Zoran Pejasinović i Dušan Petrović

Specijal “Miljan 1930 – 2012”, promovisan na štandu Vlade Republike Srpske Međunarodnog sajma knjige u Beogradu, je svojevrsna dopuna svetskom bestseleru “Miljan, ljudi i vreme”, koji je, preveden na nekoliko jezika, obišao celu kuglu zemljasku, i element kojim se zatvorio krug oko slavnog trenera Miljana Miljanića kroz “oštroumno pero” novinara i pisca Tome Marića, inače saradnika Sportskog žurnala.

Tako je Miljan Miljanić ponovo spojio Beograd i Banjaluku, Srbiju i Republiku Srpsku, a minula subota bila je svečarska, istinski “Dan fudbala” Republike Srpske u Beogradu, čak i više od toga. Odjek s promocije na Beogradskom sajmu i danas treperi iznad dva grada i iznad srpske zemlje kroz koju teče reka Drina, ali i region u kojem je Miljan Miljanić takođe ostavio dubok i neizbrisiv trag. Beograd i Banjaluka nisu imali samo Miljana Miljanića kao sponu, njihova bliskost i bratstvo nastalo je mnogo ranije, kroz istoriju, o čemu je u Specijalu “Miljan 1930 – 2012” pisao i istoričar magistar Zoran Pejašinović, u štivu pod naslovom “Aleja velikana”, u kojem je napisano:

“Kažu neki izvori da je Beograd to slovensko ime dobio zaslugom Bugara, koji su zapad obeležavali belom bojom. Opet, Banjaluka je, po svoj prilici, ime dobila po nekom srednjovekovnom banu koji je pored reke imao luku, odnosno njivu ili livadu. Nekako dugo se ove dve varoši nisu znale ni nešto posebno družile. Ili nam se to samo tako čini? Ne donose li Pelagić iz Beograda knjige i silno znanje i još za turskog vakta otvori u Banjaluci Bogosloviju i Čitaonicu? Nisu li neki najznamenitiji Banjalučani rođeni u Beogradu. Recimo, Platon Banjalučki, vladika i sveštenomučenik?

Za ovu priliku izdvojićemo dvojicu najznamenitijih Banjalučana, bar u novijoj istoriji. To su Petar Kočić i ban Svetislav Tisa Milosavljević. Prvi je rođen 1877. godine na Zmijanju, drugi, Nišlija, svet ugledao pet godina kasnije. Zavičaji su im iste, 1878. godine oslobođeni od Turaka. Šta ih još vezuje? Malo šta reklo bi se. Međutim, nije baš tako. Zajednička im je Banjaluka. Tu su ostavili najdubljeg traga. Banjaluka je nezamisliva bez te dvojice tako različitih, a tako sličnih velikana.

Kočić je nakon manastira Gomionica u Banjaluci doučio osnovnu školu. Gimnaziju je, po izgonu iz Sarajeva, okončao u Beogradu poslednje godine 19. veka. Usledile su studije u Beču služba u Skoplju… U Banjaluku se vrnuo nakon još jednog izgona iz Sarajeva, 1906. godine. Ali gorka sudba će udesiti da je, tražeći duši leka, pred Veliki rat ponovo otišao na istok, u stoni grad Beograd.Tamo će, ne napunivši ni četiri decenije, naći večni smiraj. Bilo je to uoči Velike Gospojine 1916. godine.

Milosavljević je u Banjaluku došao sa istoka, iz tada već jugoslovenske prestonice Beograda. Bilo je to 1929. godine. Sišavši tog mitrovdanskog jutra s voza u centru omalenog grada, koji će ovaj energični general i doskorašnji ministar saobraćaja doživeti kako pola kasabu, a pola slavonsko selo, otpočeo je novo, zlatno doba u životu Banjaluke. U naredne četiri godine ovaj prosvećeni neimar če preporoditi dušu i lice grada. Dobiće Banjaluka tada mnoga zdanja i institucije, koje i danas krase grad. Na poziv kralja, a na žalost Banjalučana, s proleća 1934. godine vrati se Milosavljević u Beograd. Četvrt veka kasnije, u tom gradu i on je napustio ovaj svet. I Milsoavljević je sahranjen na Novom groblju. Stotinjak metara od Kočića.

Nisu Kočić i ban Milosavljević igrali fudbal. Ali u odnosu na šta bi fudbal bio najvažnija sporedna stvar na svetu, da nije ovakvih velikana? Pa i Miljan Miljanić je sahranjen na istom groblju, nedaleko od njih! Nimalo slučajno. Ipak su oni igrali u istom timu.”

Danas su Beograd i Banjaluka više od onoga što su bili u vreme Kočića i Milosavljevića – bratski gradovi, baš kao i Srpska i Srbija, sestre rođene! Pokazao je to “Dan fudbala” Republike Srpske u Beogradu, na sajmu knjige koji su posećivali gosti iz celog sveta. A Miljan Miljanić, iznad svih nas, kroz štiva Tome Marića, stoji kao večni stražar, u obliku novog kamena temeljca koji nije dozvolio da se putevi između Banjaluke i Beograda zatvore, čak ni u onom najtežem vremenu, devedesetih godina minulog veka. 

Evropska dimenzija

Književnik Dušan Petrović, domaćin na štandu Vlade Republike Srpske, u jednom trenutku je rekao:
-Knjiga Tome Marića o Miljanu Miljaniću nije samo spojila Republiku Srpsku i Srbiju, odnosno Banjaluku i Beograd, već celoj manifestaciji dala evropsku, čak svetsku, dimenziju: Ilija Petković, Ivan Ćurković i Dušan Maravić su evropski i svetski fudbalski autoriteti, a uz to i poruka legendarnog Dragana Džajića.

Sportski žurnal