Postoje utakmice koje se zaborave čim sudija odsvira kraj. A postoje i one koje ostave trag, ne zato što su bile velike, nego zato što su bile – bolne. Partizanova igra u ovom trenutku pripada upravo toj drugoj kategoriji. Ako bi se sve što gledamo svelo u jednu reč, ona bi glasila: očaj.

Partizan danas deluje kao tim koji je izgubio i ritam i smisao. Spori su, bez ideje, bez tehničke sigurnosti. Najjednostavniji pas postaje komplikacija, a najčešće rešenje je vraćanje lopte unazad – jedina zona u kojoj se osećaju koliko-toliko sigurno. Sve napred izgleda kao teren nepoznatog jezika.

Umesto da bude motor igre, Partizanova sredina je rupa u kojoj nestaje svaka akcija. Nema presinga, nema tranzicije, nema igrača koji može da povuče, da promeni ritam, da napravi višak. Lopta se gubi, a protivnik dobija poklone. To nije slabost – to je sistemski kvar.

Odbrana izgleda kao linija koja se raspada na prvi ozbiljniji pritisak. Loše postavljanje, kasne reakcije, nesigurnost u duelima. Svaki napad protivnika deluje opasnije nego što bi smeo. To više nije pitanje forme, nego poverenja – a njega nema.

Napad Partizana danas je najkraće rečeno: nepostojeći. Igrač uđe i za deset minuta tri puta završi u ofsajdu. Deluje kao da igrači ne znaju gde su im saigrači. Nekima bi, bez ironije, trebalo nagovestiti da možda treba da se povuku.

Najveći problem je što se s klupe ne vidi nikakva ideja. Nema reakcije, nema plana B, nema ni pokušaja da se nešto promeni. Tim izgleda kao brod bez kapetana, prepušten talasima i slučaju.

Važno je naglasiti: ovo nije kritika Partizana kao kluba. Ovo je kritika tima koji trenutno izlazi na teren. Tima koji navijačima uzima 90 minuta života, a ne daje ništa zauzvrat. Tima koji se, u ovom trenutku, igrača i igre – jedva može nazvati timom.

Partizan je danas ekipa koju treba izbegavati, ne zbog rivalstva, nego zbog činjenice da fudbal koji igra – jednostavno ne postoji.