„Valter“ više, ni u sportu, ne brani Sarajevo; šta više ovdašnji fudbal kroz tu priču pojeo je samog sebe.

Priča će u vremenima pred nama imati neograničenu moć trajanja, svako će je tumačiti i objašnjavati na svoj način, a iza svega stalno će provejavati trivijalnost o legendarnom borcu za slobodu i mitskom junaku izvornog imena i prezimena Vladimir Perić iz Prijepolja, današnja Crna Gora. Do sada to se skrivalo i tajilo...

Čak i tekst za scenarij kultnog filma koji je ispisao Momo Kapor doživeo je „mali milion“ prepravki, tako da je imao i sasvim drugi smisao i poslao prilagođene poruke. U celoj filmskoj priči koju je osmislio reditelj Hajrudin Krvavac nigde se ne pojavljuju ustaše koje je „šeher Sarajevo“ raširenih ruku dočekalo, kao ni borci Kraljeve vojske u otadžbini koju je predvodio upravo Vladimir Perić iz Prijepolja.

Ne slučajno cela predstava odvija se oko Begove džamije, gde junak ilegalac, igra ga Velimir Bata Živojinović, mitraljeskom paljbom sa Sahat kule „tamani“ švapske vojnike nemilosrdno. Igrani deo, opet, liči na školski ogledni film gde su sjajne uloge odigrali: Rade Marković, odnosno Ljubiša Samardžić, a svoje mesto dobili su i: Dragomir Bojanić Gidra, Faruk Begoli, Relja Bašić, Slobodan Dimitrijević, Pavle Vuisić, Stevo Žigon, Jovan Janićijević, Neda Spasojević i mlađani Emir Kusturica...

Na posredan ili neposredan način celo Sarajevo imalo je svoju ulogu u „Valteru“, prikazano je kao grad otpora ravan staljingradskom u Drugom svetskom ratu. Posle će, spletom srećnih okolnosti, taj film zahvaljujući pre svega Bati Živojinoviću, postati gotovo svetska priča, možda i najgledaniji film u istoriji „sedme umetnosti“ jer ga je u Kini gledalo više od milijardu ljudi. Spektakularne scene karambola voza koliko nevešto snimljene toliko vešto uklopljene u celu priču dale su „treću dimenziju“ junaštva sarajevskih ilegalaca. I tako je film „Valter brani Sarajevo“ obilazio celi svet.

Posle svega što se minulih dana odigravalo na relaciji Njujork – Balkan, pokazalo je i lice i naličje priče o „genocidnom narodu“, ali težnja naručilaca te i takve poruke, na kojoj su danima i mesecima istrajavali i „podzemnom“ diplomatijom dogovarali, doživela je krah na Ist Riveru i celi taj događaj stavilo u sasvim drugi kontekst!

Njen odjek, naručene i fabrikovane rezolucije, bio je, do sada, neviđeni falsifikat u Skupštini Ujedinjenih nacija. Ako je neko iz svega ovoga izašao čista obraza onda je to bila Srbija, zagrljena sa Republikom Srpskom, i predstavnik srpskog naroda, predsednik Aleksandar Vučić, zatim Kina, Rusija, Belorusija, Mađarska, Nikaragva, Kuba, Sirija... I svi oni koji su se suzdržali ili napustili salu prilikom glasanja.

Nije se dugo čekalo da rezolucija „koja treba da pomiri uzdrmanu i razjedinjenu Bosnu i Hercegovinu“ ustvari izazove nove efekte mržnje u, ionako, srbofobičnom Sarajevu. Putem društvenih mreža napadnut je besprizorno mladi fudbaler Borca David Vuković, novopečeni reprezentativac BiH, zbog toga što se, sa većinom igrača, nije okrenuo ka jarbolu dok je intonirana himna na utakmici finala Kupa u Banjaluci. Zbog toga, ali i straha za bezbednost, morao je da otkaže poziv selektora Sergeja Barbareza.

Isti dan u centru Sarajeva napadnuto je dete, pred očima majke i sijaset bezbedonosnih kamera, samo zato što mu je na majici ćirilicom pisalo „Delije sever“. MUP Kantona Sarajevo je to nazvao „slučajem“ i nije ga okarakterisao kao ugrožavanje slobode kretanja. Gle čuda, nastavljan je „lov na Srbe“, pa su se oglasili i najvatreniji navijači Željezničara s proglasom da dođu na Grbavicu i „dočekaju“, kako oni tvrde, „lažnog šampiona države“, nazivajući Borac „političkim projekatom“.

Treba li spominjati i turnir u malom fudbalu kada su isto tako bezdušno napadnuta deca iz Beograda koja su došla u Sarajevo samo da se druže sa vršnjacima iz regiona i igraju fudbal?!

Na kraju, a posle svega, može li „Valter“ da odbrani Sarajevo ili je to šarena laža koja zemlju čuda svrstava na početak kraja ove civilizacije. Bilo kako bilo, teško nama s nama samima, a sada više nema dileme ko je život pretvorio u politiku, a nju u oporu mržnju.

Kroz generacije u celoj Republici Srpskoj provlači se poruka besmrtnog Petra Kočića, prilagođena fudbalskom trenutku – ko iskreno i strasno voli i ljubi Borac i Banjaluku, spreman je da im služi do kraja života!

Borcu s ljubavlju, dušmani nek' crknu!