Robert Banović

Na prvi pogled Robert Banović izgleda odbojno i prepotentno, ali kada uđete s njim u dijalog oko obične, životne ili sportske, stvari onda otkrijete da imate tako zanimljivog i preciznog sagovornika koji na fudbal, sport uopšte, ali i život gleda otvorenih očiju. “Naoružan” velikim brojem pročitanih knjiga, večite težnje za usavršavanjem, ali i životnim iskustvom bez pardona govori o svemu, nema tabu tema, niti je naučio da se povlači pred neugodnim, pa i provokatorskim pitanjima.
Trener u omladinskoj školi Polisportiva “Konsolini” iz mesta Kostermano, nedaleko od Verone, rodom je iz Krupe na Vrbasu, u Italiji je izgradio “svoje fudbalsko carstvo” balkanskim borbenim duhom i umećem, nametnuo se kao lider i dobio nadimak – “Ratnik”!
-U klub sam doneo energiju koju do sada nisu imali, a to je da nekada i uličnim žargonom tražim dolazak do cilja, jer taj metod pre dopire do mozga. Nisam od onih koji misle da su odmah odrasli. Kada sam sa omladinskom ekipom “Konsolini” stigao do plej-ofa u Italiji rekao sam: “tek smo na nuli, i tek sada počinjemo sa radom”. Italijani su me samo pogledali, ali su shvatili šta sam im rekao – počeo je svoju priču Robert Banović.
Da li bi Vas shvatili u rodnoj Banjaluci, ili…
-Teško. Nema količine mozga. Promenio sam razmišljanje, ali da bih u Banjaluci ili Republici Srpskoj uspeo da promenim “stavove” desetorice trebala bi mi “vojska” od 150 ljudi koji imaju percepciju kao i ja. A to je trošenje energije i vremena. Zato energiju ne treba trošiti na nebitne stvari.
Zar se toliko razlikujemo, mislim mi i Italijani?
-Kao trener delujem na ekipu pozitivnom energijom, usput stiže i rezultat, koji kod mene nije pod moranje. Pogotovo ne u omladinskim selekcijama. Šta deca treba da rade – da rade i treniraju, a ne da igraju. To je moja fudbalska formula.  Dugo sam tražio odgovore, o čemu se radi, gde je ta lopta? I onda sam shvatio, u tim svojim razmišljanjima da se fudbal ne može naučiti, ali fudbalski mehanizam može. To je moj kredo! A kod nas? U startu je važan rezulat, kao da se igra za svetskog prvaka, čak uče decu i da nameštaju sudije, rezultate… 
Šta je suština sporta, možda veština?
-Potrebna je kompetencija. Evo recimo, do sada sam uvek vodio ekipe u kojima sam stvarao, nikada nisam sedeo na klupi da uživam. Izgleda da to i nije za moj karakter. I čini mi se da uživam u radu, jer izaziva moj borbeni duh, onaj balkanski, zato sam i dobio nadimak “Ratnik”. S decom nikada nisam imao nijedan problem, već samo sa roditeljima. Zato je na našim stadionima zabranjen ulaz na trening i utakmice. Ni moja energija nije beskonačna, ali je Italijani vješto koriste i nadoknađuju ono što oni nemaju, taj ratnički, balkanski mentalitet.
Ovde je sve drugačije.
-Znam, jer suština nije da se preskaču stepenice. Na našim prostorima ljudi uglavnom kuću prave od krova, bez temelja, a temelj je osnov. Izgubio se taj fundament. Mora da se promeni mentalna filozofija. A roditelji, oni su najpametniji, sve znaju! 
Kako naš čovek koji mašta o milionima može da završi u Italiji?
-Nije stvar u novcima već vremenu. Novac ne igra toliku ulogu, ali vreme je najvažnije, vreme je novac. Nemoguće je tako razmišljati. Na našim prostorima ne postoje uslovi rada, parametri. Recimo Andrea Pirlo je kao dečak sa drugarima slušao priče o svetskim prvacima iz 1982. godine, viđao ih, susretao se sa svim mogućim sitnicama, što je sve drugačije nego kod nas. Mi u startu grešimo, nakaradan je kompletan sistem, Savez, postavka sporta. Kod nas se sport smatra nekom igrom kroz koju ćeš da dobiješ milione, velike pare. Sport je posao, rad. Zato je nemoguće da naši dečaci mogu da priđu sistemu u Italiji, ili bilo gde u Evropi. Kupuje se gotov proizvod iz Nigerije, Ukrajine, Gane… 
Jesu problem samo milioni?
-Talenat je samo deset odsto, a 90 je rad. Mi to ne pratkrikujemo. Dečak sa ovih prostora nikad ne može da završi u seriji A. Nije to uspeo ni Edin Džeko, došao je zaobilaznim putem, u drugim zemljama se kalio, dograđivao i onda stigao u Seriju A. Dejan Stanković je stigao iz maksimalnog nekog parametra sa naših prostora, Crvene zvezde. Nije došao iz nekog Radničkog iz Niša, a mi pričamo o Laušu, Laktašima, Mrkonjiću, Krupi, Borcu… 
Kako danas neko iz Crvene zvezde može da dođe u Seriju A?
-Zaobilaznim putem, i skoro nikako! Na tom zaobilaznom putu se gubi vreme, on ne traje dva dana. Igrač mora da ode u, recimo, Astanu, potom Austriju, Iran, kod Arapa… To traje. Ako krene sa 20 godina zaobilaznim putem on sa 27 nije više interesantan nikom. Zato se naša deca vraćaju. Jedino, ako Dejan Stanković nekoga ne uzme i fizički ga odnese na “čizmu” i na osnovu prijateljstva zamoli da se registruje, recimo za Inter. Nakon tri utakmice taj fudbaler biće na klupi, nakon sedme utakmice otići će negde i nikad se više neće vratiti u Seriju A, ukoliko ne poseduje istinski kvalitet.
Gde smo napravili grešku u koracima?
-Živimo nerealno, gledamo veliki broj utakmica svaki vikend i transformišemo se u te, neke likove. Frustracije i komplekse prenosimo na decu, s kojima treba samo da se radi, ne da se igra. Moramo da izađemo iz pećine, pa opet ispočetka. Glupi smo u odnosu na druge, pogledajte šta su uradili Englezi, Belgijanci, Švajcarci, Islanđani… Osim Engleza ostali nisu znali je li lopta okrugla. To je u mozgu, oni su se promenili u razmišljanju. Nije samo važno napraviti terene. 
Znači Srbi su fudbalski niža kategorija?
-Posluži se samo primerom kako su Stanković i Mihajlović izgradili svoja imena? Fudbalski gledano nisu Maradona, nemaju fantaziju, možda ne znaju žonglirati. Iskoristili su svoju prirodnu energiju, balkansku, da branimo nešto svoje. Mihajlović je iz Zvezde otišao kao levo krilo, završio kao centralni defanzivni igrač. Kao neka polutka, zadnji vezni, kopao kanale, slična je priča i Stankovića. Tako sam i ja prošao u Italiji. Nisam otišao da igram fudbal, već da iskopam kanal da niko ne prođe. Italijani to genetski nemaju, tu energiju, imaju bezobrazluk i snalažljivu genetiku, “prodaju fore”, tako su bili prvaci sveta 1982. godine. 
Gdje je u suštini razlika Italijana i Srba?
-Kad se Italijan probudi ujutro on kroz prozor prvo vidi palmu, Jadran, a Srbin šljivu, brda. Otud italijanska relaksiranost i srpska napetost. Ne kažem da je palma plemenitije drvo od šljive, ali definitivno nemaju podudarnosti!
Zanimljiv neki sagovornik ovaj Robert Banović.

Juventus je Italija

Italijani su četiri puta bili svetski prvaci…
-Jesu. Prva dva puta je 1934. i 1938. godine kada je Benito Musolini lupio šakom o sto, treći put 1982. već sam rekao kako, a u Nemačkoj 2006. godine im je titulu doneo Juventus, on je Italija! Nukleus te reprezentacije je bio iz Juventusa, najvećeg italijanskog kluba u kojem se tačno zna ko šta i kako radi. Vidite samo priču oko renera Mauricija Sarija. Dok je bio u Napulju izgledao je kao klošar, u trenerci i nekim polovnim majicama, a kada je došao u Torinu morao je da obuče odelo i kravatu! 

Fora s Ronaldom

Kako je Juventus “ukrao” Real Madridu Kristijana Ronalda?
-Jednostavna fora! Juventus visoko kotira na berzi i sama informacija da će Kristijano Ronaldo doći u klub, prvo jutro su akcije Juventusa porasle za tri zarez, nečega, odsto. To su milioni evra. Drugi dan slikanje Ronalda u dresu Juventusa je prodalo 35 miliona majica s njegovim likom i dresova. To je biznis.

Miljanić i Gvardiola

Od kojeg trenera najviše učite?
-Pre svega da kažem da ne postoji trener koji nije sujetan. Svaki trener mora da ima kredibilitet i autoritet, ako to ne postoji, nema ni rezultata ni uspeha. Miljan Miljanić je bio vizionar, trener modernih shvatanja, što sam mogao da pročitam i u knjizi Tome Marića “Miljan, ljudi i vrijeme”. On je bio preteča, recimo, današnjeg Pepea Gvardiole. Upravo od Španca “prepisujem”, jer u fudbalu nema više “tople vode”, sve je osmišljeno i izmišnjeno, samo treba primeniti. Trudim se da tako radim i nadograđujem svoj trenerski karakter.
Sportski žurnal