NE­KA­DA­ŠNjI RE­PRE­ZEN­TA­TI­VAC I SE­LEK­TOR JU­GO­SLA­VI­JE, IGRAČ I TRE­NER ŽE­LjE­ZNI­ČA­RA I PAR­TI­ZA­NA IVI­CA OSIM DA­NAS PRO­SLA­VLjA 80. RO­ĐEN­DAN

Ivica Osim

Naj­lep­ši po­klo­ni ovog sve­ta ni­su oni ko­ji mo­gu da se ku­pe u pro­dav­ni­ca­ma, ne­go uspo­me­ne ostva­re­ne sa lju­di­ma ko­je po­štu­je­mo i vo­li­mo. Nje­ga sam za­vo­leo još kao de­te. Tih go­di­na u mom Sa­ra­je­vu gle­dao sam Ivi­cu Osi­ma, di­vio se nje­go­vim dri­blin­zi­ma. Ća­le mi je o nje­mu pri­čao. Čo­vek od re­spek­ta, ka­ko se po čar­ši­ji go­vo­ri­lo. Ta­da­šnji broj mo­jih go­di­na to ni­je raz­u­meo.

Ka­da sam po­stao no­vi­nar 1986. go­di­ne shva­tio sam. Osim mi je bio je­dan od pr­vih sa­go­vor­ni­ka. Do­la­skom ku­kav­nih vre­me­na i ka­da sam mo­rao da na­pu­stim rod­ni grad, on je bio tre­ner Par­ti­za­na u Be­o­gra­du i pr­vi po­nu­dio po­moć. Ni­ka­da, ali baš ni­ka­da ni­je od­bio da mi da iz­ja­vu ili in­ter­vju. Pra­tio sam ga i u le­pim, ali i od­vrat­nim rat­nim da­ni­ma.

Osim je ro­đen u sa­ra­jev­skom na­se­lju Hra­sno na Đur­đev­dan 6. ma­ja 1941. u si­ro­ma­šnoj po­ro­di­ci. Osku­di­ca je bi­la po­ro­dič­ni žig. To­ga se ni­ka­da ni­je sti­deo. Bi­le su to glad­ne go­di­ne, a on sve­tao pri­mer po­sle­rat­nog si­ro­tinj­stva. Otac Mi­ha­i­lo zva­ni Pu­ba, ra­dio je kao bra­var u že­le­znič­koj ra­di­o­ni­ci i maj­ka Ka­ro­li­na su se bo­ri­li ka­ko da iz­ve­du de­cu na put. Imao je 13 go­di­na ka­da je ostao bez ta­te.

Ma­ma je pre­u­ze­la sve na se­be. Vas­pi­ta­la je de­cu da bu­du ča­sni i po­šte­ni lju­di. Po­ne­li su u ži­vot če­sti­tost, ver­nost, iskre­nost. Naj­dra­ža igrač­ka mu je bi­la lop­ta. I ško­la mu je išla od ru­ke. Od­li­čan uče­nik, a ma­te­ma­ti­ka naj­dra­ži pred­met. Za­to je oslo­bo­đen ma­tu­re. Če­sto je ra­čun­ske ope­ra­ci­je po­ka­zi­vao i dru­ga­ri­ma, a po­ne­kad je znao da bu­de i na­gra­đen od ro­di­te­lja či­joj de­ci je olak­ša­vao škol­ske mu­ke.

Ka­sni­je je upi­sao i fa­kul­tet, na­rav­no ma­te­ma­tič­ki. Po­čeo je sa de­vet­kom, bio sja­jan stu­dent, ali br­zo je uvi­deo da fud­bal i stu­di­je ne idu „ru­ku pod ru­ku”. Do­neo je pra­vu od­lu­ku; po­sve­tio se fud­ba­lu, a ga­ran­to­va­no bi bio i od­li­čan pro­fe­sor da se po­sve­tio mno­že­nju, sa­bi­ra­nju, od­u­zi­ma­nju. De­le­nje u ma­te­ma­ti­ci je vo­leo, ali u ži­vo­tu je mr­zeo po­de­le. Od de­čač­kih da­na ko­smo­po­li­ta. Ta­kav je i ostao.

Imao je 14 go­di­na ka­da je sa dru­ga­rom Mi­šom Smaj­lo­vi­ćem po­čeo da tre­ni­ra fud­bal. Pr­vog de­cem­bra 1959. go­di­ne de­bi­tu­je za pr­vi tim Že­lje. Od­mah se vi­de­lo da je reč o bi­se­ru. Ta­le­nat ko­ji se u kr­vi do­no­si na svet. Usko­ro do­bi­ja po­ziv za re­pre­zen­ta­ci­ju. Na­iz­gled tra­pav, uspo­ren, pre­vi­sok za fud­ba­le­ra, de­lo­vao je ne­za­in­te­re­si­ra­no, ali to je bio sa­mo pr­vi uti­sak.

Bi­lo je ži­vo­ta u nje­mu, ogrom­ne že­lje, zna­nja, ener­gi­je, vo­lje. Umeo je da na „sal­ve­ti” pre­dri­bla dvo­ji­cu ri­va­la. Vir­tu­oz sup­til­nog dri­blin­ga. Ka­da uzme lop­tu te­ško mu je od­u­ze­ti. Vo­leo je da pro­tu­ri lop­tu kroz no­ge vi­še ne­go le­ba da se na­je­de. Sreć­ni­ji ka­da na­me­sti gol ne­go da bu­de stre­lac. Auten­tič­ni fud­bal­ski be­kri­ja. Vo­leo bih da pi­šem kao što je on igrao.

Ce­ni­li su ga gde god se po­ja­vlji­vao. Zbog pla­ve ko­se u de­tinj­stvu je do­bio na­di­mak „Šva­bo”. Nje­ga su no­vi­na­ri pro­zva­li „Štra­us sa Gr­ba­vi­ce”. Fud­bal u nje­go­voj iz­ved­bi je i li­čio na val­cer. Ža­lo­sno je da­nas sta­nje fud­bal­skog uku­sa u Sr­bi­ji gde se i pro­seč­ni igra­či na­zi­va­ju maj­sto­ri. U vre­me ka­da je on igrao to ni­je mo­glo ni­ka­ko.

 U Fran­cu­sku je oti­šao 1971. go­di­ne. Iz ko­pač­ki je seo na tre­ner­sku klu­pu. U le­to 1978. na po­ziv Ne­đe Sti­pi­ća se vra­ća u Sa­ra­je­vo i pre­u­zi­ma Že­lje­zni­čar. Kao tre­ner je od mo­ma­ka sa zon­skih li­va­da, bo­san­skih se­la i ne­ko­li­ko ta­len­to­va­nih kli­na­ca iz omla­din­ske ško­le, ukom­po­no­vao hor Že­lji­nih de­ča­ka ko­ji je ru­šio sve pred so­bom. Ozbi­ljan, am­bi­ci­o­zan, pe­dan­tan sa čvr­stim i ne­po­mir­lji­vim mo­ral­nim prin­ci­pi­ma, že­ljan uspe­ha. Imao je do­volj­no mu­dro­sti, da ne bu­de ga­zda i ti­ra­nin, ne­go al­he­mi­čar ko­ji po­štu­je ple­me­ni­ta svoj­stva fud­bal­ske igre.

Osi­mov tim je igrao u gol, a ne „u ši­ri­nu”. Lop­ta mo­ra da ide sa­mo pre­ma go­lu, kao što krv ide u sr­ce, bi­la je nje­go­va fi­lo­zo­fi­ja. Go­di­na­ma je tim sa Gr­ba­vi­ce bio u vr­hu, ali po­sle ne­sreć­ne eli­mi­na­ci­je od Vi­de­o­to­na 1985. go­di­ne u po­lu­fi­na­lu Ku­pa UEFA usle­dio je ras­pad sjaj­ne ge­ne­ra­ci­je ko­ja ni­je igra­la po pra­vi­li­ma ve­ći­ne do­ma­ćih klu­bo­va.

Na po­ziv Mi­lja­na Mi­lja­ni­ća 1986. go­di­ne po­sta­je se­lek­tor Ju­go­sla­vi­je. Pr­vi kva­li­fi­ka­ci­o­ni ci­klus za Evrop­sko pr­ven­stvo 1988. go­di­ne i ćo­rak. En­gle­zi su nas „raz­bi­li” na Ma­ra­ka­ni 4:1. No­vi­na­ri su ga „ra­za­pi­nja­li” kao Isu­sa Hri­sta. Tra­ži­li su „krv”, ostav­ku. Sa­ču­vao ga je Mi­ljan.

Ivica Oism u dresu Željezničara, protiv Partizana

– Osim je ve­li­ka vred­nost na­šeg fud­ba­la i tre­ba mu da­ti no­vu šan­su. Svi ga na­pa­da­ju i mo­ram da sta­nem u nje­go­vu za­šti­tu. On je vi­zi­o­nar, po fud­bal­skom po­ten­ci­ja­lu čo­vek za 21. vek. On osta­je se­lek­tor – pri­čao mi je Mi­ljan po­čet­kom 1988. go­di­ne u Sa­ra­je­vu. 

Vre­me je po­tvr­di­lo tač­nost Mi­lja­no­vog sta­va. Na Mon­di­ja­lu u Ita­li­ji, ali i u kva­li­fi­ka­ci­ja­ma za EP u Šved­skoj 1992. go­di­ne je po­čeo si­mul­tan­ku pro­tiv svih mo­gu­ćih ri­va­la; čak i pro­tiv po­li­ti­ča­ra ko­ji se se svoj­ski tru­di­li da što pre uki­nu SFRJ. Ži­vot mu je na­me­stio naj­go­ru mo­gu­ću fin­tu.

Pred­vo­dio je Ju­go­sla­vi­ju ka­da je ze­mlja pu­ca­la po svim ša­vo­vi­ma, ka­da su cve­ta­li ne­tr­pe­lji­vost i mr­žnja ko­ja je ti­nja­la go­di­na­ma, a mi­ris ba­ru­ta se br­zi­nom mu­nje ši­rio od Var­da­ra pa do Tri­gla­va. Pr­kos u nje­mu i igra­či­ma je bio mo­žda i ve­ći od sna­ge tog ti­ma. Po­sled­nju ju­go­slo­ven­sku bez­bri­žnu mla­dost Šva­bo je uči­nio ve­se­li­jom.

– Mno­gi tvr­de da je u vre­me Ju­go­sla­vi­je bi­lo naj­go­re, da je to vre­me mra­ka, ali ne mo­gu da se slo­žim sa tim. Za­me­ri­li su mi što sam tre­ni­rao re­pre­zen­ta­ci­ju te „mr­ske” ze­mlje. Me­đu­tim, ni­ka­da se ni­sam sti­deo tih mo­ma­ka, ni tog de­la ka­ri­je­re. Po­no­san sam na sve njih i sre­ćan što sam imao tu čast i za­do­volj­stvo da ih tre­ni­ram. Oni su bi­li da­le­ko is­pred ze­mlje či­ji su dres no­si­li. Ka­mo le­pe sre­će da su osta­li de­lo­vi dru­štva bi­li kao oni. Du­go su po­sle ras­pa­da SFRJ no­ve dr­ža­ve ostva­ri­va­le za­pa­že­ne re­zul­ta­te za­hva­lju­ju­ći igra­či­ma iz tog ti­ma – go­vo­rio mi je vi­še pu­ta.

Sta­som i po­ja­vom Apo­lon, du­hom fi­lo­zof. Sta­lo­že­ne gla­ve i is­ku­stva. Kri­ti­čar ma­lo­gra­đan­šti­ne i po­vr­šno­sti. Nje­gov je sud ne­pot­ku­pljiv, su­rov, pra­vi­čan. Ide­a­li­sta. Sva­ki Šva­bin in­ter­vju je pred­sta­vljao uda­rac u plek­sus, a po­ne­kad su va­žni­ji po­da­ci u tek­sto­vi­ma ne­go u cr­kve­nim knji­ga­ma. Uvek je go­vo­rio sa­mo isti­nu bez ob­zi­ra da li se ona ne­ko­me do­pa­da ili ne. Vi­še je tu­ge u isti­ni ne­go u sve­mu što čo­vek mo­že da sla­že. Pod­se­ćao nas je ka­kvi smo bi­li ne­ka­da, a ka­kvi smo da­nas, a to po­re­đe­nje bo­li i sme­ta.

– Fud­bal ima du­šu i mo­ra mu se pri­ći na po­šten i ko­rek­tan na­čin, ču­va­ti ga, ne­go­va­ti. Sa­da ni­je ta­ko. U fud­ba­lu i oko nje­ga se na­ku­pi­lo mno­gi lju­di ko­ji ga ne vo­le. Oni gle­da­ju sa­mo svoj in­te­res, ka­ko da uzmu no­vac za ne­kog igra­ča. Pre­vi­še je ra­znih me­na­dže­ra ko­ji bi se pro­da­jom igra­ča br­zo i la­ko obo­ga­ti­li. To je pri­sut­no na svim pro­sto­ri­ma ne­ka­da­šnje nam do­mo­vi­ne, ali či­ni mi se da je u Sr­bi­ji naj­i­zra­že­ni­je. Ka­ko ula­žeš i ko­li­ko lju­ba­vi po­kla­njaš fud­ba­lu ta­ko ti se i vra­ti. Bez lju­ba­vi ne­će bi­ti ni re­zul­ta­ta – pri­čao mi je Šva­bo u in­ter­vjuu za Sport­ski žur­nal.

O Šva­bi čo­ve­ku fud­ba­la se zna mno­go, ali o ljud­skim kva­li­te­ti­ma se ret­ko pi­sa­lo. Jed­no­i­po­go­di­šnji Be­o­gra­đa­nin D. K. je ro­đen gluv. Do­ma­ći le­ka­ri su ne­moć­ni. Očaj­ni ro­di­te­lji su sa­zna­li da u ja­pan­skom gra­du Kjo­to po­sto­ji deč­ja spe­ci­jal­na bol­ni­ca gde se vr­ši ugrad­nja „ko­hle­ar­nog im­plan­ta” ko­ji omo­gu­ća­va da se elek­tron­skim pu­tem pre­no­si zvuk do mo­zga i pa­ci­jen­ti br­zo po­sle ope­ra­ci­je mo­gu da ču­ju. Na ope­ra­ci­ju se če­ka go­di­nu, dve pa i du­že jer do­la­ze de­ca iz ce­log sve­ta. Tim po­vo­dom ga zo­vem u pro­le­će 2007. go­di­ne.

Ivcca Osim

– Do­bro bo­lan, Mi­ćo raz­u­meo sam. De­te je u pi­ta­nju. Daj lju­di­ma broj mog te­le­fo­na. Ka­da do­đu u Kjo­to ne­ka se ja­ve i po­zo­vu na te­be – re­če mi Šva­bo.

Ta­ko je i bi­lo. Po do­la­sku de­ča­ko­ve po­ro­di­ce u Ja­pan, Šva­bo je an­ga­žo­vao le­ka­ra ja­pan­ske re­pre­zen­ta­ci­je i dao mu im­pe­ra­tiv­ni za­da­tak da im se u sva­kom tre­nut­ku na­đe „pri ru­ci”. Sve je is­pa­lo da ne mo­že bo­lje. Ma­li­šan je pri­mljen „pre­ko re­da” i ope­ra­ci­ja je us­pe­la. Mom­či­na da­nas ži­vi bez ika­kvih te­ško­ća.

U vre­me­ni­ma ka­da je Osim bio ak­ti­van, kao igrač i tre­ner fud­bal u Ju­go­sla­vi­ji, ver­no je pred­sta­vljao „nas kao na­rod, na­šu kul­tu­ru“. Bio je, da­kle, in­te­li­gen­tan, pro­fe­si­o­na­lan, kva­li­te­tan,rav­no­pra­van, re­spek­ta­bi­lan u ve­li­kom sve­tu. Sa­mo su ret­ki u sta­nju da iz­dr­že lu­di­lo ko­je iza­zi­va sla­va. Ni­ka­da se ni­je uobra­zio.

Šva­bo je ži­veo za fud­bal na na­čin na ko­ji je to te­ško opi­sa­ti ne­ko­me ko sa njim ni­je pro­veo ne­ko vre­me „je­dan na je­dan”. Imao sam čast i za­do­volj­stvo mno­go pu­ta da raz­go­va­ram s njim, vi­še pu­ta i do ka­snih noć­nih sa­ti, a se­de­ti s Šva­bom i raz­go­va­ra­ti o fud­ba­lu je po­seb­no is­ku­stvo. Nje­go­vo shva­ta­nje fud­bal­ske igre ni­je ima­lo gra­ni­ce. On je u pot­pu­no­sti ži­veo za fud­bal i sa­mo o nje­mu raz­mi­šljao. Za­to i je­ste je­din­stven. Ne­po­no­vljiv.

Oko ne­kih nje­go­vih sta­vo­va mo­žda se i mo­že spo­ri­ti, mno­gi će se za­kle­ti da je „ters”, ali on je kao po­ja­va u ju­go­slo­ven­skom fud­ba­lu vi­so­ko ran­gi­ran i ne­spo­ran. Je­dan od raz­lo­ga za­što je fud­bal sve ne­po­pu­lar­ni­ji u Sr­bi­ji je­ste isti­na, a ona ni­je baš naj­bo­lji bi­lans za da­na­šnje su­je­te i re­zul­ta­te.

Vre­me je ta­kvo da se le­gen­de la­ko za­bo­ra­vlja­ju. Ne vo­le­ti Šva­bu zna­či ne raz­u­me­ti se u fud­bal. Ivi­ca Osim da­nas pro­sla­vlja 80. ro­đen­dan. Za­to i na­pi­sah ovaj tekst. Lju­di­no, sva­ko do­bro i sreć­no.

 DVE NE­IS­PU­NjE­NE ŽE­LjE

– U fud­ba­lu imam dve ne­is­pu­nje­ne že­lje. Ni­ka­da ne­ću pre­ža­li­ti po­lu­fi­na­le Ku­pa UEFA i eli­mi­na­ci­ju od Vi­de­o­to­na. Ima­li smo do­bi­je­nu utak­mi­cu, ali se­kund neo­pre­zno­sti i go­to­vo. Pro­kle­ti pe­na­li pro­tiv Ar­gen­ti­ne u Ita­li­ji. Ni­su da­li ni đa­vo ni Bog. I sa­da mi je pred oči­ma De­ji­na šan­sa u fi­ni­šu utak­mi­ce. Bi­li smo bo­lji iako smo igra­li sa igra­čem ma­nje. Uve­ren sam da bi u po­lu­fi­na­lu po­be­di­li Ita­li­ju – pri­čao mi je Šva­bo.

OD­BIO ČU­VE­NI RE­AL

Ivi­ca Osim je imao u dže­pu po­nu­du Re­al Ma­dri­da da pre­u­zme „kra­ljev­ski” klub, ali ura­dio je ono što ne bi ni­ko. Za­hva­lio se na po­zi­vu.

– Iskren da bu­dem upla­šio sam se. Ras­pi­ti­vao sam se ma­lo o igra­či­ma Re­a­la i za­hva­lio na po­zi­vu. Ve­ru­jem da bi ve­ći­na tre­ne­ra na mom me­stu pri­hva­ti­la, ali tre­ba bi­ti po­šten pre­ma se­bi i pi­tao sam se, šta ću ja ta­mo? Tre­ni­ra­ti Je­ra, Mi­če­la, San­če­za… ni­je la­ko. Mo­žda sam po­gre­šio – pri­znao je Osim ka­da je od­bio po­nu­du Re­a­la.  

OSTA­NU BO­NO­VI PA SE KU­PE CI­PE­LE

Dok je igrao u Ju­go­sla­vi­ji no­sio je dres jed­nog klu­ba. Imao je po­zi­ve svih iz „ve­li­ke če­tvor­ke”, ali Že­lju ni­ka­da ni­je na­pu­stio. Lju­bav ni­je na pro­da­ju. No­vac ga ni­je pre­vi­še za­ni­mao.

– Za da­na­šnje pri­li­ke to su mla­di­ma sme­šne stva­ri. Igrao sam za bo­no­ve. Do­bi­ješ bo­no­ve i hra­niš se u men­zi. Ka­da osta­ne bo­no­va on­da ku­pim ci­pe­le i ni­ko ni­je bio sreć­ni­ji od me­ne. Po­sle smo po­če­li da do­bi­ja­mo ne­ku si­ro­tinj­sku sti­pen­di­ji­cu. Od­lič­no se se­ćam ka­da sam pot­pi­sao pr­vi ugo­vor. Vre­deo je tri in­va­lid­ske pen­zi­je, ko­li­ko je pri­ma­la mo­ja maj­ka po­sle smr­ti oca – pi­sao sam ka­da je iz Par­ti­za­na oti­šao u Pa­na­ti­na­i­kos.

TRO­FE­JI

Osva­jač Ku­pa Ju­go­sla­vi­je sa Par­ti­za­nom (1992) osva­jač grč­kog Ku­pa i Su­per Ku­pa sa Pa­na­ti­na­i­ko­som (1994), pr­vak Austri­je sa Štur­mom (1998 i 1999) po­bed­nik Ku­pa (1999), Su­per ku­pa (1999) osva­jač ja­pan­skog Ku­pa sa Džef Ju­naj­te­dom (2005).

Kao re­pre­zen­ta­ti­vac Ju­go­sla­vi­je osvo­jio evrop­sko sre­bro (1968), i bron­zu kao tre­ner na Olim­pij­skim igra­ma u Los An­đe­le­su 1984. Kao se­lek­tor bio pe­ti na sve­tu (1990). O nje­mu su na­pi­sa­ne knji­ge u Ja­pa­nu, Austri­ji i Sa­ra­je­vu.