Gordan Matrak

Posle svakog čoveka, kada otplovi u svoje, nebesko more, ostaju duboki tragovi po kojima ljudi “sude” jesu li častivi ili ne. Iza Gordana Matraka ostali su tragovi ljudskosti, profesionalizma i duhovnog nadahnuća, začinjeni patriotizmom, bez uzmicanja, čak i u najtežim uslovima, kada je stvarana Republika Srpska, a mnogi se plašili tog prirodnog procesa na tlu bivše Jugoslavije.
Budi ponosan na ono što si uradio u ovozemaljskom životu Gordane Matrače!
Muzičar, akademac, internacionalac, novinar, glavni urednik, učitelj, ljudina… voleo je sport, voleo je nas sportske novinare stalno ističući kako je sportska redakcija glavno uporište svakog dnevnog lista, bez izuzetka.
Došao sam u tadašnji “Glas srpski” 24. septembra 1996. godine da se prijavim na oglas za sportskog novinara kao devetnaestogonjišak, tek svršeni srednjoškolac, dete “Oluje” koja nas je “počistila” sa vekovnih ognjišta podno Grmeča, 10. oktobra 1995. Glavni i odgovorni urednik jedine dnevne novine Republike Srpske bio je upravo Gordan Matrak, Mostarac iz Sarajeva, rodoljub s novom adresom u Banjaluci. I njegovi zavičaji, kao i moj, ostali su izvan granica najmlađe srpske zemlje, ali to nas nije pokolebalo, naprotiv!

-Dobro došao u svet novinarstva! Neće ti biti lako, ako budeš uporan preživećeš, u protivnom traži novi posao. Mnogi su krenuli i odustali, nije ovo profesija za svakog. Opstaju samo najjači i nepokolebljivi. I uči školu momče – bile su prve reči Gordana Matraka koje mi je uputio kao glavni i odgovorni urednik “Glasa srpskog”.
Posle upoznavanja i saznanja da dolazim iz opštine koja je poslednja pala pod najezdnom muslimansko-hrvatske vojske s pečatima zločina, Matrak je nastavio:
-Moj Basara, tvoj Sanski Most, a moj Mostar i Sarajevo nisu više naši, ali nosimo ih sa sobom i biće tako do sudnjeg dana. 
Kasna jesen 1997. godine, hladni novembar “cepa” lamperiju u potkrovlju redakcije u Gospodskoj ulici, ulazi Matrak i obraća se resornom uredniku:
-Limune (Papić), gde su ti tvoji mladi lavovi, da ih vidim?
Legendarni bard sportskog novinarstva Banjaluke i Bosanske Krajine, u tom trenutku Republike Srpske, Limun Papić predstavio je Darka Pašagića, Dušana Praštala i mene.
-Momci, sutra se javite sekretarici da vam kaže šta od dokumenata treba da donesete. Limun vas je predložio za stalno zaposlenje, ja prihvatio, složio se i moj zamenik Rajko (Radovanović). Samo još da ubedimo direktora Nenada Novakovića, ali to prepustite meni! Sada smo saborci. Bićete profesionalci. Jesmo li se razumeli?
Ugovore o zaposlenju na neodređeno vreme potpisali smo 1. decembra 1997. godine. Dva meseca kasnije Gordan Matrak je otišao s pozicije glavnog i odgovornog urednika “Glasa srpskog” iza sebe ostavljajući homogenu i jaku redakciju, patriotski nastrojenu i profesionalno orijentisanu. Otišao je ponosan na urađeno u vremenu u kojem nimalo jednostavno nije bilo baviti se novinarskom profesijom.
Pre rastanka opet je došao u sportsku redakciju:
-Deco, izabrali ste zanat koji kada uđe u krv ne pušta vas do sudnjeg dana. Ja sam Hercegovac, rođen u Mostaru i svako jutro kada sam se budio gledao sam krš na okolnim brdima i sanjao dan kada ću da pobegnem iz tog ambijenta. To me je teralo da uspem. Nije mi preostalo ništa drugo nego da učim školu i bežim. Učite je i vi. Sada se rastajemo, ali siguran sam da ćemo se sretati i dalje, kako u životu, tako i novinarstvu. Istrajte u svojim nastojanjima da postanete čitani novinari. I ne kršite novinarske norme. Želim vam sve najbolje, voli vas vaš urednik. Zbogom!
Naizgled strog, ali pravičan, grubog glasa sa osmehom na krajičku usana, prostrelnog pogleda s dušom bezgrešnog dečaka, ko nije poznavao Gordana Matraka, mogao je da izvede sasvim pogrešne zaključke. S Gordanom Matrakom profesionalno više nisam sarađivao, ali svaki put kada se sretnemo pričali smo o svemu, pogotovo o povodima mog prelaska iz “Glasa srpskog” u “Nezavisne novine” što je za sve bilo veliko iznenađenje. I uvek me je oslovljavao sa - “mladi lave”!
Zbogom uredniče, dobri čoveče, plemeniti Hercegovče, putuj mirno i ne osvrći se na nas grešnike. Otplovio si na mnogo bolje mesto nego što je hod po površini ove burne i uzavrele planete.

Bubnjar “Bijelog dugmeta”

Gordan Matrak, dugogodišnji novinar i glavni i odgovorni urednik “Glasa srpskog” i “Oslobođenja” i prvi bubnjar “Bijelog dugmeta” preminuo je u ponedeljak veče u Banjaluci u 71. godini.
Rođen je 1950. godine u Mostaru. Radni vek do rata proveo je u Sarajevu, potom u Moskvi i Banjaluci. Glavni i odgovorni urednik “Glasa srpskog” bio je od 9. februara 1995. do 31. januara 1998. godine.
Početkom sedamdesetih svirao je s Goranom Bregovićem u grupi “Jutro” koja je nakon hita “Kad bi' bio Bijelo dugme” promenila naziv u “Bijelo dugme” i osvojila Jugoslaviju. Matrak je ubrzo napustio bend i posvetio se novinarstvu.  U knjizi “Pismo u Lion” otkrio je do tada nepoznate detalje o Sarajevu sedamdesetih, ali i teških ratnih godina.
Datum i mesto sahrane Gordana Matraka biće naknadno određeni.

Velež u srcu

Odrastao je s članovima najsjajnije generaciji fudbalera Veleža koju je sa klupe predvodio Sulejman Rebac, a činio je čuveni triling “BMV” (Bajević, Marić, Vladić). “Rođenima” je 1974. godine zamalo umakla titula državnog prvaka, a cela Jugoslavija se divila Mostarcima.
-Ko god se pre rata rodio u Mostaru automatski je izabrao Velež za klub koji navija. Drugog izbora nije bilo. Svi smo bili “Rođeni” i ponosili se tim. Imao sam sreću da odrastam i živim sa tim fudbalskim ikonama kojima smo se, mi Hercegovci, nadaleko ponosili, pogotovo ja, jer smo bili vršnjaci. Mnoge životne priče su nas vezivale, ali i prve dečačke ljubavi, kao i Neretva, odnosno stari most. Mostar je danas velika rana na mom srcu - “ispovidio” mi se jednom prilikom Gordan Matrak, koji je voleo sport, fudbal pogotovo, i, Velež.

Slavko Basara/Sportski žurnal