iz Čelika – i oni meni iza leđa pričaju kako postoji recept za odbranu penala. Ja sam to čuo i počeo da primenjujem. Ispalo je dobro“, zagonetan je Gavra.

Nastavio je kao trener golmana i fudbalski pedagog. Rezultati su vidljivi – mnogo je mladića prošlo kroz njegovu golmansku radionicu.

„Imam specifičan način treniranja golmana. Sve što sam radio u životu bilo je suštinski – radio sam ono što je trebalo. Po meni, ne može trener golmana da bude neko ko nema bogato golmansko iskustvo. Mojim golmanima napunio sam Zvezdu i Partizan, imam golmane i u inostranstvu. Filip Kljajić je moj golman, bio je u Zvezdi, kvalitet je potvrdio u Partizanu. Bio sam pet godina trener golmana u Hajduku iz Liona. Igor Kojić je moj golman – bio je u Radu, Partizanu, sada je u inostranstvu. Dva Maksimovića su bila u Zvezdi. Pribišić je bio u Partizanu, pa u IMT-u. Nikola Đurković je u inostranstvu, branio je i u Čukaričkom. Ranđelović je bio u Zvezdi, danas je u Nemačkoj. Imao sam ponude da radim u Dubaiju, Omanu, Kataru, Singapuru..., ali ja nisam mogao bez Zrenjanina i sada sam u tom gradu. Volim naš narod, naše običaje“, zaključio je popularni Gavra.

Goran Gavrilović je onaj golmanski virtuoz čije se savršenstvo ispred gola mnogih klubova i danas prepričava. Davno bilo – neka bi se kod mlađih ponovilo...

Akademija „Bambi“

Nije zaboravio Gavrilović da spomene i Akademiju „Bambi“.

„To je jedna od najsavremenijih škola fudbala. Vode je Zoran Bambi Tošić i njegov brat Darko. Ljudi su fenomenalni. Tu sam već 12 godina. Mnogi golmani su krenuli iz Bambijeve škole, kasnije je sve išlo svojim tokom“, rekao je Goran Gavrilović.