Vlado Đajić, Rodoljub Petković i Nikola Brkljač

Na poslednjem “Danu fudbala Republike Srpske” u hotelu “Bosna” u Banjaluci bio je i Nikola Brkljač, nekadašnji fudbaler bihaćkog Jedinstva, Mladosti iz Kotor Varoša i banjalučkog BSK-a, danas nastanjen u Bristolu. Dolazak sa ostrva u Republiku Srpsku, u posetu rodbini i prijateljima, Brkljač je iskoristio da prvi put prisustvuje svetkovini u Kristalnoj dvorani u organizaciji Fudbalskog saveza Republike Srpske i Sportskog žurnala.

-Zaista oduševljen sam onim što sam video u Banjaluci i mogu da kažem svaka čast! Ovako nešto niti sam imao priliku ni da vidim, a ni doživim u Engleskoj. Bila je to istinska promocija fudbalskih vrednosti, susreo sam velikane svetskog fudbala, video mnoge prijatelje i poznanike, evocirao uspomene… Iz Banjaluke sam poneo lepe utiske i uspomene, bio sa dragim ljudima i entuzijastima koji fudbalu i sportu pripadaju svim svojim bićem – počeo je priču Nikola Brkljač, danas pravnik i sudija u engleskom Bristolu.

Fudbalski je ponikao u rodnom Bihaću, prve korake napravio u Jedinstvu, a potom došao na studije u Banjaluku, upisao Pravni fakultet.

-Taman kada sam debitovao za prvi tim Jedinstva, igrao sam u tadašnjoj Drugoj ligi Jugoslavije, grupa zapad, odlučio sam da se posvetim školovanju, došao sam u Banjaluku, živio u samačkom domu koji je baš tada bio izgrađen. Onda su došli ljudi iz Kotor Varoša i izrazili želju da igram za Mladost, pristao sam, sa mnom su u klub došli i golman Dubravko Prstojević i defanzivac Rodoljub Petković. Kasnije sam dobio poziv iz BSK-a za koji sam nastupao krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih godina prošlog veka. I Kotor Varoš i Čaire su za mene bile jedno veliko iskustvo. Naravno, školovanje mi je i tada bilo u prvom planu, najvažnije jer sam imao životnu želju da budem sudija u sudu. Na kraju mi se ta želja i ispunila – dodao je Brkljač.

Bio je nadomak i prelaska u banjalučki Borac, čelnici crveno-plavih su želeli da ga angažuju umesto napadača i golgetera Muhameda Ibrahimbegovića Fišera koji je tada trebalo da ide na odsluženje vojnog roka.

-Sa mnom je razgovarao Smail Alagić Alaga iz Borca, ubeđivao me je danima. Bila je jedna kultna kafana u naselju Borik zvala se “Borac”, u njoj smo se sastajali, tu je dolazila fudbalska elita Banjaluke. Rekao sam Borčevcima da ću im se javiti za tri dana, da razmislim i donesem odluku. Još uvek razmišljam… Šalu na stranu. Procenio sam tada da bih, ukoliko dođem u Borac, morao da zapostavim školu što nisam želeo, a isto tako nisam hteo da budem neodgovoran i svemu tome priđem amaterski, jer igranje u Borcu zahtevalo je mnogo veći angažman nego što je tada bio u Mladosti ili BSK-u. Posle toga nisam više imao pozive s Gradskog stadiona – prisetio se Nikola Brkljač.

Bez obzira što nije više igrao fudbal družio se u krugovima igrača, išao na utakmice, navijao…

-Eto, nedavo, nažalost, preminuo je Draško Kina Marković s kojim sam bio nerazdvojan, intenzivno smo se družili, baš kao i sa Stojanom Ćelom Malbašićem, Draganom Kimetom Marjanovićem, pokojnim Slobodanom Karalićem… Posebno mi je u sećanju ostao i Zoran Smileski, iz Splita je došao Berislav Buković, s nama su bili i novinari Tomo Marić i Dušan Bursać… Bila je to lepa i družina za svaki ponos – evocirao je banjalučke dane Brkljač.
Na kraju se još jednom osvrnuo na “Dan fudbala Republike Srpske” u hotelu “Bosna”:

-Velika je stvar ovo i za Banjaluku i za Republiku Srpsku, ali i fudbal Srbije. Ta povezanost između klubova Srpske i Srbije mora da bude stalno prisutna, da se učvršćuje i neguje, pa ovde svi navijaju za Srbiju kada igraju reprezentacije. Oduševljen sam ambijentom, ljudima, Borom Milutinovićem, Ivanom Ćurkovićem, Zvezdanom Terzićem… Ipak, na meje je poseban utisak ostavio jedan laureat – doktor Vlado Đajić, direktor UKC Republike Srpske na Paprikovcu. Što bi se reklo “legao” mi je kao čovek na prvo viđenje, oduševio me svojim vizijama, zalaganjem, entuzijazmom i radom, pozitivnim stavom. Čak smo se družili i posle manifestacije. Na mene je ostavio snažan utisak. Nisam verovao da još uvek postoje takvi ljudi, puni šarma i energije.

Slovo po slovo, reč po reč, složene su rečenice u priči o Nikoli Brkljaču koji je rekao još i ovo:

-Doći ću ponovo u Banjaluku, na manifestaciju “Dan fudbala Republike Srpske”. Sa velikim zadovoljstvom! A do tada ostanite mi dobro i zdravo. Čovek treba da ide tamo gde se odlično oseća, a to su moje Banjaluka i Republika Srpska.

Iz Bihaća u Englesku

Nikola Brkljač je s porodicom u Englesku doselio početkom devedesetih godina prošlog veka.
-Bila je 1992. godina, radio sam u Sudu u Bihaću. U Hrvatskoj je već bio sukob, građanski rat je hvatao polako i BiH. U Bristolu su živeli sestra i njen muž od moje supruge, pozvali su nas da se sklonimo od nadolazećeg rata, spakovali smo se, otišli, tu i ostali. Napustili Bihać. Eto sada živimo na Ostrvu. Svaku priliku koju imamo iskoristimo da dođemo u Banjaluku – rekao je Nikola Brkljač.

Sportski žurnal