Biblijske scene u Podgorici na sahrani mitropolita Amfilohija

Prepisujući, ponekad, samog sebe, čovek, ustvari, prepisuje sve oko sebe: u knjizi “Lopta za Peru Perovića”, izuzev “priče pre i posle priče”, te desetak kratkih viđenja Perovićevih prijatelja i rukometnih saboraca, sve drugo je kazivanje ovog sjajnog čoveka i sportiste u prvom licu jednine…
…Rođen sam 17. avgusta 1929. godine u Banjaluci gde je moja porodica stigla iz okoline Nikšića, prvo u Bosanski Aleksandrovac, a onda se preselila u grad na prelepom Vrbasu. Moja loza Perovića naslanja se na Andriju Ivanova i Mariju, to su mi praded i prababa. Marija je rođena Njagoševa sestra, deda mi je Rajko Andrijević nosilac Obilićeve medalje sa Vučijeg dola, a baka Anđelija rođena Vukotić, iz poznate porodice serdara Janka Vukotića. Otac Vukašin – Bajo i majka Femija uzeli su se 1911. godine u Americi, gde su se oboje trbuhom za kruhom zaputili još 1902. godine. Kad je izbio Prvi svetski rat otac i majka vratili su se u Crnu Goru. Kao dobrovoljac otac je stupio u crnogorsku vojsku do konačnog oslobođenja nije odlagao pušku, bio je plemenski kapetan, a pod Skadrom “bataljonski barjaktar”. Porodica je bila brojna, uz oca i majku braća Andrija, Savo, Nikola, Miloš, Radovan, Dušan i ja, te sestre Jovanka i Danica. Otac je u Vrbaskoj banovini, kod bana Svetislava Tise Milosavljevića bio predsednik ugostiteljske komore i banov blizak saradnik…
Juče rano ujutro… 
Poslednja litija u Podgorici presvetom vladiki Amfilohiju, svetovno Risto Radović, od milosti zvali su ga Đedo, kad je vasceli pravoslavni rod i porod, stao u beskonačnu kolonu Bilblijskog mita, ko zna koliko njih na kolenima ispratilo poslednjeg živog sveca koji je do juče, stvarno i u duši, hodao sa svima nama po crnoj zemlji, a sada, po preumnom Milošu Crnjanskom, u “velikoj seobi”, putuje ka nebeskim prostranstvima u svojoj novoj svetačkoj misiji; sve to zajedno potvrdilo je da čovek nikad nije bio bliži anđelima, a dalje od izgubljenog živog stvora nego što je danas. 
Na banjalučkom nebu, tog časa, tražio sam Petra Peru Perovića, onog Perovića koji je proslavio Banjaluku i nekadašnju Jugoslaviju u rukometnom svetu pedesetih godina minulog veka, bio oličenje čojstva i čistog olimpijskog sportiste, s bezglasnom porukom: “čuješ li nas Pero, u večnost otplovio Đedo!”. 
Zašto baš njega?

Nije uvek lako objašnjavati zbog čega istina pripada čoveku, a zablude vremenu; tek, obojica su, kao Crnogorci srpskog roda, u dva vremenska trajanja, jednog – mitroplita Amfilohija, a drugog briljantnog sportsmena Perovića, stajala stradalnička sudbina na ovdašnjem Lijevče polju. Svi Perovići su na početku Drugog svetskog rata poharani i ojađeni, bežali pred ustaškom kamom iz polja nevolje, a Radovići u to isto polje nevolje stigli na kraju Drugog svetskog rata, samo što su se oni još sudarili sa partizanskim osvetnicima.
Lila je – krv na crvenom!
Mitropolit Amfilohije u Perinom životu imao je posebno mesto, kad mu je god trebalo susretali su se i samo njih dvojica znaju o čemu pričali. Najčešće na Ostrogu. Bratski su bili bliski.
Kad sam Petra Peru Perovića, već dobro obolelog, posetio u banjalučkom KBC, opet je njegov znanac iz detinjstva Risto Radović bio tema kao mitropolit Amfilohije. Peri se i osmeh vratio na lice – je li voleo sport i za koji klub navijao?

Crvena zvezda, prvak Evrope 1991. godine

Legendarni Borčev rukometni as, otac tog sporta na ovim prostorima, ljudina koji je svakom bio rad pomoći, slaže reč po reč:
-Samo jedna petokraka sija kao Zvezda, pogotovo kad je crvena! Tako je zborio moj Amfilohije.
Tri dana kasnije Petar Pero Perović otplovio je u legendu. Život po ljudskoj i Božjoj pravdi uvek zatvari svoj krug, kad sve nas više niko i nizašta ne pita. 
A njih dvojica, uopšte ne sumnjam, susrešće se u anđeoskog dvorani koja će ostati tajna za sva vremena.

Petar Pero Perović pod Ostrogom