Sledeći protivnik Crvene zvezde u grupnoj fazi Lige šampiona izaćiće je u formaciji 4-4-2, u najjačem sastavu, kao što se pretpostavlja da će biti slučaj i protiv Zvezde.

Foto: facebook.com/SSCNapoli

Načini odbrane

Italijanska ekipa se brani visoko na polovini protivnika, sa jasnom koncepcijom u kom trenutku i kada koja linija tima izlazi, i na koji način.

Formacija 4-4-2 koja se primenjuje, zapravo svoj najčistiji oblik i ima u defanzivi, uz određene izuzetke, o kojima će biti reči kasnije.

Ukoliko protivnik Napolija bira da loptu iznosi kroz pas iz zadnje linije, što stručnom štabu Vladana Milojevića nije strana opcija, principu su sledeći:

Dva centralna napadača (u slučaju obrađene utakmice, Insinje i Milk) izlaze u presing čovek na čoveka, u isto vreme zatvarajući pas prema defanzivnom veznom, dok srednja linija tima (u slučaju obrađene utakmice Fabijan Ruiz, Hamšik, Alan i Kaljehon) zonski brani linije dodavanja prema ofanzivnijim veznim igračima i napadačima. Okidač za izlazak srednje linije u presing čovek na čoveka dolazi obavezno u trenutku kada štoperi predaju loptu bekovima.

U tom trenutku bočni vezni igrači agresivno napadaju bekove, Hamšik i Alan pomeraju više ka veznim igračima Rome (što logično uzrokuje i pomeranje zadnje linije) i time pokušavaju da što pre dođu do lopte.

U određenim situacijama, Alan ima tendenciju da “iskoči” iz svoje linije, i tako napravi defanzivnu formaciju 4-3-3, time povećavajući agresivnost prema štoperima i zadnjem veznom (koji je pri ranije pomenutom načinu odbrane uvek slobodan, ali su mu linije dodavanja zatvorene) ali za taj vid odbrane Napoli se ne odlučuje naročito često.

Presing ekipe sa juga Italije ume da bude toliko agresivan, da se usled pomeranja zadnja linija ekipe nađe skoro na polovini terena.

Pri izgubljenoj lopti, Napoli se češće odlučuje za kontra-presing, nego za grupisanje i povlačenje iza lopte, što se ipak dešava u određenim momentima utakmice kada ekipa želi da predahne.

Dakle, tim Karla Anćelotija je defanzivno veoma dinamična ekipa, protiv koje je izuzetno teško izneti loptu kroz pas, a sa druge strane, ni ekipama sa dominantnim skakačima u poslednjoj trećini, opcija da se lopta što više preko špica dugim loptama prenese na protivničku polovinu, nije garant uspeha, zbog izuzetno u skoku stabilnih i moćnih Albiola i Kulibalija.

Utisak je da je najbolji, iako nimalo lak način, da se Napoli ugrozi, jeste igra između zadnje i srednje linije, koja je, samom činjenicom da ekipa igra sa 2 centralna napadača, prilično oslabljena brojčano. Takođe, usled konstantnog presinga, između dve pomenute linije tima često ostane veliki vakum, koji dobro postavljeni igrač  u tom prostoru može da iskoristi.

Ono što je takođe prilično jasno uočljivo, jeste prostor koji zbog načina na koji je ekipa složena, Napoli ostavlja bekovima. U momentima kada ekipa protivnika uspe da stane na loptu na njihovoj polovini, kako bi nadoknadili manjak igrača u veznom redu, Anćelotijevi igrači se brane veoma usko pozadi, gde Ruiz i Kaljehon, dakle bočni vezni igrači, igraju jako blizu dva centralna vezna, i tako ostavljaju šansu bekovima da naprave višak. Takav način odbrane, dovodi do čestih duela bek na beka, u kojem ofanzivni, može odbrambenog da izvuče dosta široko, što takođe ostavlja prostor da se vezni igrač iz drugog plana ubaci u prostor između štopera i beka.

Iako je reč o dva vrhunska fudbalera, kada je reč o defanzivi dvojica igrača Napolija svojoj ekipi često mogu da naprave problem svojim preagresivnim pristupom, to su Kulibali i Alan. Ovde nećemo uzimati faktor kiksa, pa čak ni puke defanzive 1 na 1,  već isključivo taktičke finese.

Senegalski štoper, procenjen na gotovo 100 miliona evra, ima veliki problem sa pozicionom disciplinom, dakle lopta ga konstantno vuče, i često, kada protivnik doturi loptu iza leđa srednje linije, nepotrebno iskače na igrača koji je primio tu loptu, i iza sebe ostavlja nebranjeni prostor, a upravo na takav način, nakon njegove reakcije tog tipa, lančanim sledom događaja, Napoli je primio gol protiv Rome.

Sve to važi i za Alana, samo nešto “više” na terenu, iako naravno ne treba potceniti ogroman doprinos koji on i Kulibali imaju kako i u defanzivi, tako i u ofanzivnom delu.

Načini ofanzive

Napoli je napadački veoma potentna ekipa, a ključna napadačka osovina nalazi se na levoj strani terena, u trouglu  Hamšik – Ruiz – Mario Rui.

Hamšik, kao centralni vezni koji loptu preuzima u levom “halfspejsu”, i kao udarna organizatorska igla tima, odličnu podršku u vidu otvaranja između linija, i igre “prema lopti” ima u Fabijanu Ruizu. Dakle, reč je o momku koji nominalno igra levo krilo, ali njegova realna pozicija se sigurno ne može nazvati tako.  On operiše mnogo uže, i nikada nije kraj aut linije, čime se kompletna leva strana otvara Mariju Ruiju, portugalskom levom beku.

Većina napada Napolija i ide tom linijom. Hamšik, ili neko drugi, doturi loptu do Ruiza, koji je svojim kretanjem već otvorio prostor Ruiju, a onda je on ili predaje njemu koji utrčava iz drugog plana, ili ide na vraćanje lopte, promenu strane, šut ili dribling, šta god živa situacija nalaže.

Desna napadačka strana Napolija, potpuno je drugačije koncipirana. Albanski bek Hisaj mnogo je konzervativniji i uzdržaniji od odlazaka napred, što je delimično i uslovljeno time što Kaljehon, za razliku od Ruiza, zapravo igra nešto što je blisko nečemu što možemo nazvati pozicijom krila (vinger). Dakle, ne stoji toliko usko, i često primi loptu kraj, ili veoma blizu aut linije. To znači da Hisaj ima malo prostora da napadne iz drugog plana, nema čistinu na strani, i jedini način na koji može da pripreti je direktna kombinacija sa španskim ofanzivcem, ili centaršut iz dubine, na šta se retko odlučuje.

Mario Rui je između ostalog i često vid izlaska Napolija iz presinga protivnika. U trenucima kada protivnik pusti Kulibalija ili Albiola da drže loptu, a zatvori vezne igrače, Rui (ponovo potpomognut pozicioniranjem Ruiza) pomera naped i prima loptu na čistoj levoj strani.

Kada smo se već dotakli centaršuteva, ono što je primetno jeste da Napoli brojčano slabo popunjava 16 metara. Mario Rui i Kaljehon (igrači koji najčešće centriraju) moraju da budu hirurški precizni, jer u 9 od 10 situacija, u kaznenom prostoru imaju dve, često i jednu opciju. Rui, najčešće upravo u pomenutom Kaljehonu, i naravno u Areku Miliku. Ipak, posebno Porutgalac ima fantastičan, oštar, i dobro felširan centaršut, pa se njegovi pokušaji ubacivanja, uprkos slaboj podršci u 16 metara, zbog sjajnog kvaliteta i odličnog kretanja Milika i Kaljehona, moraju neutralisati što je više moguće, i naravno, obavezno voditi računa da srednji red motri na odbijene lopte, jer su i Hamšik i Insinje, koji čekaju takav sled događaja, fantastični šuteri.

Što se tiče dva centralna napadača, Insinje često ume da “padne” i primi loptu u međuprostoru, izvlačeći pratioca, dok Milik najčešće napada prostor, dobro ga oseća, i zna da na vreme krene na dugu loptu, koje često dobija (setimo se njegove šanse tog tipa u Beogradu, na pas Zjelinskog).

Koncept odbrane prekida

Napoli u odbranu prekida uključuje apsolutno svih 10 igrača, u slučaju ubacivanja nakon faula, stoje veoma visoko, na nekih 17 metara, sa svih 10 igrača, ali se u trenutku ubacivanja lopte ne odlučuju na ofsajd zamku, već na povlačenje ka lopti.

Kornere brane zonski, sa takođe svih 10 igrača, od kojih petorica brane prostor peterca, trojica stoje nešto isped njih, dok dvojica stoje bliže izvođaču u pokušaju da neutrališu eventualnu pomoćnu igru.

Koncept ofanzivnog prekida

Veoma slično, kao  i kod ubacivanja iz igre, Napoli prekid napada sa veoma malim brojem igrača  u skoku, samo tri (Kulibali, Albiol Milik u ovom slučaju) dvojica su u blizini kao opcija za neku vrstu pomoćne igre (Alan, Insinje), jedan čeka odbitak van 16 (Hamšik) dok jedan stoji na suprotnoj strani, zavisno od strane na kojoj je korner.