Juče sam odgledao film o Amini Kajtaz, najboljoj bh plivačici. Učesnik Olimpijade. Doplivala do Rija, a uslovi nikakvi. Njen otac Sejo Kajtaz, moj dobar drug i prijatelj,vihorno krilo Veleža, kluba koji mi je zbog zaista sjajnih igrača bio drag. Nisu oni bili odlično samo na terenu, nego i van njega.  Evo jednog prisjćenja na te dane...

Sjajna  generacija Veleža, ona druga, ne BMV, već Kajtaz, Tuce, Mili, Goca, Vukašin, Jedvaj, Prskalo, Vanja Gudelj…Volio sam ići u Mostar, izvještavati. Bilo je to više od utakmice. Odlazak u Mali Pariz, restoran na Rondou , svirao Neđa Kovačević…Brtat mog dragog prijatelja Gare Kovačevića. Svira i ostalo do jutarnjih časova…

Ženio se Tuce i svi igrači Veleža na svadbi. Sutra su igrali sa Sarajevom. Negdje tu sam se zatekao i ja, kratko, ali dovoljno!!! Veselili su se i pojedini igrači tima sa Koševa. (Neću o imenima). Uglavnom trojica su bila. Najbolja!!!

Nakon svadbe  negdje sam još skitao. Možda čak bio i sa Željom Samardžićem, pa onda polako odlazak na spavanje, Hotel Ruža. Volio sam taj hotel. Osjećao se kao kod kuće. Bio je tu Stampi, čovjek zaštitni znak i hotela  Veleža. Čuo sam da je nedavno priminuo. Žao mi je, pamtiću Stampija dok živim, kao što ću pamtiti i tu generaciju. Biće o njima pisanja. Zaslužili su!

Stižem u hotel, a tog dana su mi rekli da je bila neka provala, lopovi ušli preko krova…Ulazim u hol, a u njemu (opet) doktor Milisav Popić, Džemaludin Mušović, Ahmet Pašalić…Rukovodstvo Sarajeva.

Kratak pozdrav  odlazak u sobu. Otvaram prozor i vidim tri siluete na krovu. Mašu meni, a ja kao savjestan građanin zatvaram prozor i odlazim da prijavim da neko skače po krovu. Razmišljam onako ‘’svadbarski’’, možda su lopovi.

Krenem i opet ’’udarim’’  na one iz FK Sarajeva. Kažem im šta sam video, a Milisav (ili Šuco za prijatelje), kaže - Ma idi Ćosa spavaj, to su naši igrači…

Odem spavati, ne razmišljajući o Šucinim riječima , a sutra na utakmici nema trojice ključnih fudbalera. Vidim ih kod onog spomenika lopti, na stadionu. Pored mene foto-reporter Milomir  Kovačević – Strašni. Dogovaramo  da ih fotografiše, ali đavola kako on podigne aparat oni iza one lopte…

Ganjali su se Strašni i igrači 90 minuta. Pobijedio je Strašni, a mene po završetku meča iz FK Sarajeva mole da ne napišem da su skakali po krovu. Sa njima i Ahmet Pašalić , kolega iz Oslobođenja. Kažu iz Sarajeva meni, neće ni Paša. Ok, pristanem, napišem da ih je Muše nešto kaznio zbog kršenja discipline. Novina izlazi u srijedu, a u srijedu u Oslobođenju tekst kako su igrači bili pijani, na svadbi…

Meni, naravno krivo. Pa ja sam ih jedini video i na svadbi i na krovu..Idem u redakciju, onako sa zebnjom.

Urednik Nedo Maričić, ljudski laf, čovjek od koga sam mnogo naučio, kao uostalom i od Džavida, Dinka, Vlatka, Feke i onih mlađih (uh, kakva je to bila redakcija), za svojim stolom. Zove i pita  da li sam ih ja jedini video na svadbi i na krovu i zašto sam prećutao.

Kako da mu kažem da me jedan od njih molio da ne napišem da je ''cugao**, jer će mu žena napraviti cirkus, a i molili me iz FK Sarajeva. Kažem, jesam video sam ih i pristao sam da  ih ‘’zaštitim’’.

Koštala me ta zaštita, a naučila da ne ćutim. Kao i da novinari između sebe nisu imali baš veliku kolegijalnost, za razliku od foto - reportera. Ovi drugi su razmjenjivali fotografije između sebe, a mi prvi…